Mehanika kao strast
Još uvek postoje ljudi čiji pristup zanatu se nimalo ne razlikuje od pristupa umetnosti. Takav je Hose Manuel Hermo Bareiro, penzionisani mehaničar motora ratnih brodova iz Španije.
Ammæli
Ustao sam pre tebe, lagano, da te ne probudim, na prstima išetao iz naše sobe i još pomalo bunovan odteturao se do kuhinje. Parče torte koje sam brižljivo skrio u zadnjem delu frižidera je i dalje bilo tamo – neotkriveno, nadam se. Zabo sam u njega svećicu, zapalio je posle skoro čitave večnosti traženja upaljača (jedna od mana ostavljanja cigareta) i uputio se natrag u sobu.
Plutanje
Trideset godina kasnije – gde su sad?
Recesija i globalizacija su pogodili svakog ko je mislio da se može živeti od stare slave.
Ponekad je najbolje ne čačkati po prošlosti. Sećanja, pa makar bila i iskrivljena, teže da budu bolji izbor od prepoznavanja i suočavanja sa onima koji su vam nekad značili nešto.
Bulevar polupanih snova
I walk along the street of sorrow
The boulevard of broken dreams
Where Gigolo and Gigolette
Can take a kiss without regret and so forget their broken dreams
Dobro pamtim kad sam prvi put čuo kako peva Diana Krall. Behu to pionirski dani razmene MP3 audio materijala, kad su oldvejveri jedva uspevali da se saberu od čuda što više neće morati da se muče dajući velike pare na skupe audio kasete. Na jednom od tri CD-a koje sam pomno čekao i najzad preuzeo od Bange, nalazilo se nešto što uopšte nisam pojma imao šta je. No, rešio sam da najpre preslušam Arethu Franklin: album Young, Gifted and Black (1972) sam odavno priželjkivao u svojoj fonoteci jer sam o njemu godinama samo slušao hvalospeve. I pod utiskom tog remek-dela, pustim album All for You (Dedication to Nat King Cole Trio) (1996), koji je potpisala pevačica čije ime nisam znao, a njenu muziku nikad nisam čuo niti tražio da čujem. Banga je sam dopunio CD tim albumom kad je video da ima mesta. Pa dobro, pomislih, album je posveta sjajnom i neverovatnom pevaču: vredi poslušati ko god da je.
Sećam se i šoka kad sam prvi put čuo tu izvedbu “Boulevard of Broken Dreams“. Pomislio sam: da li je moguće da se ovih godina pojavi neko čija duša je crnja od duše Billie Holiday? Taj glas je udarao pravo u bazu lobanje. Tu nije imalo šta da se doda niti da se oduzme. To je bilo to.
A onda šok.
Ovo ne da nije matora crnkinja, već mlada belkinja, pa još plavuša. O, sunce ti žareno! 
Utovar nedeljom, 14. septembar
Svet je prepun psihopata. Evo, pre neki dan sam video jednog tipa u kafiću. Čitao je knjigu, umesto da čeprka po mobilnom kao sav normalan svet!
U međuvremenu, idolatrija polako uzima maha. Još će sportisti ispasti krivi što im namećemo ulogu idola… Mada, kad malo razmisliš, oni zaista nisu krivi. Kad je Bogdan ubacio onu spektakularnu trojku i podigao sve na noge, beše to najpre šut sa 7,5 metara, pa sa devet, pa sa deset, pa iz svlačionice, pa sa druge planete… I sad, taj dečko će se ni kriv ni dužan naći na udaru kritike prvi put kad omaši nešto – pri čemu ne bi bilo loše primetiti da se, osim truda i uspeha, u sportu uvek dešavaju i elementi sreće i elementi baksuza, kao neodvojivi deo sportske igre – i mi ćemo ga razapeti na krst; jer upravo to mi radimo svojim idolima. Ukoliko oni sami ne preduzmu nekakve kontramere, to jest; a košarkaši uglavnom gledaju svoja posla, pa je mala nada za to.
Možemo li da obećamo sebi da nećemo upropastiti duh tih mladih ljudi, koji su upravo duhom došli do toga da večeras ukrste koplja sa generički najvećim favoritom svetske košarke? Hoće li iko primetiti koliki je to uspeh već postignut, bez obzira na ishod večerašnje utakmice? Da li ti sjajni momci, pobogu, imaju imalo kredita za budućnost, kad im vetar dune u pramac i podigne talase? Nadajmo se tome. Jer, oni su veliki ne samo zato što su pobedili u petak. Veliki su zato što su pokazali snažno srce i odlične živce protiv ekipe koja je na kraju odigrala najbolju četvrtinu tog svetskog prvenstva, što je čak zamalo bilo i dovoljno da tas prevagne na njihovu stranu.
A na to ste već zaboravili, zar ne?
Principia mechanica hypnotica
Morali smo da sačekamo nedelju da bismo ovo podelili sa vama. Elem, primetili smo da oni kojima se ovo dopada imaju sklonost da gledaju ponovo… I ponovo… I ponovo… Dok se ne pojavi neka dobra duša da ih izvuče iz hipnotičkog transa. Ako se desi ivama, peremo ruke od svake odgovornosti: nedelja je, opustite se.
Pazi sad:
Požar koji se sam ugasio
Putevi Gospodnji su nedokučivi!
Dok lutam Londonom, pažnju mi privlači omot ploče koja stoji u izlogu. Na njemu ne piše ništa, samo slika dečaka i njegove oči koje gledaju pravo u mene. One su tople, zrače nevinošću. Ulazim u prodavnicu, raspitujem se o albumu iz izloga i kupujem.
Ispostavilo se da mi je to jedna od boljih kupovina u životu. 
