Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dakle, zadatak je veoma lak u svojoj suštini: na raspolaganju ti je rashodovani Volvo 850 i raznorazni materijal na auto-otpadu koji možeš da upotrebiš prema nahođenju. Tvoj zadatak je da vožnjom razlupaš Volvo do te mere da više ne bude u voznom stanju.
Da li si razumeo zadatak? Odlično. Na izvršenje!
Jedna stara. Beše odbačena: nju sam jurio, a desile se neke druge…
Postoje fotografije čija sudbina je da budu odbačene zato što nisu najbolje u špilu. Najčešće, nije šteta: prosto, loviš sitnice od jedne do druge ekspozicije i onda se tokom tog procesa možda i udaljiš od prvobitne ideje, jureći nešto drugo i dolazeći do možda neplaniranog, ali valjanog rezultata kojim se sesija završava. Ona prva bude sa stotinu mana, to znaš na kraju, jer prepoznaješ elemente koje si vrteo po kadru. Ponekad, međutim, moraš da odbaciš i dobru fotku samo zato što za nju nema mesta: ona je dobra, ali druge su bolje. Baš to se desilo sa ovom fotografijom, u jednoj kućnoj sesiji krajem januara, kada su je prestigle druge fotke.
Nekada se pod rečju android nije podrazumevala n-ta verzija Google-ovog operativnog sistema za prenosne uređaje.
“Da li sada želite da odem u ugao i tamo rđam ili da se jednostavno raspadnem ovde gde stojim?”
“I kad pomislite da život nikako ne može biti gori nego što jeste, to se ipak desi.”
“Trebalo bi da to ispričaš svojim prijateljima, Zemu i Zemu, kada ih kasnije budeš sreo; smejaće se, koliko ih ja znam, iako ih, naravno, ne znam, osim što poznajem sve organske oblike života, i to mnogo bolje nego što bih voleo. Ha, ali moj život je samo kutija trulih zupčanika.”
“Vi mislite da vi imate nevolja!?”, reče Marvin kao da se obraća novonastanjenom mrtvačkom kovčegu, “Šta biste vi uradili da ste robot sa manijačkom depresijom? Ne, nemojte se mučiti da nađete odgovor, ja sam pedeset hiljada puta inteligentniji od vas, a čak ni ja ne znam odgovor.”
“Dobijam glavobolju kada makar i pokušam da se spustim na vaš nivo razmišljanja.”
“Meni niko ne može pomoći. Ne kažem da je iko ikada pokušao. Hoću da kažem, ima li ikakvog smisla biti ljubazan ili predusretljiv prema robotu koji ne poseduje kola za zahvalnost? Ne kažem da ih nemam, samo nikad nisam imao potrebu da ih otkrijem.”
“Moju sposobnost za sreću mogao bi da uguraš u kutiju za šibice, a da ne moraš prethodno da izvadiš palidrvca.”
Na današnji dan je rođen Daglas Adams. Ljudi kakav je Adams bio sećamo se sa dobrim razlogom: ništa nam ne garantuje da će takav duh ponovo roditi.
Suština Pasijansa prenosi prevod teksta koji je Adams objavio u vreme kada je Internet (odnosno, koncept umrežavanja) tek stidljivo nagoveštavao u kakvo bi, po Ajnštajnu, sveprožimajuće polje mogao da se pretvori. Objavljen je u The News Review section engleskih novina The Sunday Times, 29. avgusta 1999. Prevod je beskrupulozno otet sa bloga B92.
Kontekst koji bih želeo da istaknem je Adamsov pozitivistički pristup civilizaciji Homo Sapiensa. On ne kuka, i odbija da robuje sopstvenoj tromosti, već radoznalog duha proviruje kroz odrškrinuta vrata iza kojih duva svež vetar, čiji pravac i miris želi da oseti, ako već nikada suštinski neće moći da ga razume. Uživajte!
Nastavite sa čitanjem… “Kako prestati brinuti i naučiti voleti Internet”
Povodom prisećanja na delo čoveka kakav se neće ponovo roditi, o čemu ćete biti više (i bolje) podsećeni u večerašnjim prilozima, ovog popodneva slušamo jednu važnu pesmu.
Niste čuli za dotični, hm, instrument? Sto godina mladosti, uvek ima vremena da se nauči još ponešto.
Kažu da instrumentalisti na tubi i fagotu trpe psihičke posledice zbog izloženosti lobanje niskofrekventim vibracijama tokom višegodišnjeg redovnog sviranja (a bez redovne vežbe, nema virtuoznosti). U ovom slučaju, šta ja znam, meni pre liči da treba da si već podilejisao da bi uopšte pokušao da sviraš na ovom sulundaru.
