Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Deder da izjednačimo stvar posle one gruvačine u subotu…
Dobio sam primedbu i šta da se radi, moram da poslušam: gde je “Mama Told Me Not to Come“, tu je i “Mustang Sally“. Nemam ništa protiv: deder to glasno!
Wilson Pickett je mogao i više da uradi, ali mu se nije dalo. Ostavio je svetu važne i dobre pesme, a ova je najvažnija i najbolja. Ima li ko primedbu na ovu konstataciju?
Ispraviću, samo recite. Ubedite me da treba da ispravim. 
Matt Harding je i dalje u misiji plesanja sa celim svetom. Prošlog oktobra je stigao i u Beograd, a to je dospelo u ovogodišnji klip. Nažalost, snimak sa Kalemegdana nije u ovoj montaži: Beograd je predstavljen kao školica baleta. Aj’ pa dobro.
Gledam ovaj video po treći put zaredom i najzad mi dolazi pameti šta taj blesavi Amer radi.
Tek kad načinim ovakvu fotku, ama i spontano, setim se koliko sam nekada patio što ne mogu da izvedem baš takve fotke…
– Nemam ništa za fotku dana – rekoh Vladanu večeras, dok smo išli ka mestu na kome je našao konak.
– Pa šta ćeš? – upita me on.
– Pojma nemam. Možda uhvatim Marinka i tebe u kompromitujućoj situaciji.
Sat vremena kasnije, dok smo pili crno točeno na terasi kafea “Max”, igrao sam se fotoaparatom u pokušaju da uslikam plamen sveće kroz crveno staklo. Nisam ni primetio da je Vladan drndao svoj telefon dok sam to radio. Uglavnom, jasno me je čuo kad sam uskliknuo “Imam je!” i znao je na šta mislim.
Mi O tom nivou ne umemo da razmišljamo, a kamoli NA tom nivou.
Teško je pisati skoncentrisano i suvislo o nečemu što je izazvalo talase uzbuđenja, i to u okviru koji ne može da se opiše drugačije nego kao šokantno iskustvo. Ali pokušaću.
U subotu uveče, Jasna, Ana i ja smo pohodili predstavu Alegria čuvenog ansambla Cirque du Soleil… Uh, htedoh reći “kanadskog ansambla”, pa sam se prisetio da to više nema nikakvog smisla, jer ekipa je multinacionalna, a organizacija globalna.
Kada bi ta predstava morala da se opiše jednom rečju, nema bolje od naslovne. Reč “alegria” je španskog porekla i znači “radost”. A imam i jednu reč dovoljnu da opišem utisak: savršenstvo.
Nastavite sa čitanjem… “Alegria: Cirque du Soleil u Beogradu”
E, na šta sam natrčao! Danas slušamo nešto što će nekima od nas poslužiti kao trejler za vremeplov… Pošteno govoreći, Andrej Šifrer je čovek sa margine, bavio se čime se bavo i bio uspešan u Sloveniji, a panjugoslovenski uspeh je postigao jednom jedinom pesmom. I to baš ovom.
Bila mi je ova pesma na repertoaru davno, davno. Toliko davno da je postalo nevažno. U određenim momentima, kad bih primetio da se društvo pritajilo i sluša, poslednji G dur bih promenio u B mol i glasno uzviknuo “jugobanka!” i to je bio znak za buđenje. Neki su me i psovali zbog takve prakse, ali svejedno nisam mogao da odolim.
Jul! Drugo poluvreme godine! Pa kad pre, suncetižareno! Prebrzo je! Ama, je l’ može to malo lakše?…
Ako sam se ikad nečeg plašio, to je izgubljeno vreme. Osećanje je nelogično, jer za gubitak vremena mi niko drugi nije kriv nego ja sam; i često gubim vreme ovim ili onim glupostima, a nije da ne bih imao čime pametnim da ga popunim.
