Izvesni BASE skakač (BASE – buildings, antennas, spans, earth) hteo da započne svoj skok u provaliju nekom lambadom na vratilu, pa se desilo šta se desilo…
Weeeeee!…..
Navodno, dobro je prošao. Prizemljio se bezbedno.
Jedna na dan (194): 11. oktobar 2012.
Da se vratim malo tabletop fotografiji. Ovog puta kroz prizmu nekih alatki koje mi zadržavaju interesovanje…
Dakle, dao sam sebi reč da se neću više zavitlavati sa HDR fotografijom dok god ne budem imao realnu potrebu da spasem situaciju. Sve želim da presečem stvar nekim “kućnim” radom – baš mi se nije dalo napolje, pa to ti je – i pogled mi pade na omiljeni rekvizit…
Aparat na tronožac, daljinski okidač, makro sočivo na objektiv, svetiljka iz ruke… A onda, daj da probam Silver Efex Pro… I tako u samo par koraka ispade šta ispade:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (194): 11. oktobar 2012.”
Bura nad mirnom vodom
Mostly Autumn je jedna od meni najdražih rock grupa u poslednjih petnaestak godina. Stvorena da neguje zvuk u duhu sedamdesetih, kao da su mene pitali, ta grupa je uspela da stvori sopstveni amalgam na potezu između britanskog prog-folka kakav su nam ostavili Pentangle i Fairport Convention i progresivnog zvuka koji je na tragu kasnog Pink Floyda.
Teško je odabrati jednu pesmu. Ovu sam odabrao samo zato što je odavno nisam čuo – i to je sve.
Ekranoplan: juče, danas, sutra°
Jeste li čuli za ekranoplan? Reč je o vozilu koje je nešto između aviona i overkrafta. Ideja iza koje stoji ta kreacija eksploatiše efekat formiranja vazdušnog jastuka između vozila/letelice i podloge koja mora da bude ravna. Pogledajte priču o tom izumu, a potom i nešto o perspektivama.
Šta će biti od ovog, da mi je znati! Pretpostavljam – ništa.
________
° Već mesecima pokušavam da udenem ovu glupu i izlizanu frazu u neki naslov i tek sad sam uspeo u tome.
Jedna na dan (193): 10. oktobar 2012.
Današnji dan je za mene bitan sa stanovišta fotografije, doduše ne kao obeležje nekog velikog dostignuća ili barem načinjen e fotografije vredne pokazivanja, nego zato što sam najzad, posle više od dva meseca, došao na nultu tačku obrade svojih fotografija. Ponekad mi se učinilo da jurim svoj rep (kad se setim da nemam rep, ne bude mi lakše); no, nema više zaistalih kontigenata koji čekaju na obradu.
Ajde-de, dobro je, rešio sam svašta nešta usput i sad opet mogu da se posvetim istraživanju. U međuvremenu ću morati da pregledam barem par hiljada fotki ne bih li utvrdio da li mi je u nekoj hrpi možda ostalo nešto vredno pokazivanja. Poput ove.
(pogledaj veću fotografiju)
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (193): 10. oktobar 2012.”
Duša čovekova
Danas slušamo nešto veoma, veoma posebno. Ovo je muzička poslastica.
Numera “Soul of a Man” je prastara, iz današnjeg ugla: prvi put u je snimio Blind Willie Johnson još 1930. godine, a obradio ju je ko je god držao do poštovanja korena rhythm and blues muzike. Najjača “klasična” verzija koju znam je ona koju peva Eric Burdon, na albumu iz 2006. godine koji je baš tako i nazvao.
No, ovo je veoma posebno zbog dvojice koji su na sceni. Prvo da poslušamo.
Kad se voditeljka otme kontroli
Znate li ko je Pippa? Ne Pippa Middleton, prva prinčevska svastika, nego Pippa iz Kanade, lujka sa Deep Rogue Ram. Uglavnom, počelo je ovako:
A završilo se, uh, ako se uopšte završilo, ovako:
Jedna na dan (192): 9. oktobar 2012.
Desilo se više nego jednom: nakon što bih fotografisao neki zanimljiv grafit, on bi bio prekrečen – ili bi čak zid na kome se nalazi bio srušen. S jedne strane zadovoljan što sam makar napravio foto-belešku tih svakidašnjih urbanih elemenata, bivao sam i nezadovoljan što ih više nema. Pošto nisam sujeveran, to ne mogu da nađem vezu između moje akcije slikanja i nestanka grafita, pa ću ovog puta da ispitam stvar empirijski: slikao sam grafit u Blandašu (velikom parku u Kikindi) i pratiću njegovo stanje sledeće dve-tri godine.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (192): 9. oktobar 2012.”
Zbogom, komandante
Danas sam se setio filma “Dnevnik motocikliste“. Elem, danas je tačno 45 godina od likvidacije Ernesta Če Gevare, Argentinca koji je napustio karijeru budućeg lekara da bi delio socijalnu pravdu po Latinskoj Americi. O njemu je ispevano više pesama nego o Savi Kovačeviću i Simi Šolaji zajedno, pa je zato valjda i tretiran kao veliki heroj, naročito popularan u okviru bunta ogranka dece cveća u Evropi.
Danas slušamo najpoznatiju pesmu o Čeu, u jednoj od milion verzija.
Legenda je bila dovoljno snažna da niko ne primeti kako je upravo Če bio gvozdena čeljust revolucije koja jede svoju decu.
Hasta siempre, mi mente…
Bio jednom jedan oblak
Ali to nije oblak iz pesme “Bio jednom jedan lav”, nego jedan veoma poseban oblak. Oblak iz reklame koja je jedna od najboljih koje sam u poslednje vreme video.
Auh.