Samo na sekund

“Znate li šta mi najviše nedostaje?”, pitala je Katy, koja se već dve godine bori protiv najopakije bolesti. “Osećaj bezbrižnosti”, reče.

Dvadeset pacijenata obolelih od raka pozvano je u foto-studio. Zamoljeni su da žmure dok traje šminkanje. Postavljeni su pred poluprozirno ogledalo, a sa druge strane je čekao fotograf spreman da snimi trenutak kada ti ljudi najzad ugledaju sebe u ogledalu.

Fotografija može da bude važna. Najvažnija fotografija je ona koja ima misiju. I misija ima raznih. Najveće poštovanje zaslužuju one koje su zasnovane na ideji poboljšavanja života čoveka. Pa makar samo i na sekund.

Pokloniti jedan sekund bezbrižnosti nekome ko se možda već pomirio da nema više vremena: veličanstveno.

Sedam za sedmicu (3-154..160): 1-7. dec. 2013.

Budem li trčao dovoljno uporno, postići ću.

Ova kolekcija je zanimljiva, jer se delom sastoji od zaboravljenih snimaka koje sam spasao isključivo zahvaljujući činjenici da sam bio lenj da fotografišem tokom dužeg perioda. Bila bi šteta da je propalo.

Jeste, ja to tražim zrno dobrog u nečemu ne baš tako dobrom. Računam da to ponekad nije loše raditi. Popravlja raspoloženje. To jest, meni je popravilo. Winking smile

Jedna na dan, pa sedam puta (od 3-154 do 3-160): 1-7. decembar 2013.

Pa, da zavirimo.

Nastavite sa čitanjem… “Sedam za sedmicu (3-154..160): 1-7. dec. 2013.”

Najbolje mesto u bioskopu

Napomena za mlađe čitaoce: bioskopi su zaista postojali, bilo ih je u svakoj varoši i posećivali smo ih često.

Elem, priznajte: u svom omiljenom bioskopu imali ste omiljenu zonu za izbor mesta. Do saznanja da je to mesto najbolje došli ste nekim sopstvenim algoritmom. A kako je danas u multipleksima?

Što bi rekli: ja sam se te napasti rešio. No, ovog vikenda kreće drugi nastavak “Hobita”, a u mojoj kasabi postoji eksperimentalni vikend-bioskop u sali pozorišta. Valjalo bi da overimo.

Algoritam za bioskopu u toj sali nemamo; pozorišne predstave i koncerte volimo da gledamo iz sedmog reda. Poslednji put sam u bioskopu bio pre jedanaest godina…

Sedam za sedmicu (3-147..153): 24-30. nov. 2013.

Paket kojim ću zaokružiti svoje veoma kampanjsko bavljenje fotografijom u novembru posvećen je Jazz & Blues festivalu koji se svakog novembra održava u Kikindi. Započet kao memorijal u sećanje na našeg prerano otišlog prijatelja Geze Balaža, festival je i mnogo pre ove, dvanaeste instance postao dovoljno velik da se može reći da je reč o ozbiljnoj stvari. Pohodim to dešavanje redovno – naravno, sa fotoaparatom.

Jedna na dan, pa sedam puta (od 3-147 do 3-153): 24-30. novembar 2013.

Nalik onom kontigentu sa dva turnira u sedećoj odbojci, bila je ovo prva prigoda da angažujem Dugu Cev u specifičnom okruženju. Bilo je u slast: od 420 fotki koje sam za tri večeri napravio, skoro polovina je urađena teleobjektivom u ručnom režimu. No, ovog puta sam eksperimentisao više nego ikada ranije. Čak, dozvolio sam ISO 3200; ranije nisam hteo da idem preko ISO 1250. Da vidimo rezultate.

Nastavite sa čitanjem… “Sedam za sedmicu (3-147..153): 24-30. nov. 2013.”

Kako se zakačiti za san?

