Neverovatno kratka istorija rock’n’rolla
Kažu ljudi, i mislim da su u pravu, da je sažeto izražavanje odlika genija. E sad, neću da dangubim objašnjavajući vam u čemu je genijalnost Andyja Partridgea, uostalom o tome ste mogli da naučite ili se podsetite pre nekoliko dana. Ovog puta, šljas-tehnikom objašnjeno kako je tekla evolucija rock’n’rolla od pedesetih do osamdesetih.
Ono posle je svakako bio samo postmoderni odjek rečenog nasleđa, pa nema veze što fali u ovom kratkom i nadasve preciznom izlaganju.
Jedna na dan (3-74): 12. septembar 2013.
Stigla nova igračka!
Zapravo, nije to igračka sama po sebi, nego sokoćalo koje pomaže angažmanu postojećih igračaka: pribavio sam adapter koji omogućava korišćenje objektiva sa navojem M42 na Canon EOS fotoaparatima sa EF bajonetom. Turio sam jedan objektiv na adapter, pa sve to natakario na svoj 60D, pa sam brže-bolje krenuo da mlataram po kući. To nije lak posao kad nema informacije o fokusu, a oči vas više ne služe kao nekad, pa ni kompenzacija dioptrije u tražilu ne pomaže. Ali polako, ući ću ja već u štos i tome. Jedna od probnih fotki izgleda ovako:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-74): 12. septembar 2013.”
Podudarnost (drugi deo)
Sigurno ste primetili da mnogo aktera, koji svoje talente ispoljavaju u raznim umetnostima, pa i muzici, vole da se bave “teškim” temama i vrlo često beže u filozofiju, psihologiju, ezoteriju, razne religije, mistična iskustva, halucinacije izazvane nedozvoljenim supstancama, itd… U većini slučajeva su to jeftina koketiranja sa svim i svačim koje brižno omišljavaju PR timovi, pa se akteri nađu u nebranom grožđu čim krenu da objašnjavaju šta su hteli pesmom da kažu… a najčešće opravdanje je da traže inspiraciju.
Srećom, ima i onih obrazovanih, “intelektualaca roka”, koji znaju o čemu pričaju. Sting je, svakako, jedan od njih.
Hoćemo li, malo, da filozofiramo uz lake note? 
Umbrija, senzacionalno
Poslednja borba balonima
Poslednja? Zato što posle ove nijedna više nema smisla. Pazi sad:
Znate li ko su Slow Mo Guys? Oho-ho, imaju oni toga jošte. Daš ljudima kamere od 15.000, 20.000, 25.000 sličica u sekundi, pa da vidiš veselja. 
Jedna na dan (3-73): 11. septembar 2013.
I što ono reče Valex: pa ko pametan drema u 11 uveče? Pametan niko, ali drema onaj ko je radio k’o konj od 10 do 21, pa mu ni to nije bilo dosta…
Imao sam ideju o fotografiji koju treba da izvedem, ali nije mi se dalo. Dok sam bio slobodan, izgubio sam svetlo, a eksperimentisanje sa slabim svetlom u visini nožnih članaka baš i nije bogzna kakva večernja zabava. I tako, ostao sam bez fotografije za dan, zamalo. A onda sam se podvrgnuo onom starom mentalnom eksperimentu: zadatak ograničen resursima, vremenom i brojevima. Zadao sam sebi da u roku od deset minuta, iz ruke i po slabom svetlu, napravim tri ekspozicije od kojih je bar jedna vredna daljeg čačkanja.
Uspeo sam sa drugim okidanjem i tu sam stao.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-73): 11. septembar 2013.”
provuci mi, brate trgovče
ma baš sam poludeo danas. krenuo zorom u neku nabavku, sve nešto sitno, ali moram na par mesta. otoplilo opet, nije za jaknu te sam samo tutnuo plaćajuću karticu u džep. nije mi se nosio ceo buđelar, a nešto estetski ne mirišem one torbice koje se u narodu popularno zovu po pripadnicima jedne manjinske seksualne populacije što voli da paradira.
moja banka mi nije bila nigde usput da podignem šuške, a kod tuđih neću, ojade me za proviziju (i moji i „njini“, bratski). uđem ti u prvu prodavnicu, ne primaju kartice. druga takođe. treća mi primi, da prostite. četvrta opet ćorak. više sam živaca i kredita na busplusu potrošio nego što bi me izašla provizija, ali ne postajem – pa bre, kiosk prekoputa kuće mi prima kartice za jutarnje novine i ne prave problem da li je ceh 10 ili 1000 dinara.
Pesma od jedne strofe
Volim dobre songwritere iz jednostavnog razloga zato što mi istovremeno vežbaju dva dela tela: uši i mozak. 
Mnoge od njih već smo sretali na ovom mestu. A da li je samo četiri stiha dovoljno za veliku pesmu, prosudite sami.
Već čujem da se ovde horski peva, a evo i priče…
