Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Do nekih susreta mora doći pre ili kasnije. Ljudi nisu uvek gospodari svoje sudbine. Tako se i na Suštini pasijansa svakodnevno srećemo sa raznim likovima i njihovim životima, koje vešti muzički majstori znaju da najbolji mogući način uobliče u neobičnu priču. Ili običnu, prosudite sami.
Neobično je to što danas krećemo iz biblioteke.
Znam da vas već golica i to šta se krije iza naslova…
A sad jedan sport koji bi valjalo upražnjavati barem subotom.
S obzirom na to da je fudbal, onaj “pravi”, odavno postao lakrdija, mamac za dokone stvorove i predmet ekspertskih analiza raznih budala, možda bi ga trebalo zameniti nečim nalik ovome.
Da mi ne bude zamereno: projekat “jedna na dan”, između ostalog, služi i da usput naučim nešto. A sad kad sam pribavio adapter za ruske objektive na japanskom digitalcu, ima da se oderem od učenja. Mlataram okolo i ne mogu da odolim osećaju koji me je obuzeo tek nekoliko puta u životu, uvek u vezi sa fotografijom ili filmom.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-75): 13. septembar 2013.”
ili zna li neko koliko generacija ima pesmu Mrs. Robinson na svojim uređajima?
Iako ni sa sedam banki ne ume da namesti frizuru, Pol Sajmon (Paul Simon) je kao relativni mladac znao da napiše pesme koje će ga, kako stvari stoje, nadživeti. Već je, na primer, na ovom mestu pisano o Tomu i Džeriju, Simi i Gari, Sajmonu i Garfankelu i delu njihovog opusa, gde je pomenuta i čuvena numera “Gospođa Robinson“. Kada je ta pesma ugledala svetlost dana, negde 1968. godine, u engleskom jeziku još uvek je u upotrebi bila skraćenica “Mrs.”. Sad se to gubi, iz ko zna kog razloga; možda će ono “Miss” svaku gospodžu da podmladi. Al’ nešto sumnjam u to. Nego da vam “serviram” nekoliko izvedbi “g-đe Robinson”, a? Pa ko voli neka klikće i potraži dalje. Idemo…
Uživo, a ’68. godine prošlog veka.
Ni Sinatra nije odoleo, ali je donekle promenio tekst.
Koliko ste puta čuli/pročitali kako su mnogi poznati muzičari počeli da sviraju da bi odvojili koju ribu? Nebrojeno, sigurno, i to je konstanta u mitologiji rocka. Zbog žena muškarci čine najluđe stvari u životu, vode retove, prave svakojake pizdarije, a sve se svodi na jednostavnu šemu: ja te, kao, napadam, a ti se, kao, braniš.
Kao što reče jedna moja prijateljica, smejući se: “Nemoj da me mamkaš!”
Ne znam šta je htela da mi kaže, ali znam kako se završilo. 
Ovo je odlična ilustracija kako to ide…
Kažu ljudi, i mislim da su u pravu, da je sažeto izražavanje odlika genija. E sad, neću da dangubim objašnjavajući vam u čemu je genijalnost Andyja Partridgea, uostalom o tome ste mogli da naučite ili se podsetite pre nekoliko dana. Ovog puta, šljas-tehnikom objašnjeno kako je tekla evolucija rock’n’rolla od pedesetih do osamdesetih.
Ono posle je svakako bio samo postmoderni odjek rečenog nasleđa, pa nema veze što fali u ovom kratkom i nadasve preciznom izlaganju.
Stigla nova igračka!
Zapravo, nije to igračka sama po sebi, nego sokoćalo koje pomaže angažmanu postojećih igračaka: pribavio sam adapter koji omogućava korišćenje objektiva sa navojem M42 na Canon EOS fotoaparatima sa EF bajonetom. Turio sam jedan objektiv na adapter, pa sve to natakario na svoj 60D, pa sam brže-bolje krenuo da mlataram po kući. To nije lak posao kad nema informacije o fokusu, a oči vas više ne služe kao nekad, pa ni kompenzacija dioptrije u tražilu ne pomaže. Ali polako, ući ću ja već u štos i tome. Jedna od probnih fotki izgleda ovako:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-74): 12. septembar 2013.”
Sigurno ste primetili da mnogo aktera, koji svoje talente ispoljavaju u raznim umetnostima, pa i muzici, vole da se bave “teškim” temama i vrlo često beže u filozofiju, psihologiju, ezoteriju, razne religije, mistična iskustva, halucinacije izazvane nedozvoljenim supstancama, itd… U većini slučajeva su to jeftina koketiranja sa svim i svačim koje brižno omišljavaju PR timovi, pa se akteri nađu u nebranom grožđu čim krenu da objašnjavaju šta su hteli pesmom da kažu… a najčešće opravdanje je da traže inspiraciju.
Srećom, ima i onih obrazovanih, “intelektualaca roka”, koji znaju o čemu pričaju. Sting je, svakako, jedan od njih.
Hoćemo li, malo, da filozofiramo uz lake note? 