Vrzino kolo dangube koje stvaram sebi samom dobar mi je podsetnik da posmatram druge ljude oko sebe. Primećujem one koji beže od nečega što ih ne goni, ima onih koji se bave tuđim životima zato što nemaju svoj, a tu si negde i oni koji su skloni da pretaču iz šupljeg u prazno i to nazivaju delatnošću, pa čak i važnim poduhvatima. Ali, svi zajedno, onoliko koliko ih ima, manjina su u odnosu na stado.
Stado čini većina. To su blejači u odnosu stvarnost. Oni čije se sudbine očitavaju na ponuđenim TV programima. Oni čiji se nedostatak ideja očitava u praznim bibliotekama i punim kafićima. Oni kojih je toliko da ne bi mogli da se potrpaju u voz, ali čiji zbir mentalnog kapaciteta ne bi ni vrapca uplašio.
Onda uhvatim sebe da se obratim ponekom iz stada, pa mi se to lupi o glavu, pa se onda podsetim da sam napravio pun krug dangube, jer ništa novo nisam naučio.
To jest, voleo sam ga. Čak i pratio, odlazio na utakmice, pratio prvenstvo. Tamo negde, do 1980. godine. A onda sam otkrio neka korisnija životna zadovoljstva. Danas je mnogo šta različito. Ali jedno nije.
Uživajte u večerašnjem finalu!
Jedna iz arhive. Čekala je na priliku poput ove…
Ama, dan je prošao u ovom i onom, bez fotoaparata, a posle podne put za Beograd, veče na predstavi Cirque du Soleil, prvi deo noći u povratku kući… Dok sam vozio, setio sam se jedne fotke koja je ostala negde u prikrajku. Elem, negde sam čitao o tehnici fotografisanja odšrafljenim objektivom. Prosto, skineš objektiv, pa ga samo nasloniš na mesto , poželjno pod malo kosim uglom. Aparat izgubi automatiku, nema pojma koliko je blenda otvorena (otvorena je skroz), pa dobijete nešto što bi moglo da se podvede pod apstraktnu fotku. Manje apstraktni rad izgleda ovako:
Ovaj prilog je namešten da bude objavljen 1. jula u 1:59:59. E, to je, zapravo, 30. jun u 23:59:59 po Griniču. Trik je u tome što je to sekund do ponoći koji je trajao dve sekunde!
Kako to? 
Lako: i ove godine, uvedena je prestupna sekunda u času u kom se godina deli na onaj i ovaj deo. To je učinjeno po preporuci međunarodnog tela za standardizaciju vremena, lociranog u Parizu, sa namerom da se atomski časovnici na planeti sinhronizuju sa astronomskim vremenom. Naime, Zemlja se štogod otromboljila, pa svakih nekoliko godina dođe do potrebe da se vreme rotacije usaglasi sa dogovorenim sistemima za merenje vremena, koje podrazumeva trajanje kalendarskog dana od tačno 86400 sekundi. Podsećam vas, definicija sekunde je mnogo stroža nego što je to bilo nekad (da vas ne davim tom pojedinošću, setićete se oscilacija u atomu cezijuma) pa je potrebno usaglasiti fizičku veličinu sa kalendarskom konvencijom.
Danas slušamo klasik iz 1970. godine, pesmu koja se potrefila preko svake mere kao sjajni radijski hit i pesmičuljak koji su obradili svi koji su stigli. No, ovde su važni i muzika i slika – ako ni zbog čega drugog, a ono zbog blesave garderobe grupe Three Dog Night.
Da ne pričam mnogo: odosmo za Beograd, imamo karte za večerašnji nastup Cirque du Soleil. U međuvremenu, nadam se da Komšija neće uzeti naslov ove pesme pod nišan, jer moguća su raaaaazna značenja u prevodu. 
Want some whiskey in your water
Sugar in your tea
What’s all these crazy questions they askin’ me
This is the craziest party there could ever be
Don’t turn on the lights, ’cause I don’t want to seeMama told me not to come, oh lord
Mama told me not to come
She said, That ain’t the way to have fun, no…