A sad jedan od mojih omiljenih bubnjara: Cozy Powell.
Mogao bih da pričam mnogo o ovom čoveku, ali sad je trenutak da inicijativu prepustim svakome ko misli da bi hteo još malo od ovog… Najzad…
Utovar nedeljom, 6. januar
Ah, pa večeras korinđanje… Ili ne znate šta je to? Nema veze, mada mi je žao ako niste to iskusili kad ste bili mali. Moram da se istresem sada kako bih bio miran sutra. Izvinite što će ovo zvučati kao akutni napad mizantropije. Zapravo, ja volim ljude. Mrzim samo zle ljude. A nisam kriv što je glupih više nego pametnih, jer zli opstaju zahvaljujući glupima.
Tradicija, velim, a ne potreba za merenjem bilo čega što se meri u uobičajenim prilikama. Čak je i post je pretvoren u vanserijsku lakrdiju – a većina onih koji, kao, poste ne kapira da suština posta nije u odricanju od mrsnih jela nego od loših misli. Što se tiče fizičkog posta, u istoriji je mnogo važniji bio onaj veliki post uoči Vaskrsa – i to iz sasvim pragmatičnih razloga. Bilo je rano proleće, hrane je nedostajalo jer je zima iscrpila kućne zalihe. Valjalo je premostiti do časa kad dođe prilika za ubiranje prvih plodova.
Ja obično postim onako kako to rade sveštenici – nikako. Kad sveštenici budu postili onako kako poste monasi, i ja ću. Ili neću, kad malo bolje razmislim. A posnoj večeri kod Jasninih roditelja prisustvujem već četvrt veka: takva je tradicija. Slađa mi cicvara za božićnom trpezom ako ostanem gladan prethodne večeri. 
Đuska kao da je đavoli štipaju
A sad, žurka na sred aerodroma, tek tako!
Eto: curi bilo dosadno, pa odlučila da se malo zabavi. Kako je nisu uhapsili na aerodromu, ostaće mi nejasno.
Jedna na dan (281): 5. januar 2013.
Još jedna sa jučerašnje vožnje…
Hteo bih da vam pokažem nešto, čisto da biste videli kako je igranje svetlom čudna zanimacija, a fotografija bogat teren za istraživanje. Fotka koju sam vam prikazao juče i ova današnja načinjene su u razmaku od minut i po, a osim motiva na slici, razlika je samo u tome što sam okrenuo objektiv za devedeset stepeni, sa zapada na sever.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (281): 5. januar 2013.”
Broj jedan
Ali ne taj na kojeg ste pomislili.
Danas slušamo ekstravagancu Roda Argenta. Na akustičnoj gitari svira – pogodite ko.
Aurora Borealis: vatra na nebu
A sad malo magije.
Ovo se opire opisivanju. Zato neću ni pokušavati.
Jedna na dan (280): 4. januar 2013.
Boje su u nama… Boje, boje, boje…
U nekom času, dok smo se vozili kroz januarsko popodne, rešio sam da trknem kući po aparat i da napravim jednu sesiju pod kosim suncem. Lovio sam svašta nešta, ali jedna mi se posebno namestila posle hdr obrade.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (280): 4. januar 2013.”
Valcer, tamo negde u Tenesiju
Od sve ove praznična nazovi-gužve, zapravo zbog opuštanja, promakla mi je vest da je Patti Page otišla na Neko Bolje Mesto upravo 1. januara. Imala je 85 godina i krajem januara je trebalo da primi nagradu Grammy za životno delo.
Odaću joj poštu deleći sa vama najpoznatiju pesmu koju je otpevala.
Kako se pravi mokrinski sir
A sad, nešto čemu se niste nadali, nešto što će Suštinu pasijansa definitivno zakucati na mapu pripadnika svake hedonističke sekte koji je u stanju da prati ove tekstove. Dame i gospodo: sledi demistifikacija mokrinskog sira.
Donedavno, mokrinski sir se pravio samo u Mokrinu, ali u poslednje vreme ga prave i po Kikindi. Jer znate, nije to baš tako velika tajna – trik je samo u tome da imate čisto mleko, čiste posude, valjano sirište, malo soli i hrabrosti da se petljate sa vrućom smesom i da sve uradite na vreme.
Mi taj sir u poslednje vreme ređe kupujemo. Osim što su se proizvođači malo obezobrazili sa cenom, uto se pokazalo i da im nedostaje osećaj za stalnost kvaliteta. A to je nešto što ne opraštam. Posebno mi nije bila po volji ona baba sa pijace u čijem siru smo sve češće nalazili dlake, pa smo je eliminisali sa spiska dobavljača. A komšinica Mica, sve mi se čini, nešto manje nego pre voli da pravi taj sir, mada je nekada bio izvanredan. Čak sam ga raznosio po Beogradu i Kragujevcu, uz ovacije primalaca.
Jedna na dan (279): 3. januar 2013.
Ponekad kao da se samo izvede, dok ja samo gledam kako nastaje kombinacija. Prosto se poplašim kako lako to ide.
Mali Robert je pripadnik najmlađe generacije, od onih pojedinaca u koje već sad imam poverenja. Sudbina mu je zadala da odrasta uz četiri jezika koja već razume i služi se. Ne, ne šalim se: mama je Letonka, tata Kikindijanac mađarskog porekla, u kući je engleski prelazni jezik dok mama ne nauči srpski bolje, a mali Robert nema nikakvih problema da komunicira na bilo kom od njih. Večeras mi je rekao: “Look my hat!“, za šta mi Ineta reče da je fraza koju je pokupio u nekom crtaću…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (279): 3. januar 2013.”