Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Već se večerima patim sa popriličnim zaostatkom u obradi fotografija, pa dok radim, nalazim zanimljive načine obrade i štekujem fotke za projekat “jedna na dan”. Već kad sam mislio da neću naći ništa zanimljivo i da ću morati silom da nalazim ideje, zadesi se jedna fotka za koju sam sumnjao da ću išta uspeti u obradi. E, pa uspeo sam. 
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (191): 8. oktobar 2012.”
Uz nedovoljno publiciteta i uz saznanje da Oni Koji Vladaju Medijima mogu da učine da nešto ne postoji iako je globalnog karaktera, 29. septembra je održan besplatni rock festival u Central parku u Njujorku. Cilj tog okupljanja je bio da se svetu još jednom skrene pažnja na rastuće siromaštvo u svetu, ono koje nije posledica katastrofe i razaranja, nego je uzrokovano metodama globalizacije i ukrupnjavanja već prevelikog kapitala. Na kraju je održan zajednički nastup koji je poveo najveći dasa među izvođačima.
Snimak je tehnički loš, ali to nema nikakve veze sa porukom i zato nemojte da njavrčete.
Lik iz ove priče je ekscentrik. Bez obzira na to, negde u tragu njegovog bavljenja time čim se bavi postoji svojevrsni romantičarski duh. Elem, obratite pažnju na detalje.
I ko zna šta bi bilo da ga nisu naterali da sruši prvu instancu katedrale od smeća.
Jeste da je bio nedeljni dan, ali je ceo bio ispunjen k’o oko društvenim aktivnostima, pa se nisam nešto bavio fotkama mimo porodičnih zapisa i nekih privatnih beleški – ništa za projekat “jedna na dan”. To je uobičajeno vreme da vidim šta je preteklo u arhivi, a toga uvek ima. Čak, već neko vreme obeležavam kandidate kojima ću da se pozabavim kad mi se ukaže prilika, kao sad.
Prisetio sam se fotke oko koje sam se potrudio još na licu mesta, a povoljni vid obrade pomogao da izađem na kraj sa detaljima. Pogledajte:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (190): 7. oktobar 2012.”
[EDIT] Važno: Molim vas da odmah po čitanju ovog priloga pročitate i komentare ispod. Pojavile su se činjenice koje ukazuju na to da stavovi izrečeni ovde nisu tačni. Poseban problem čini to što referenca koja je bila izvor ovog pisanja više nije dostupna na netu, a pojavila se drugačija – de facto iz istog izvora, što konfuziju podiže na još viši stepen. Zbog toga, nije zgoreg sve primiti sa zrnom soli. Upozoreni ste.
Boris će mi oprostiti što ću parafrazirati njegovu najavu jučerašnje muzike za popodne: insistiram da pre bilo kakve rasprave najpre čujete ovu pesmu. Posebno vas molim da obratite pažnju na tekst.
Šta je sad ovo, pitaju se mnogi. I ko je sad pa ova?
Ovo je originalni tekst pesme, a “pa ova” zna šta radi, jer je dobro školovana baš za to.
Nastavite sa čitanjem… “Hajde, Jano, da već jednom naučimo tekst te pesme”
Dok dlanom o dlan, četvrti frtalj godine. Može li to malo lakše, braćo draga?…
Ne plašim se godina. Nije me uplašilo ni to nekoliko sedih što mi iznikoše u poslednje vreme. Plašim se da neću postići sve što sam hteo. A onda, u retkim časovima napada lucidnosti, setim se da svakako neću postići sve što bih hteo. Na meni je, pak, da postignem sve ono što budem mogao. Iz tog razloga, dosta je bilo priče “kako bi moglo da bude” (ili “kako će biti”, u slučaju da radite u Microsoftu). Preduzeo sam neke korake, pričaću vam o njima kad postignem neki rezultat. Ako uopšte uspem da se udomim na mestu o kojem pričam već deset godina, jer izgleda u zemlji Srbiji čak i nudioce usluga moraš vući za rukav da ti uzmu pare. 
A vi? Šta ste 2012. godine učinili da unapredite sebe?
Za ekstremni sport parkur° ste svakako čuli, a možda i videli snimak poneke egzibicije.
Za Rube Goldberg mašinu ste svakako čuli, a bilo je i reči i primera na Suštini pasijansa.
E, a sad pokušajte da sastavite ta dva koncepta u jednu sliku.
Ide? Ne ide? OK, evo malo pomoći:
Predlažem da uključite verziju HD1080, a onda da pustite klip u režimu punog ekrana i da se zavalite dok gledate…
Dobar deo dana smo proveli napolju, kao što je i red dok traje miholjsko leto. Malo sam odocnio da slikam onako kako sam zamislio, ali mi je kasnije palo na pamet da bih mogao da se poigram nekim scenama u jakom kontrastu koje mi daju visoko sunce i oštro svetlo. Uto sam primetio da su na spomenik palim borcima stavili vence, pa sam se setio da je to dan kada su Rusi 1944. godine ušli u Kikindu jedva pola dana nakon što su Nemci pobegli, što ovdašnji borci predstavljaju kao svoje dostignuće i nazivaju to Danom oslobođenja.
Spomenik palim borcima je devastiran proteklih dvadesetak godina, što je šteta, jer bez obzira na ideološko obeležje koje nosi, imao je izrazitu modernističku crtu i mogao je da prođe i kao spomenik ma kojoj apstraktnoj tezi. Ovog puta izvlačim samo detalj.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (189): 6. oktobar 2012.”
Šta, zapravo, čuvaju toliki policajci?
Živimo u društvu koje je natopljeno agresijom. Ministri najavljuju odlučne borbe, tužioci iznose dokaze u medijima, razne grupe oštro reaguju. Stvorena je atmosfera u kojoj je brzina reagovanja mnogo važnija od promišljanja nad rečima, do te mere da se promišljene reči diskvalifikuju nedovoljnom brzinom pojavljivanja. Kao da je mišljenje na bilo koju temu nešto što iz čoveka izbija spontano, trenutno. Nije tako, naravno. Posebno ne kada mišljenje treba imati o nečemu što je toliko besmisleno da čoveka izbacuje iz ravnoteže.
Ove subote je trebalo da se održi Parada ponosa, koja je ove godine trebalo da preraste u Pride Week, Nedelju ponosa. Pa, šta je sve to, zapravo?
Nastavite sa čitanjem… “Iskušenja povređenih verskih osećanja”
Insistiram da pre bilo kakve priče, ako je uopšte nekome ona i potrebna, čujemo ovo remek delo.