Šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo

Gost-autor: otac mi Vukota

Bio je to srećan i svečan dan naše kulture kad je 1961. Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Svako spominjanje tog događaja trebalo bi inspiriše mlade da prvi put upoznaju značajno delo našeg nobelovca, a nas starije poziva na još jedno čitanje (iskusnom logikom u pozno doba). Ali:

Šta pročitati? Što više to bolje, no nije malo ni samo prelistati deo Andrićevih zapisa i beležaka. Na veliko zadovoljstvo, to sam i sam uradio. Izdvojiću tri citata koji su me bacila u posebnu brigu. Citati govore o tri defekta s nama u vezi. Decenije prolaze, a kvarovi se produbljuju, čini mi se. Pogledajmo:

Nastavite sa čitanjem… “Šta bi bilo da je bilo nešto što nije bilo”

Pripali tompus: smeši ti se karijera

Come in here, dear boy, have a cigar.
You’re gonna go far, you’re gonna fly high.
You’re never gonna die, you’re gonna make it, if you try.
They’re gonna love you.

Zamislite kako može da izgleda kad neko klincu od nepunih jedanaest godina saspe u glavu muziku koju ni iskusni ne mogu da razumeju iz prve. A kada je to nešto toliko rastegljivo kao u ovom slučaju, to je već pomalo opasno. Bio sam dete koje ne razume tekst jer još ne zna engleski dovoljno, ne razume strukturu albuma i, pogotovo, ne razume koje sad pa taj Roy Harper i koji andrak su ga pustili da peva tu pesmu na početku druge strane…

Nastavite sa čitanjem… “Pripali tompus: smeši ti se karijera”

Dolijao

Čovek je imao ideju da kolege u kampusu malo oslobodi od stresa u toku ispitnog roka. A šta može bolje da posluži nego – iznenadna borba jastucima.

Scenario je dobar. Međutim, tip se grdno preračunao pri kraju…

I tako… Sledeći put razmislite kome je stres normalno stanje i kako uobičajeno reaguje kad ga potkačite.

Prozor

Ask my baby what she wants to be
She’ll say a monkey swingin’ in a tree
Ask my baby what she’s thinkin’ of
She’ll say there’s nothing greater than love

Da li će se ikada išta promeniti? I don't know smile

Neće, to svi znamo! Ja pričam jedno, ti čuješ i razumeš drugo – to je klasična šema stara kao i čovečanstvo. Koja funkcioniše u oba smera. Ovo da dame ne budu povređene. Who me?

Nastavite sa čitanjem… “Prozor”

Samo na sekund

“Znate li šta mi najviše nedostaje?”, pitala je Katy, koja se već dve godine bori protiv najopakije bolesti. “Osećaj bezbrižnosti”, reče.

Dvadeset pacijenata obolelih od raka pozvano je u foto-studio. Zamoljeni su da žmure dok traje šminkanje. Postavljeni su pred poluprozirno ogledalo, a sa druge strane je čekao fotograf spreman da snimi trenutak kada ti ljudi najzad ugledaju sebe u ogledalu.

Fotografija može da bude važna. Najvažnija fotografija je ona koja ima misiju. I misija ima raznih. Najveće poštovanje zaslužuju one koje su zasnovane na ideji poboljšavanja života čoveka. Pa makar samo i na sekund.

Pokloniti jedan sekund bezbrižnosti nekome ko se možda već pomirio da nema više vremena: veličanstveno.

Sedam za sedmicu (3-154..160): 1-7. dec. 2013.

Budem li trčao dovoljno uporno, postići ću.

Ova kolekcija je zanimljiva, jer se delom sastoji od zaboravljenih snimaka koje sam spasao isključivo zahvaljujući činjenici da sam bio lenj da fotografišem tokom dužeg perioda. Bila bi šteta da je propalo.

Jeste, ja to tražim zrno dobrog u nečemu ne baš tako dobrom. Računam da to ponekad nije loše raditi. Popravlja raspoloženje. To jest, meni je popravilo. Winking smile

Jedna na dan, pa sedam puta (od 3-154 do 3-160): 1-7. decembar 2013.

Pa, da zavirimo.

Nastavite sa čitanjem… “Sedam za sedmicu (3-154..160): 1-7. dec. 2013.”