Jošuino drvo
Ne, nećemo evocirati U dva. Postojalo je to drvo i pre.
Snimanje filmova fotografskim objektivima je polako dovelo do toga da više ne znamo gde prestaje fotografija, a počinje film. Teško je razlučiiti i gde prestaje tehnika a počinje umetnost, što nas dovodi to potrebe da i film tretiramo kao fotografiju. Mogućnosti su nemerljive.
Odlazak Belog Desperadosa: R.I.P. Johnny Winter (1944-2014)
Zoćin jučerašnji prilog kao da je prizvao vest. Jedan od čuvenih sinova delte Misisipija juče je otišao na Neko Bolje Mesto.
Johnny Winter nikad nije prestao da svira, ama ni da se odmori od samog sebe. Bio je bolestan godinama, ali prema tome se ophodio kao prema nekoj usputnoj nelagodi. Odmoriće se tek sad: bavljenje muzikom je za njega bila velika borba koja je trajala celog života.
Ova svirka je vrlo ilustrativna za Čoveka Bele Kose: raslojava se u svim pravcima, ne znaš gde će te odvesti. Nema mnogo takve muzike, bez obzira na žanr.
Nastavite sa čitanjem… “Odlazak Belog Desperadosa: R.I.P. Johnny Winter (1944-2014)”
Mislim da se ovaj model više ne proizvodi
Ono kad se zablentačiš u nebitan detalj
I tako su se zagledali u aero-akrobatsku grupu i onda… Gledaj pažljivo.
Nije da nije. Čuka da ti iskoči.
Delta Misisipija
U julu 1967. godine, na vrhu top lista širom sveta šepurili su se Beatlesi sa svojim antologijskim albumom Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band. Što se mene tiče, mogli su na prvom mestu da ostanu još godinu dana jer taj album, u to vreme, teško da se mogao uporediti sa bilo čime što je do tada snimljeno.
A onda se pojavila pevačica koja ih je za tili čas oduvala sa trona.
Zvala se Bobbie Gentry.
Negde na Alhonu
Šta biva kad gurneš šaku u tečni azot
A šta biva: ostaneš bez šake i još usput stekneš doživotnu titulu budale – i to je to.
E, čekaj malo: da li to baš tako?
Uz standardno upozorenje”ne pokušavajte ovo kod kuće” (kao da svi kod kuće imaju tečnog azota na svu volju), hajde malo da se pozabavimo fizičkim pojavama koje odlikuju u naslovu pomenutu ludost.
Nastavite sa čitanjem… “Šta biva kad gurneš šaku u tečni azot”
Španski karavan
Znate li šta je “pravilo trećeg albuma”? To je trenutak kada se mnogo autora saplete o sopstvene noge. Mnogi od toga ne uspeju nikada više da se oporave i nestanu sa scene.
Objašnjenje ovog pravila je vrlo jednostavno: imaš ideje, napišeš gomilu pesama, okupiš ekipu, vredno radite i, ako imate sreće, snimite album sa najboljim pesmama. Publika se primi, život promeni na bolje, krene žurka bez kraja. I koncerti na kojima se proveri ostatak pesama, da li “rade”. Snimiš drugi album, sve postaje još luđe, na sedmom si nebu i misliš da je celi svet tvoj. A onda iskusni menadžment kaže: “Slušajte dečki, mi smo dugo u biznisu, ako želite i dalje da letite, morate nešto da menjate. Ne možete zauvek prodavati istu foru…”
Tako krene snimanje trećeg albuma, dodaj ovo, dodaj ono što nije bilo na prethodnim, očekivanja su velika, marketinška mašinerija ih podgreva i… To više nije ono što je nekada bilo, a zakucavanje glave o zid je manje ili više bolno. Kako se kome zalomi.
Pravilo trećeg albuma dešava se i najvećima.
