Што немам других кафанских фотки из XX века и не чудим се – фоткалица је била мало скупа ствар да се носи кад се иде у штету, а и негативе из студентских дана још нисам пронашао. Него се чудим како немам ништа из прве четири године у Америци…
Ствар се штогод поправила са одласцима у Таос, Њу Мексико. Фирма је била разбацана од обале до обале, и четири пута годишње би се цела сјатила тамо на окупљање, дружење и обилазак месних знаменитости (тј кафана). Наравно, баш те 2003. године, кад сам радио с њима, беше ударила нека криза, банка их притисла, те су то свели на двапут годишње.

(Има и велика)
Кафана ко кафана, повелика, фино скоцкана са тим полицама пуним вина (које нисам пробао, мислим да сам се одлучио за пиво, имали су ваљда неко европско), скроз у стилу локалне архитектуре (дакле ћерпич и дебеле обле плафонске греде) и скоро празна. Научио сам да се код њих лигње зову каламари и да нису ни принети далматинским, то нешто крупно, жилаво и изгледа маторо – и онај део са пипцима канда добију мачке, ово су само прстенови, знамо да Амери зазиру од разних делова животињске анатомије па једу само неке. Ал’ајде, дало се појести, није то ни тако лоше. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: свирци ниоткуда”

Šta je to poluistina? To je informacija izrečena uz neku vešto i namerno prećutanu činjenicu, pri čemu preostale informacije formiraju novi kontekst, iskrivljen tako da bude prikladan onome ko je nedostajuću činjenicu prećutao. Ništa posebno, reći ćete. Neki će čak pohitati da nas podsete da je laž još opasnija. To je pogrešno viđenje stvari, jer laž je moguće raskrinkati pružanjem dokaza postojanja suprotnih činjenica ili prostim utvrđivanjem nelogičnosti. Poluistinu možete raskrinkati isključivo tako što ćete preko nje pružiti kompletnu istinu, za šta je potrebno mnogo više energije, vremena i veštine nego za otkrivanje laži.
