Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Suština pasijansa se oprašta od sjajnog glumca, ikone jednog doba kojeg više nema.
Na Neko Bolje Mesto je otišao još pre četiri dana, ali porodica je odlučila da njegov odlazak objavi tek danas.
Bio je najbolji filmski Drakula. Bio je odlični Skaramanga. Bio je grof Dooku koji zna posao sa Silom i svetlosnim mačem. Bio je savršeni Saruman. Bio je hevimetalac prve kategorije.
Kristofer Li je bio veliki glumac i veliki gospodin. Pamtićemo ga.
Još onomad sam vam obećao da ću vam ispričati sve. Tako će i biti. Međutim, neće vam se dopasti. Nažalost, nisam ja kriv zbog toga. Da se odmah razumemo: zavidim svakome ko je spreman da ostavi belešku o sjajnom provodu na tom koncertu; i neću se protiviti takvom stavu. No, ja takvo mišljenje ne mogu da iskažem, jer to nije bio sjajan koncert.
Najradije bih da se cela ova priča svede na jedan pasus i da potom zatvorim to poglavlje. Ali, dužan sam da zabeležim, bez obzira na to što bih najradije sve zaboravio. I dužan sam da opstanem pri mišljenju, jer ono se nije promenilo ni za jotu nakon što sam od povratka iz Beča do početka pisanja ovih redova triput prespavao i ponovo dobro razmislio. I nema veze to što će se možda pojaviti neko ko je bio te večeri u Wiener Stadthalle u Beču i ko je odande poneo sasvim drugačiji utisak, tvrdeći da pisanje koje sledi predstavlja samo beskorisni džangrizavi traktat.
Da li je beskorisno, ne znam; to ćete vi znati. Dajem vam reč da džangrizanju nema ni traga: ovo pišem bistre glave, čista srca i mirne savesti.
Biće mi teško da objasnim zašto ovako mislim o tom koncertu. Još će mi teže biti da izbegnem moguću zbrku u glavi čestitog čitaoca zbog nekih stavova koje ću ovde izraziti, a koji će na površini zvučati kontradiktorno. Ne ljutite se na mene, ali sa vama ću biti spreman da raspravljam samo ako umete da prepoznate kontekst koncertnih aktivnosti Vana Morrisona tokom poslednjih četrdeset godina – da vas sad baš ne guram u period pre njegovog prvog zvaničnog živog albuma, It’s Too Late to Stop Now (1974). Jer, u temelju mog nagona da pohodim koncert Vana Morrisona se nalazi sav taj kontekst.
Hajde da pustimo malo muzike, pa da krenem redom. Pred vama je video zapis iz Breše, nekoliko dana ranije. Isto ovako se završio koncert u Beču, uz jednu malu razliku koju ću vam prepričati.
А онда је дошао и тај кермес, 40 година од матуре. Јесмо ми, како неко из одбора рече, невидљива генерација – дали смо укупно једног председника општине и то погрешног, а међ директоре, славне и газде нас нема – ал’ бар можемо да добијемо позоришну салу за свечану академију.
Скупили смо чак и лову за два млада глумца да нам воде програм и одиграју две једночинке (нешто од Чехова и нешто из “Пријатељство, занат најстарији“). Некако сам опет успео да имам посла иза сцене, где сам се био доста мувао давне седамдесетдруге, кад сам се самопрогласио клупским репортером са фестивала војвођанских позоришта.
Овог пута сам скупио око 400 фотки из гимназијских дана, исплатило се оно преснимавање старих негатива, донео лептоп и за време академије вртео те фотке на великом платну иза позорнице. Што је требало и спремити, убости каблове где треба, нациљати пројектор (позоришни маестро од технике је практично сам све то средио), а за такве ствари, наравно, човека ћеш наћи у позоришном клубу.
Ponekad je dovoljna samo jedna reč, upućena u strogo određenom smeru, da nastane veeeelika tarapana. Postoji način da se to opiše slikovito.
Veličina nije bitna. Nikad ne potcenjuj moć lančanih reakcija.
Šta može da učini čovek kada se suoči sa toliko temeljnom pustinjom kakva je zemlja u kojoj živimo? Jer ovo jeste društvo u kojem HOĆETE dobiti po nosu ukoliko ukažete na činjenicu da je Novak Đoković glupi udarač loptice što ni pertle ne bi smeo da veže bilo kom profesoru ili hirurgu, dok je za postojanje te činjenice je savršeno irelevantno koja je stranka na vlasti i čiji je član direktor Javnog preduzeća Vodovod, Kanalizacija i Hidrometeorološki zavod Službenog glasnika Železnica Srbije. Škorpije su izmilele iz svojih kamenjarskih skrovišta, naselile nova Internet staništa i nemaju nameru da se vraćaju. Opozicije nema, na demokratiju se još dugo nećemo moći osloniti. Nesrećni Dragoljub Petrović i Zoran Kesić su postali etaloni duha. O Stanku Stojiljkoviću ne želim da govorim. Najčitani mediji – raznorazne Tarzanije, Viceovi i slični – takmiče se u bolnom sportu: ko će dublje gurnuti prst u čitaočevo oko.
