Jedna na dan (360): 25. mart 2013.

Opet sam malo slikao. A zamalo i crtao…

I što ono reče Tibi “neću da čistim sneg, ostaviću ga da se istopi na leto” – nije bilo sve po planu u danu za nama. Dremež me je držao cele božje večeri, posle dana provedenog u radu. A kad sam shvatio da mi je dežurna ideja omašila, uhvatila me je panika. I sve bi to trajalo neko duže vreme da se nije desilo da me prijatelj zamoli da napravim eksperiment sa svojom opremom (on ima isti aparat i glavno staklo). Igrajući se tako za račun tog kratkog eksperimenta, dođem do scene koja se lagano razvila iz onog što sam video pred sobom.

Jedna na dan, 25. mart 2013: Pribor za crtanje

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (360): 25. mart 2013.”

Tamna strana Meseca, još jednom

Sajber i ini svetovi raspucali su se povodom obeležavanja četiri decenije kultnog albuma “The Dark Side of the Moon”. I uvek može još.

The lunatic is in the hall......the lunatics are in the hall......the paper holds their folded faces to the floor......and every day the paper boy brings more.

Kad razmislim, ja ovaj moćni muzički paket proslavljam nekoliko puta mesečno, već decenijama unazad… Jedan od retkih albuma koji su mi ostali zakovani u dušu za čitav život.  Ovog puta vašoj pažnji preporučujem živo izvođenje u Londonu 1974. godine.

Moćno, zar ne?

Nastavite sa čitanjem… “Tamna strana Meseca, još jednom”

Šah, ljudi i računari (I)

Računari su bezopasni. Šah će preživeti samo ako preživi one što dišu dok ga igraju…

Trenutno, u Londonu, traje moj omiljeni način dobijanja imena čoveka koji će igrati meč za titulu protiv planetarnog šahovskog šampiona, takozvani turnir kandidata. Nekada su takvi turniri bili monumentalnog karaktera: 1953. godine u Cirihu, recimo, igralo je 15 igrača svako sa svakim dva puta. 1959. na Bledu, i 1962. u Kirakau je osam igrača igralo David Jonovič Brojnštajn, možda i najneobuzdaniji duh koga je šah ikada imaosvako sa svakim četiri puta. To znači da je svako igrao 28 partija. Od turnirskog formata se posle 1962. godine i odustalo, jer je masovno prisustvo igrača iz Sovjetskog Saveza dovodilo regularnost takmičenja u pitanje (Sve su to Rusi, govorio je svojevremeno Fišer), iako baš na tom, poslednjem turniru kandidata, nisu igrala dva fantastična i maštovita (i disidentska, koliko se tada moglo) igrača, Leonid Štajn i David Jonovič Bronštajn, upravo zbog limita broja igrača iz jedne države. Prešlo se na sistem mečeva, kao u tenisu ili svetskom prvenstvu u fudbalu (kada se prođe grupna faza). Baš kao u pomenutim sportovima, loša strana mečeva je upravo to što svi ne igraju sa svima, pa neko neugodnog protivnika (jer skoro svako takvog ima) može izbeći, a neko na takvog, kao kosa na kamen, baš naleteti.

Nastavite sa čitanjem… “Šah, ljudi i računari (I)”

Kako najbolje skrcati milion evra

Mudri ljudi investiraju milion evra kada ih steknu ili ih barem daju na neki lagani rast kamate. Međutim, kako biste najradije potrošili milion evra?

Neko uloži u neku nepovratnu glupost. Neko napravi kuću šestog stepena ružnoće. Nekome je do putovanja oko sveta, i to po hotelima sa bar pet zvezdica. A neko kupi Ferrari Enzo. Pogotovo je efektno da takav auto kupi neki individualni poljoprivredni proizvođač kako bi mogao da krene u obilazak svog imanja, te ga obavi za kratko vreme, ali ne zato što je imanje malo, nego zato što je vozilo efikasno. Evo, ovako.

Ovo je dobra prilika da primetimo razliku između seljaka i seljačine.

Ovom liku nije potrebna ona pilula.

Jedna na dan (359): 24. mart 2013.

Iz lične perspektive gledano, bila je to jedna od najtežih mentalnih vežbi iz primenjene fotografije. Ime vežbe glasi: obuzdavanje…

Pominjao sam vam, više puta do sada, kako između nekih dobrih ljudi, čije mišljenje izuzetno poštujem, i moje malenkosti postoji manje-više trajni konflikt u oblasti pristupa fotografiji. Znate već onu moju “ja ne fotografišem, nego slikam”, što je alibi za često preterivanje raznih vrsta i oblika i u toku fotografisanja i , pogotovo, u toku obrade. A ti dobri ljudi me kritikuju – jedan zbog toga što ne nalazim gotovu sliku na fotografiji za kojom tragam, kad već toliko volim; veli i kako bi voleo da bude svedok mog uklanjanja softvera za sekundarnu obradu fotografija. Drugi nije tako rigidan, ali me kritikuje zbog očiglednog preterivanja u poslednjim koracima obrade, kad izgubim meru…

Kako se bliži kraj drugog ciklusa projekta “jedna na dan“, tako razmišljam o tome kako postoji barem jedna teza u kojoj su ti dobri ljudi sasvim u pravu: ponekad sam neobuzdan, umesto da prikočim i razmislim pre obrade. Malo sporosti ne bi bilo na odmet… Hajde da pokušam, rekoh sebi, pa izvukoh jednu ekspoziciju iz one prekjučerašnje sesije u garaži. Hajde da je uradim naturalistički, rekoh sebi: samo izrez, blagi dodir na histogramu i smanjenje na dimenzije za objavljivanje. I dovedoh do ovog:

Jedna na dan, 24. mart 2013: Obuzdavanje

(pogledaj veću fotografiju)

Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (359): 24. mart 2013.”

