Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ono jes’ da se ekstremnim sportovima najčešće bavimo ponedeljkom kako bismo se malo razmrdali, ali danas se ova tema razvija u nedeljni bioskop…
Čuli ste za Dragoljuba Aleksića? To je onaj lik koji se zubima držao za sajlu koja je visila iz aviona koji je leteo nad Beogradom. A to nije jedino ludilo koje je napravio u životu. Mnogo veće ludilo beše prvi kompletno zvučni srpski film koji je usred okupiranog Beograda, 1942. godine, snimio na filmskoj traci ukradenoj iz nemačke intendanture.
U prošlogodišnjim pisanijama više puta sam se žalio kako mnogo vremena potrošim slušajući albume bez inspiracije. Kao da su autori snimali na silu, a recenzenti su se na sve moguće & nemoguće načine trudili da biranim rečima spasu njihovo dostojanstvo. Tu i temo našao bi se i poneki intrigantni komad koji je obavezno završavao ovde na blogu, ali to je više bio izuzetak nego pravilo.
Ova godina je, na moje iznenađenje, počela prilično furiozno.
Autor današnje fotografije je Silentino Natti.
Godina je 3000. Svet je u novom blagostanju, sve se zna šta i kako, svako ima svoje zadatke, slobodnog vremena na pretek, a pragmatična znanja su dostigla svoj vrhunac zasićenja među ljudima. Preostalo je samo da se prisećamo onih divova na čijim plećima smo stajali da bismo videli dalje… čuli bolje… tako nekako.
Ko zna: možda bude čak i gore od ovog. Idiokratija je zaista mogući scenario naše neposredne budućnosti. Preostaje vam samo demagoška uteha da nećete i sami doživeti pad civilizacije… To jest, nadajmo se da nećete.
Ne, nećemo slutiti loše. Ali…
Come on people now
Smile on your brother
Everybody get together
Try to love one another
Right now
U prepisci sa prijateljima iz raznih država primetio sam da su svi loše volje. Bilo da su se problemi izražavali u kunama, konvertibilnim markama, dinarima ili eurima, bili su slični. Svodili su se na jednostavno pitanje: Kako preteći u ova loša vremena?
Autor današnje fotografije je Zoran Kokanović.
Нино Ферер је био чудан лик. С једне стране је изградио лик поп зајебанта, с друге стране је радио много озбиљније ствари. На оном првом делу се наватао пара, ал’ је канда хтео много више. А завршио је од своје воље, двоцевном картом за оно боље место.
Да је имао и верне публике, бар по Европи и, наравно, пре свега по Француској, види се из атмосфере овде.
Ово је снимак из 1993, дакле скоро тридесет година након премијере из 1965. Дотле је био некакав музикант, снимао плоче, али од овог га је нешто кренула карта. Добро је схватио да му та жица добро иде, та лагахна зајебанција, па је снимио наредне године велик европски хит, “Телефон” (који су Елипсе много боље извеле, Еди Декенг је имао прави соул глас и ваљда францускији нагласак), где ваљда набраја ко би све могао да се јави на Гастонов телефон али се никад нико не јавља. Слична зезалица је и наредни хит, “Краставци“, где набраја шта све носи на излет.
Autor fotografije je Pera Nikolić.
U svetu u kom više nisu potrebni mediji da bi se namerno zagubila granica između stvarnosti i sna, između zbilje i laži, između ideje o slobodi i slobode same, može li se zadržati identitet? A može li se ostati human? Gde je granica? A šta ako više ni definicije ne važe onako kao nekad?
Koja to cena mora da se plati da bi neko ostao čovek?
“Znanje je krhko, a neznanje veliko!” bio je moto jedne od konferencija na kojoj sam bio u svom alternativnom životu. Ovo je rečenica koju često volim da citiram u raspravama kada neko zapne oko svoje argumentacije. Vremenom, sve više sam siguran da ona nije samo zgodna marketinška dosetka. Barem par puta mesečno uhvatim sebe kako slušam nešto staro, a za mene novo, o čemu bi trebalo odavno sve da znam.
Kako sam bio naivan kada sam odbio da se bavim naukom, ne sluteći da ću celi život morati da učim. 
Pre mesec dana sam slučajno nabasao na današnji klip. Pesma mi se svidela na prvo slušanje, po zvuku i produkciji sam mogao da je datiram u vremenu sa mogućnošću greške od par godina, pa sam se zapitao ko je, do vraga, Shelagh McDonald i kako do sada za nju nisam čuo. Polako je počela da se odmotava zanimljiva priča koja više liči na scenario za nesnimljeni film…