Špageti, roštilj ili kajgana?

Ne obeležavam Dan mizoginih licemera: ja sam se te lakrdije rešio odavno. Više verujem da žene treba poštovati svaki dan, što je koncept koji ovi Hodočasnici u Cvećare Jednom Godišnje ne mogu da shvate. Kako god: čak ni jutarnji video neće biti na tu temu. Štaviše, perverzni naslov nas vodi pravo u… Uh, suncetižareno, nisam predvideo ovu konotaciju…

Proganja me misao otkako sam je pročitao, nakon što ju je napisao jedan od samuraja Skoja, da parafraziram: ne treba nam veronauka, treba nam vera u nauku. Posle Igorove posete CERN-u, što sam doživeo kao slanje predstavnika Suštine pasijansa tom mestu (ehej, pa moram malo da se kitim, valja se Open-mouthed smile), doživljavam akutni napad želje za popularizacijom nauke. Jer, znate, u nauci nema licemerja.

E, u to ime, spremili smo za vas subotnju dozu popularne nauke za vas, zdipljene direktno iz žutog kvadrata, ali neće se oni ljutiti na nas. Just kidding Dakle, kako biste poginuli kad biste se suočili sa, da prostite na gorepomenutoj sporednoj i neplaniranoj konotaciji, crnom rupom?

Mislili ste da je zezalica, a? E, pa mi smo ozbiljni čak i kad se zavitlavamo. Kakva vajda od provedenog vremena ako nije nešto ostalo u vama?

Koju opciju birate? Ja se držim holivudske: špagetizacija ili ništa!

Ne umem da objasnim

Koliko puta dnevno kažete “Ne mogu to da objasnim”, “Ne umem da objasnim”? Bez brige, što pre priznate sebi da nešto ne znate, ili ne umete, već ste bliži rešenju i novom saznanju. Ovo “numemdobjasnim” je i naslov jedne moćne ljubavne rok pesme iz pera i žica Pita Tauzenda (Pete Towshend) kada je imao nepunih 19 godina.

I_Can't_Explain “I Can’t Explain” je pesma koju je snimio engleski sastav The Who i objavio kao prvi singl benda pod tim imenom (grupa se pre toga zvala The High Numbers); prvo na američkom tržištu, decembra 1964. godine, potom i na britanskom u januaru 1965. godine.  Pesma je odavno nadživela sumnje i polemike u vezi sa uticajima grupe The Kinks na Pita Tauzenda i redovno se izvodi na koncertima, neretko kao prva numera. Osim toga, uticala je i na druge muzičare, pa da čujemo i vidimo…

Idemo redom, na ovom snimku Rodžer Daltri još uvek ima bubuljice, ali obratite pažnju na rano preminulog bubnjara Kita Muna.

Nastavite sa čitanjem… “Ne umem da objasnim”

Na putu ka manastiru

Šef je bio neumoljiv: ko poturi muziku, ima o njoj i da piše. Šta da pišem? Prvo pravilo, Baboviću, prvo pravilo!

Znamo ko u demokratiji sprovodi volju većine u slučajevima kada treba obavljati prljave poslove: nadglasana manjina. No teško je nazvati prljavim poslom predstavljanje živog izvođenja briljantnog albuma Abbey Road, posebno kada se radi o izvođenju tog albuma od strane četiri stara lisca.

Nastavite sa čitanjem… “Na putu ka manastiru”

Izbori

Eh, znam da se rečenice i pozdravi ne započinju uzdahom, ali… Nego, evo me opet nakon pauze i prvi put u ovoj godini. Ne bojte se, neću praviti rekapilutaciju između mog poslednjeg objavljenog i ovog teksta.
Hajde da ubrzamo.

Jeste haotično, ali ipak prepoznajete o čemu se radi.Opšte je mesto da je danas sve “brže”, ljudi traže instant vesti, instant hranu, instant “sve”, a to baš ne biva tako. Evo recimo,   pogledajte koliko smo mi “sporovozno” društvo. A toga sam se setio nedavno, kada sam bio nadomak pruge kojom saobraća moćni TeŽeVe. U stvari, nije me baš – da budem iskren – voz mnogo ni zanimao. Imao sam izbor da odem ili ne odem na kultno mesto savremene nauke – u restoranu CERN-a imate priliku da ručate zajedno sa budućim i živim dobitnicima Nobelove nagrade. A počeo sam od restorana jer mi je još uvek teško da pronađem prave reči u koje bih pretočio utiske koje sam stekao boraveći u poseti CERN-u, obilazeći Veliki hadronski sudarač (LHC), i eksperimente CMS, ATLAS i LHCb. Kad smo već kod brzine, čestice u CERN-u “teraju” se skoro na brzinu svetlosti, a i dalje visi pitanje da li bi nam 299.792.458 m/s bilo dovoljno da nekako “premostimo” ta verovatno dva, dva i po veka zaostatka za razvijenim svetom.

Nastavite sa čitanjem… “Izbori”

Reci "Raj"

Biti dete slavnih roditelja može da bude Božiji dar ili prokletstvo. Svakodnevno smo svedoci pisanja tabloidnih medija, ne samo kod nas već i u celom svetu, o raznim sranjima koje razmažena deca prave svojim slavnim roditeljima. Malo se to napumpa, ponekad i previše, pa se onda obično zatrpa i pusti da vreme učini svoje i sve se zaboravi… Uz malu pomoć novca, moćnih prijatelja, veza & vezica sve legne na svoje mesto. Ali ne uvek.

Pametnija deca vešto izbegavaju utabanu i poznatu šemu pa se najčešće opredeljuju da u životu budu sasvim nešto drugo od onoga što su im bili roditelji.

Neki ostanu tvrdoglavi, pa se upornim radom & talentom koji nose u genima nametnu kao vrednost sama po sebi.

Stvarno, kada bolje razmislim, čime bih se bavio u životu da mi je otac Johnny Cash? 🙂

Nastavite sa čitanjem… “Reci "Raj"”

Vicevi za decu

Dođe čovek kod doktora i kaže:

– Doktore, je l’ imate nešto protiv kašlja?

A doktor odgovori:

– Ne, ništa. Slobodno Vi kašljite!

Naiđe ćevap na sarmu i kaže joj “U, ala si ti smotana!”

nije što sam faca, nego što sam Mikiju Mausu ukrao rukavice!Vicevi koje je Aleksa pre godinu dana počeo da dovlači iz vrtića obavezno su počinjali sa “išao jedan čovek”, a završavali se ili s kontejnerom ili s ličnom kartom ulice ili nekom sličnom kombinacijom. Sada su aktuelni vicevi sa raznim voćem koje prelazi prometnu ulicu, za koje se pravi da ih razume.

Ono što je svakako dražesnije od veštačkog smeha koji će naići u trenutku kad on proceni da je kraj vica jeste lice koje očekuje kraj vica, lice koje krasi poluosmeh pun očekivanja. kao onomad kad sam mu pričao naredni vic. Vic za koji sam kasno shvatio da ga neće razumeti; ipak je elipsa još daleko od njegovog poimanja jezika.

Nastavite sa čitanjem… “Vicevi za decu”