Najzad došlo na red. A imam tu kapiju na zicer odavno…
Postoji lokalna legenda o kojoj ne znam dovoljno, ali jedna kratka i odsečna referenca je potvrdila da je stvar tačna. Elem, kad se krajem pedesetih gradila jedna stambena zgrada u centru Kikinde, vis-à-vis katoličke crkve, u čijem prizemlju je kasnije bila legendarna “Kasina” (i svašta nešta posle, danas je nekakva prodavnica kozmetike), desila se intriga. Čuo sam, pa nisam verovao, onda sam proverio, zaista je ličilo da je istina, i onda sam se najzad setio da pitam svog oca, koji je o svakoj većoj građevini podignutoj tih godina u Kikindi znao sve, jer te građevine su bile njegova jedina prava škola.
Sve što dodirneš,
Sve što vidiš,
Sve što probaš,
to i osetiš.
Sve što voliš,
Sve što mrziš,
U sve to sumnjaš
i sve to čuvaš.
Sve što pružiš,
Sve što prodaješ,
Sve što kupuješ,
prosiš, zajmiš ili kradeš,
Sve što stvoriš,
Sve što raščiniš,
Sve što učiniš,
Sve što izrekneš,
Sve što okusiš,
Svako koga sretneš,
Svako koga uvrediš,
Svako s kim se boriš,
Sve što biva,
Sve što je bilo,
Sve što će biti,
ama sve pod Suncem je u skladu.
Ali Mesec je zaklonio Sunce.
Мало има албума које знам напамет, али некако испада да међу њима највише има дугачких и компликованих ствари. Ваљда зато што њих и треба слушати више пута да би се све чуло, а и могу да се слушају више пута јер увек има још нешто што нисам дотле приметио.
Пошто смо сад као сви исукали црвене фломастере да свечано обележимо годишњицу Тамне стране месеца… варате се, није то тај албум за који сам зашиљио тастатуру. Мада и њега знам напамет, и могу било кад да га преслушам поново, али не, није тај.
Моја страна Пинк Флојда је “Мајка атомског срца“, и то пре свега истоимена свита. Остатак албума не изостављам, све то чини целину, али још нисам докучио како, осим интуитивно (у преводу: не умем да објасним).
Нека ми овде буде дозвољена једна гастарбајтерска успомена: укупно двапут сам у печалби сањао да у ствари лежим код куће на каучу док око мене одзвања музика. Једном је то било “10000 авиона на крову” Филипа Гласа, други пут Флојд, управо овај албум.
Двадесети век је донео доста музичких експеримената, мешања стилова, убацивања разних звукова уместо инструмената. Изводила се музика са шеснаест тонова по октави уместо стандардних дванаест (или беше са осам пута више од дванаест), без ритма, без мелодије. Чак су се појављивали и рок бендови без бубњева (Манго Џери) и без гитара (Ретка птица). И сам Флојд је имао, закључно са овим албумом, излета у ту врсту опита – “Тањир пун тајни” се састоји од доста гребања по жицама, лупања по унутрашњости клавира, једног скоро механичког бубња који се помаља из бесконачности и примиче малом мозгу слушаоца, што се на крају све растапа у величанствену оргуљашку оргију.
“Мајка” је један од ретких комада где све то некако делује, изнутра је складно и има потку која сву ту гунгулу прожима и води од почетка до краја. Јесте, у песми звони телефон, има којекаквих шумова, чује се изобличен глас техничара који захтева тишину у студију, ту је поприлична дувачка секција и то не у позадини него баш носи мелодију у кључним тачкама, и хор који то исто ради на неким другим местима. Свеопшта папазјанија… али то ради.
Сами Флојдовци никад нису волели ову ствар, пре свега зато што је била компликована за извођење (16 чланова хора, дувачи, гомила инструмената, све то треба озвучити – са тадашњом техником често није ни могло да се изведе), што је главну мелодију написао спољни сарадник… што се мене ама баш никако не тиче. Ово остаје албум који пуштам себи кад сам добар и заслужим.
Mediji imaju jezivu osobinu propitivanja VIP ličnosti. Najgore pitanje od svih je: “Šta biste poneli na pusto ostrvo?” Moje pitanje je bolje: “Koga biste, opremljenog samo albumom The Dark Side of the Moon, poslali na pusto ostrvo?”
Dan pred četrdesetogodišnjicu objavljivanja nestvarnog genijalnog albuma The Dark Side of the Moon, desilo mi se normalno subotnje jutro. Omladinac se razdragano probudio u šest ujutru, već pola sata kasnije je bio duboko nezadovoljan stanjem zakucanosti bežičnog rutera, što sam rešio brzinom proporcionalnom količini komatoznog stanja u kome sam bio; konačno sam ustao u devet, nažalost kupio novine, i nažalost krenuo da ih čitam.