Ne želim da se opirem, ne želim da učestvujem. Neka oni rade šta god žele da rade, ja ću raditi ono što mogu da radim. Pred vama će se, neredovno i samo kad uzmognem, pojavljivati kratki tekstovi (pre svega prevedeni sa odličnog sajta TheConversation.com) o naučnim temama iz pera relevantnih svetskih naučnika, zaposlenih u ozbiljnim svetskim naučnim ustanovama. Jer zamislite, molim vas: tamo negde, van ovog neopranog klozeta koji nas okružuje, žive ljudi koji žive, vole, rade, poštuju. U njihovim tekstovima, znate, nema kompromisa sa botovima i starletama, jer stvaranje postoji samo ako se ne povija pred posmatračem. Zapamtite: ako nešto u tekstu ne razumete, problem ste vi, a ne tekst, autor ili tema. Uživajte!
– * –
Autor: Tom Whyntie, Visiting Academic and GridPP Dissemination Officer at Queen Mary University of London
Fizičari širom sveta (uključujući i mene) se nadaju da će ova nedelja označiti početak nove ere otkrića. A ne, kao što se neki pribojavaju, kraj fizike čestica kakvu poznajemo.
Posle 27 meseci ugašenosti i ponovnog puštanja u rad, Veliki Hadronski Sudarač (VHS, Large Hardon Collider) je počeo svoju dugoočekivanu Sezonu 2. Duboko ispod francusko-švajcarske granice, prvi fizičarski podaci pristižu u CERN-ove osvežene detektore rekordnom energijom sudara od 13 teraelektronvolti (TeV).
Puno je toga napisano o unapređenju akceleratora, eksperimentima i računarskoj infrastrukturi potrebnoj da podrži svežu navalu podataka sa novih energetskih granica. Dosta je – i sa punim pravom – pažnje bilo usmereno ka krunskom rezultatu Prvog Pokretanja: otkriću Higsovog bozona.
Ali „slon u sudaraču“ je ovo: znamo da je Prvo Pokretanje moralo da dovede do Higsovog bozona – ili nečega njemu sličnog, kao što i jeste. Što se tiče Drugog Pokretanja, mi ne znamo šta tražimo.
The people laughed till she said, “Burn!”
Ima tome par meseci kako je svetlost… ovaj, tih mrežnih mesta što muziku prodaju, bilo direktno ili kroz pretplatu (jer oba su prodaja, tako li je prodavačice sočiva što zadivljeno dade mi hiljadu mojih dinara jer si “prvi put”, mož’ misliti, otkucala veću cifru u ono sokoćalo za kartice) dočekala nova izmišljotina Dejvida Koverdejla, The Purple Album.
Pa kad je već tako, da čujemo mi ponovo hitčinu (što si gejo, Baboviću, pusti Mistreated? Nemojmo, ljudi, omatorilo se toliko da više ni u studiju ne može da se ispegla koliko se omatorilo):
У јесен 2013. ме увукоше у одбор за организацију четрдесетогодишњице матуре. Тешко жабу у воду натерати, било ми штогод и мило да се виђам мало са друштвом из генерације, не само из свог разреда и школе, него и остале две гимназије. Састајали смо се последњег четвртка у месецу, у пивници, од октобра до маја. Прескочили два месеца, ал’ ипак мало много.
Пивница… све је као што је некад било, осим што није. Инвентар, практично нетакнут, сви они столови од масивног дрвета, оне светиљке и остале цеви од бакра, све у стилу саме пиваре.
Осим што нема пива. Тојест, нема пиваре. Тојест има, али не ради. Ту је она, изнад испод и свуд око пивнице, само што… туга јесења. И пивница је празна. Из месеца у месец, тог четвртка увече, сами ми и тај један келнер. Нема ни кувара, осим кад се најави веће друштво.
Džez stalno pominjemo na ovim stranicama, ali se niko od nas ne usuđuje da napiše nešto konkretnije. Razlog je jednostavan: svi smo poštovaoci, ali smo poprilično daleko od tog nepreglednog mora dobra muzike, pogotovo u poslednje vreme. Sve teže plivamo i u ovom našem, jer je pojam rock & roll svakim danom sve rastegljiviji.
No, od nečega mora da se počne.
Мада у начелу не идем на места која се зову на енглеском, за комшију сам учинио изузетак, јер му се место зове “Гринфилд”, по нашој месној заједници “Зелено Поље”, што није ни тако лош штос. И што има лашко чрно.
Лашко чрно смо пили укупно једном пре тога, кад смо оно 1976. из Врсара скокнули до Трста. Одвезао нас другар до Копра, ми се бавили пазаром и шетњом цео дан, и увече успели некако да побркамо часовне зоне и стигли да у Копру видимо спремачицу како затвара станицу, отишао последњи аутобус. Стопирање до Врсара би било подугачка прича за себе, али успут смо, онако гладни и жедни, поред пумпе у Порторожу изручили по криглу тог лашког чрног… што смо запамтили.
И онда се испостави да комшија, јелда, има баш то. Овде.
Овај шанк ме се баш дојмио. Вели газда да га је уређење добро коштало, ал’ исплатило се. Јесте да је амбијент само део разлога зашто често понесем фоткалицу (други део је што има дечију играоницу па често водимо унучиће кад су ту), али да је добар, добар је. Кад погледам шта сам све снимио код њега за ових ни двадесет месеци откако је отворио, нашао бих бар петнаест фотки које би биле за овде.
Kad smo bili mali, beše popularan onaj vic:
Q: Kako staviti četiri slona u frižider u tri poteza?
A: Otvoriš frižider, staviš slonove, zatvoriš frižider.
Eto, tog vica sam se setio kad sam gledao ovaj snimak.