Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Tamo negde u belom svetu, kad kupuješ polovni automobil (ama, i nov) imaš pravo na probnu vožnju. A kako da uz pomoć skrivene kamere aranžiraš malo mučenja prodavca? Otprilike ovako:
Ako sam dobro razumeo, Jeff Gordon je neko veliko mudo u NASCAR trkama, a Pepsi ga je kupio, pa mu radi šta hoće. Tako je to kad ‘oćeš velike pare: radiš ono što ti kažu proizvođači pošećerene ofarbane vode.
Istrči i uhvati priliku!
Setih se onog stiha Bore Đorđevića, beše valjda iz one zbirke pesama posle koje je aplicirao za udruženje književnika… Više epigram nego stih, uhvatio je suštinu večernjeg sata petka s polovine marta 2013:
Evo snega, jeb’o njega!
Dakle, uhvatio sam ga jošte, dok ga ima. Ovo je verovatno poslednji ove zime.
Tako je glasio naslov poruke koju sam dugo čekao. Jako dugo.
Dragi moji, ovo je važan trenutak. Ovog puta dopisno, a uskoro i kao autor Suštine pasijansa, sa nama se danas druži Zoća Peacock, najveći zmaj grupe oldwave, čovek koji je utisnuo mnogo muzike u srca onih koji su bili dovoljno pametni da slušaju šta im on govori i, ništa manje važno, pušta. A puštao je na gramofonima, magnetofonima, putem radio talasa, raznim krivudavim puteljcima elektronskih komunikacija, čak i pre nego što je Internet stigao u ove krajeve. I zato, neki dan pre nego što rubrika “Muzika za popodne” obeležava godinu dana postojanja i rada, ovo je događaj koji je važan ne samo za rubriku, nego i za Suštinu pasijansa uopšte.
Jednom prilikom, ima tome deset ili više godina, bio sam intervjuisan za nekakvu špajz-televiziju iz okoline Beograda, gde su me pitali o budućnosti poslovne upotrebe računara. A tada su me pitali i da li je moguća kancelarija bez papira.
E, tad sam se nekako uzdržao da ne ponovim čuvene reči Lua Gerstnera, dugogodišnjeg izvršnog direktora kompanije IBM, možda najuspešnijeg u istoriji kompanije, koji je na to pitanje odgovorio rečima:
Kancelarija bez papira je kao WC bez papira.
Apsolutno sam uveren da su autori ove reklame znali za tu izjavu.
A, pa tako mi i treba kad ne pratim sopstveni instinkt…
Pri kraju sam drugog ciklusa u projektu “jedna na dan”, pa polako već pomalo svodim račune. Jedna od najvažnijih opštih pouka je nešto što sam svojevremeno stekao, pa negde usput opet izgubio, i glasi: sledi svoj instinkt. Prosto da ne može prostije biti.
Zapravo, nisu problem neki dobri ljudi koji dobronamerno čantraju, jer oni su manje-više uvek u pravu i žele mi dobro.
Ne, ovo nije naziv pesme. Danas je 88. rođendan velikog majstora džeza.
Kao što sam već pomenuo u priči o Herbieu Hancocku, imao sam privilegiju da me konsultuju koje izvođače bih preporučio za učešće na prvom “West Ritam Music Festivalu”. A meni se baš slušao Roy Haynes uživo…
Nastavite sa čitanjem… “Muzika za kadgod: Srećan rođendan, matori”
Možda vam je poznato, možda i nije: jednom godišnje, u šestom mesecu sezone suše, meštani sela Bamba u zemlji Dogona, naroda iz centralnog Malija, okupljaju se oko nevelikog jezerceta u blizini i na znak uleću da pohvataju svu ribu. Taj ritual se zove Antogo i izgleda ovako.
Posle petnaest minuta, oglašava se prekid tog “ribolova”. Sav ulov ide glavnom starcu u plemenu, a on se onda brine da svako dobije jednak deo.
Više informacija možete pronaći ako guglujete pojam “dogon fishing ritual“.
Gurmanska etida: bruschetti in C moll, moderato ma non tropo. Mezzoforte. Forte. Fortissimo. Coda.
Nalik onom junaku vica koji iz ludnice piše kako svaki dan idu na bazen, a doktor im obećao da će zbog dobrog vladanja sledećeg meseca dobiti i vodu u bazenu, i meni se ponekad posreći poslastica za večeru. Nisam odoleo, napravio sam foto-belešku dve faze kreiranja brusketa. Dobio sam embarego na objavljivanje prve faze (šteta: jurio sam geometrijski šablon tost-hlebova u plehu tokom premazivanja maslinovim uljem), ali sam zato dobio odobrenje da objavim ono kad je bilo gotovo.
Radilo se šta je moralo da se radi, otišao dan k’o dlanom o dlan, pa muzika za popodne nije popodne, nego uveče. Šta ćeš. Ali, ako je za utehu, evo jednog briljantnog dela, u jednoj kultnoj TV emisiji.
Izvedba Billa Withersa: odlična. Pesma: kultna. Faca bubnjara: neprocenjiva.
Nastavite sa čitanjem… “Muzika za veče posle tihog popodneva: Nema sunca”
Danas telefone kupuju samo neupućeni, mi tzv. normalni posedujemo računare koji, eto slučajno, mogu da postanu i deo GSM mreže. U zamenu, svakih trideset sekundi panično proveravamo da li je prenos podataka isključen, jer nam tako operatori deru kožu sa leđa, iako su dobre novce uložili baš u to da prenos podataka, koji nećemo koristiti, bude brži.
Za potrebe ove priče, Jan Vennegoor of Hesselink kupuje mobilni telefon. Mada, zapravo mu ta naprava i ne treba. Imao ga je, jednom davno, 1992. godine, čim su se mobilni telefoni pojavili. I ništa, niko ga nije zvao. Jednom je saznao i razlog – jednom kada je u prevozu čuo Đurađa Talaševića, koordinatora programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala kako se žali supruzi: “Sasvim dobro sam konačno sredio imenik, znaš. Jedino ne znam ko mi je ovaj Vennegoorof, zvuči sovjetski.” “Ma, obriši ga, sumnjivo je to meni. I tiše pričaj!”, oštro reče supruga, brzometno procenjujući lica ljudi u dometu glasa njenog neozbiljnog bračnog saputnika. “Jednom komunisti, uvek komunisti. Durađe, Durađe…”, razmišlja ona, dok u glavi Jana Venegoora of Hesselinka bubnjaju njene reči “Obriši ga… Obriši… briši…” Jan Vennegoor of Hesselink histerično ustaje iz sedišta…
Jan Vennegoor of Hesselink se budi i shvata da stoji pored kreveta, užasnut. Polako ga preplavljuje talas sreće: samo je sanjao. Odmahivanje glavom, tuširanje. “Kupujem telefon. Valjda zna nešto taj psihijatar koji me ubeđuje da fudbal igram jer nisam siguran da li više mrzim majku ili školu, kada kaže da se moram suočiti sa svojim strahovima. Konačno, sada je 2013. godina, Nokia je propala, valjda su ostali nešto iz toga naučili.”