Čitam danas novi Uncut magazin i skoro sve mi je potaman. Puno “mojih” muzičara u njemu, zanimljivih tema i intervjua – odavno nije bio tako dobar broj. Nevolja je što ga čitam sa ekrana. Zašto mi je tehnologija uskratila uskratila opojni miris štamparske boje i prljave prste posle prvog listanja?

Na ovo se nikada neću navići. Jeste zgodno da im platiš pretplatu iz fotelje, da očas svučeš sa neta novi broj, da se ne mlatiš sa nepouzdanim poštarima koji znaju da ti novine pocepaju pri guranju u sanduče iako je očigledno da su barem tri puta većeg formata od njega ili da strepiš da ga neki od komšija ne pokupi pre tebe. Ali nije zgodno da ih zavrljače u kontejner jer, ko bi se od njih baktao sa time šta ja slušam i čitam. I to na engleskom.

E, zato više neće moja krava da crkava! Rolling on the floor laughing

Nastavite sa čitanjem… “Kako se zakačiti za san?”

Utovar nedeljom, 8. decembar

Da li je teško najpre odbrojati do deset? Proveriti informaciju? Priznajem, meni ponekad jeste.

Scenario nestrpljenja: 1. Ja kažem da sam ovo uslikao u jednom dečijem vrtiću. 2. Vi počnete da psujete vaspitačicu. 3. Neko od vas otkrije da je ovo ipak ukradena fotka ko zna kog deteta. 4. Vi se pravite kao da nikad niste reagovali. 5. Ja se ućutim k'o govno u travi i nikom ništa. Retoričko pitanje: ko je sve ispao glup?Toliko nam se gorčine nakupilo svih ovih godina da smo postali kratkih živaca. Posledice tog nepopravljivog oštećenja su razne. Nestrpljenje je samo jedno od njih, naizgled bezazleno. A zapravo je strašno. U kriznim vremenima, zbog nestrpljenja lete glave nevinih. U svetu dominacije vulgarnih medija, nestrpljenje se ogleda u žustroj reakciji na vesti koje nisu uvek baš onakve kakvim ih predstavljaju naslovi. Spremni smo da ocrnimo neko dešavanje iako tog dešavanja nema.

Primera ima mnogo. Protekle nedelje se baš desio onaj slučaj o “registru abortusa”. Vest je glasila da se pravi nacionalni registar žena koje su bile podvrgnute abortusu, te da svaki abortus mora da se prijavi tom registru.

Auh brate, ala se podigla kuka i motika… A kako, a zašto, a šta oni misle…

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 8. decembar”

Sedam za sedmicu (3-140..146): 17-23. nov. 2013.

Pre nego što ovaj projekat učinim bespovratno nepopravljivim – a moram priznati da je na granici da postane nepopravljiv – hajde da makar nadoknadim onaj materijal koji je već bio predviđen za projekat “jedna na dan”. Ovog puta, sasvim flagrantno, treću nedelju dana bavljenja fotografijom u novembru pokrivam ulovom sa dva dana praćenja sedeće odbojke, trenutno jedinog sporta koji pratim.

Jedna na dan, pa sedam puta (od 3-140 do 3-146): 17-23. novembar 2013.

Verovatno sam već pominjao: volontiram kao vebmaster sajta OKI “Feniks” iz Kikinde, a pride fotografišem utakmice i turnire kad god je to izvodljivo. Već sam ušao u neke tajne tog sporta, pa mi nije teško da pokrijem dešavanja foto-pričom. Dva turnira koja su održana u Kikindi 16. i 17. novembra poslužila su mi da prvi put angažujem Dugu Cev na takvom mestu. Osim tehnike fotografisanja koju mi 200 mm obezbeđuje, bila je to prilika i da savladam neke nove momente u scenariju fotografisanja. Nije bilo lako, jer sala u kojoj su turniri održani nije dovoljno prostrana, ali odlučio sam da to ne koristim kao opravdanje, nego sa se snađem kako znam i umem. Bilo je zanimljivo.

Nastavite sa čitanjem… “Sedam za sedmicu (3-140..146): 17-23. nov. 2013.”