SP, ili Svet bez trenja

Verovali ili ne, postoji mesto gde imate Šefa ali ste svoj gazda.

Istina, povod za pisanije je dve godine ovog sjajnog mesta, međutim bilo mi je potrebno da uzmaknem par koraka unazad ne bih li i vama i sebi odgovorio na pitanje Otkud ja ovde?    I tako se vratim u 2007. godinu, na Grbin blog koji je, ako se ne varam klica Suštine pasijansa.

Tu sam se samo zahvalio Grbi na lepim rečima povodom prvog rođendana časopisa National Geographic Srbija. Ubrzo nakon toga smo počeli da razmenjujemo mejlove i posle nekog vremena… Šef je sve lepo objasnio u dobrodošlici:

To što je on glavni urednik National Geographica za Srbiju jeste bio motiv da stupimo u prvi kontakt, ali svakako nije razlog što smo se sprijateljili. Igor gaji interesovanja koja su toliko bliska mojima da je on prvi među malobrojnima provalio suštinu pasijansa. Mnogo toga ima sličnog među nama; a opet, on drugačije nego ja gleda na svet oko sebe.

I eto, sad uživam na ovom mestu gde imam Šefa, a svoj sam gazda, upoznajem sjajne ljude, naučim štošta… i kajem se što ne doprinosim više Suštini pasijansa u nadi da će se i to promeniti.

A trenje iz naslova? Pa, računam ako ste ovde barem želite da čitate između redova. Verujem i da uspevate. Uzdravlje!

Rođendanski bioskop: Sedmorica veličanstvenih

Svi mi vrlo dobro znamo da je ovo američka verzija jedinog onog čuvenog japanskog reditelja…

A vi sad vidite zbog čega sam se baš sad setio ovog filma.

Originalni naziv: The Magnificent Seven
Godina izdanja: 1960.
Reditelj: John Sturges
Glavne uloge: Yul Brynner, Steve McQueen, Charles Bronson, Robert Vaughn i drugi
Trajanje: 128 minuta

Horoskop Diotalevi-SP za proteklu godinu Suštine pasijansa

Ovaj horoskop je trebalo da napiše Glugenije Svemogući, ali desilo se ono što smo se plašili da može da se desi: podigao je nos i uobrazio se otkad je dao intervju. A tumačenje znakova ovog horoskopa je toliko teško da smo možda negde i pogrešili.

Upozoreni ste.

Dobrodošli u novo izdanje horoskopa po metodi Diotalevi-SP! To je jedini horoskop koji može da se piše i retroaktivno, a da pritom ne postoji opasnost od kompromitovanja. Proračun je bio iznimno složen, ali koherentan, pa je makar bilo lako da proverimo tačnost. Ako ste bili pažljiv čitalac između redova, tada ste mogli i sami da dođete do zaključaka o kojima je ovde reč. Ali, znamo mi da ovde ima i lenjih glava, pa smo se za vaš račun pobrinuli da saznate sve što vam je promaklo, a bilo je važno upravo za vas.

Bez brige! Sve je baš onako kako bi trebalo da bude.

Nastavite sa čitanjem… “Horoskop Diotalevi-SP za proteklu godinu Suštine pasijansa”

Moj prvi intervju

Otkud ja ovde?

Višegodišnje pisanje na Suštini Pasijansa nije u mojoj okolini prošlo nezapaženo. Mama je srećna kada me vidi, kao i tata. Sestra takođe. Tašta brine da ne budem gladan. Gospoja me često gleda nekako sanjivo, posebno rano ujutru. Prestolonaslednik mi ne dozvoljava da priđem računaru, što je očiti znak ljubomore. Ali, posebno me oštro posmatra bradati ćoroskop dok stojim pred ogledalom.

Jeste, poznat sam. VIP, zapravo. Imam blog koji nije moj, korisnički nalog i lozinku, ceo rad. Šta ću ja sad tu, živim sa tim. A vidim, to bradatom sporosedućem smeta. Tom običnom čoveku koji voli da jede burek sa šunkom sam trn u oku. Njemu, koji čita više novina subotom, nije pravo. On, koji voli da ne ustaje iz kreveta prvog januara, gleda me ispod oka.

Ali, ne i danas. Ničim izazvano, dok sam brojao sede i u celini bio zadovoljan dinamikom (procenjujući potpunu predaju za bezbedno nedočekabilnu 2091. godinu) kaže mi bradati sumnjičavac: “Hej, poznata faco! ‘Oš intervju?” “U svako doba”, kažem, svestan težine koju VIP status nosi.

Nastavite sa čitanjem… “Moj prvi intervju”