Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
…A kako drugačije° da vam objasnim: sledeća cirkuska tačka tačno izaziva te dve asocijacije…
Sve može dok god ne teraju pudlice da preskaču zapaljene obruče.
________
° Priča se po čaršiji da se sad kaže “drugojačije”. Je l’ to zbog onog Šapića ili iz nekog drugog razloga, ne bih znao d avam kažem.
Domaći zadatak za drugi osnovne: napravi tapetu za Windows…
Jednu stvar moram da priznam… Ima tih stvari i više 
nego mi je na pameti činjenica da nisam istražio Draguljče koliko bi trebalo. Pogotovo nisam ovladao granicama polja oštrine, nego sam rezultat često prepuštao slučaju ili sam postavljao neke sigurne mere da bih uradio kako sam zamislio (npr. ne veći otvor od f/5.6 pri slikanju portreta). Mlatarajući tako, rešim da malo popravim svoj wallpaper lager, jer su mi dosadile neke slike koje se menjaju dvaput na dan na mom ikonostasu (aka desktopu). I tako iskoči i ova slika.
Danas sam se setio pokojnog Ace Bange. Bio je to čovek čije prijateljstvo vredelo zaraditi, a čije vrednosti nije bilo lako razumeti jer nije želeo svakom da ih otkriva. Imao sam tu ludu sreću da sa njim izgradim odnos poverenja, zahvaljujući čemu sam mnogo naučio o nekim stvarima… No, ajde-de. Banga je otišao na Neko Bolje Mesto pre pet godina. A mene na njega uvek podseti pesma simboličnog naslova N’Oublies Jamais, koju je veoma voleo.
Sinhronicitet: Banga je obožavao i Catherine Deneuve i smatrao je možda najlepšom ženom koju je ikad video. Znajući da je bio globtroter, pitao sam ga da li ju je ikada video uživo, a on se samo smeškao…
Za ovakve tekstove Šef obično kaže: „Nemoj se jeziti, nego pošalji Jana Vennegoora of Hesselinka da sredi stvar“. No ja ipak više volim da uprljam ruke…
Nedelja, 17. mart 2013, 22:08
Dragi dnevniče,
Danas je naša družina imala neobičnog posetioca. Momčić je zazvonio na vrata, pokazao nekakav papirić, rekao da je iz Oriončića, te upitao o stanju Internet uslugica koje trenutno posedujem. Baš Orion, rekoh uz osmeh. Mladić tada reče kako je optički kabl njegove firme stigao upravo do naše zgrade, te da mi mogu ponuditi brži Internet, uz nižu cenu. Brzo i lako se dogovorismo, potpisah se i ostavih stoprviputiznenada broj telefona, a uzgred saznadoh kako ne moram nigde ni ići, sve će to biti sređeno koliko ujutru. Taj deo mi je sumnjiv, dragi moj, jer sam do sada uvek morao ići u Gandijevu-Nehruovu, i potpisivati koješta. Ne, ne, javićemo se mi vama. A što te, mučenog, samog šalju u zgradu od 20 spratah? Ma, šalju nas više, nego se pokrivamo. Nego, imamo mi i druge usluge, telefoniranje, televiziju. Neka, momak, dosta je što su mi oba rođena jaja u jednoj korpi, ne trebaju mi i vaša. Doviđenja-doviđenja. Novi coitus sa Orionom počinje. Jesam li napisao coitus? Mislio sam cirkus. Ne, nije ni cirkus, nego ciklus. Ciklus, da.
Datum kome posvećujem ovaj prilog je štogod važan za moje foto-priključenije. Tačno godinu dana ranije, kupio sam Canon EOS 60D i objektiv Canon EF-S 15-85 mm IS USM, koji su od onda moja osnovna baterija za fotografisanje. Drugim rečima, godišnjica iliti rođendan mog aktuelnog fotoaparata. U to ime, kako to tradicija nalaže o važnim datumima, organizovali smo jedan kolektivni portret, doduše sa navrnutim Draguljčetom.
Nisam mogao da odolim posle onakvog centaršuta Valexa, kada je u postu pomenuo ove vesele devojčice…
The Bangles su ženski bend koji zna da svira, zna da komponuje i zna da dobro prezentuje svoju muziku na koncertima. Iako je to relativno jednostavni gitaroški pop, njegovom šarmu teško je odoleti.
Ovako je počelo…
Pa se nastavilo…
Šta ćeš: neko i od gluposti napravi umetnost, a umetnost ove devojke je nesvakidašnja.
Mene, zapravo, fascinira činjenica da postoji i svet koji je spreman da potroši nebrojene sate u uvežbavanju ovakvih veština.
A, dokle više taj sneg? Sad je STVARNO bilo dosta!
Taman napravim kombinaciju, ona se izjalovi zbog neočekivanog posla. Taman prođe neočekivani posao, navali se sneg. Padao je satima od ponedeljka uveče do utorka predveče, prestao sam više i da gledam kroz prozor, smučilo mi se.
Ali sam morao da dokumentujem.
Prigodna muzička podloga za ovo belo što sam mislio da ga neću više čistiti s auta do novembra…
– Da li više voliš Simona ili Garfunkela – pita glavni junak filma “This is 40” ortaka u kafeu.
– Garfunkela, naravno – odgovara ovaj.
– Ali Simon je pisao sve pesme!?!?
– Svako danas može da piše pesme, ali Garfunkel zvuči kao jeb*** hor anđela!
Najpre fer upozorenje: ako budete odlučili da pustite ovaj video-klip, na kraju ćete biti sasvim sigurni da veću budalaštinu niste gledali odavno… Osim ako niste nedavno gledali neku fudbalsku utakmicu ili neku ljudsku menažeriju u televizijskom eksperimentu istraživanja granica gluposti. Odluka je vaša.
A sad priznajte: jeste li gledali do kraja? Šta ste naučili?
Ja sam naučio da mi nema druge nego da isperem uši sa malo surf muzike a cappella.
