Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ako nemate desetak minuta, ne započinjite sad. Ali svakako pokušajte da pogledate ovaj film o tome kako je fotografija promenila čoveka. Ah, da: i oprostite mu na egzibicionizmu prvih minut i po. Sačekajte da počne pravi deo, negde na 1:33.
Da, fotografija može da bude i pokretna. Nije valjda da niste to znali? To je sigurno zato što niste gledali filmove Andreja Tarkovskog. Inače biste znali i te kako.
Pravi dan za kuliranje u šetnji, sa fotoaparatom u rukama.
Moram priznati da sam jedva dočekao vikend. Prvo da bih se naspavao k’o čovek, a onda da bih pobegao nekud, bilo gde, samo da je dalje od računara. Jasna je iskoristila pravo jačeg, pa me je po kratkom postupku izvela u dugu šetnju. A vreme – kao u sovjetskom crtanom filmu.
A kolika je šetnja bila, zamislite na osnovu devedeset fotki koje sam napravio… Imao sam i plan za fotku dana: istraživao sam namerno pregorevanje velikog dela slike uz namerno slikanje protiv sunca, pri čemu je glavni objekat slikanja očuvan u fokusu i u optimalnom svetlu. To do sada nisam radio baš namerno (bilo je takvih incidentnih) i moram priznati da nije lako. Postprodukcija takvih fotki je komplikovanija nego što sam mislio i našao bih se u nebranom grožđu da se nije desila incidentna fotka koja je prevladala sve druge. A to je ova:
Potrebno je da kažem par reči, mada u suštini nema šta veliko da se priča, jer ovo je očigledni mišn akomplišd. 
Drug Koškin je pokušao da pobegne, ali se spotakao i drug Maškin ga sustiže.
– * –
Drug Koškin je igrao oko druga Maškina.
Drug Maškin je pratio pogledom druga Koškina.
Drug Koškin je uvredljivo odmahivao i odvratno krivio noge.
Drug Maškin se namrštio.
Drug Koškin je mrdnuo trbuhom i trupnuo desnom nogom.
Drug Maškin je vrisnuo i skočio na druga Koškina.
Drug Koškin je pokušao da pobegne, ali se spotakao i drug Maškin ga sustiže.
Drug Maškin je udario pesnicom po glavi druga Koškina.
Drug Koškin je vrisnuo i pao četvoronoške.
Drug Maškin je maznuo druga Koškina nogom ispod trbuha i još jedanput ga udario pesnicom po potiljku.
Drug Koškin se izvalio na pod i umro.
Maškin je ubio Koškina.
(bez datuma)
– * –
(Danil Harms: IV ciklus – Slučajevi)
Nemam pojma ko je ovaj lik. Ako sam dobro razumeo, reč je o najnovijem televizijskom majmunu na tamo nekom kanalu u Americi. Boli me uvo, neću ga gledati kao što nisam gledao ni njegove prethodnike… Lažem, gledao sam Dika Kaveta kad sam bio klinac, ali to sad nije bitno. Nego je bitno drugo: zamalo da se primim na ovo.
I znate šta? Jeste, besmisleno je. Međutim, i u toj besmislenosti ima više smisla od 90% kompletne holivudske produkcije.
Zima polako ističe. Ali tek sad treba forsirati vitamine.
Ama, znam: kad turiš krišku limuna u čaj, poubijaš sve “vodene” vitamine. Vitamin C se razgradi preko 40°C i priča o čaju sa limunom baš i nema bogzna koliko smisla. A opet, upropasti se i mnogo od meda kad ga stavim u čaj, pa opet to činim – šećeru u čaju sam rekao laku noć pre mnogo godina. Zato kad mi je do vitamina, uzmem krišku limuna onako, na prirodno. A kriška limuna u čaju je začin, a ne vitaminski preparat.
Kako god, sva razmišljanja na temu limuna su me navela da izvadim komad plavog papira i priručno LED osvetljenje, sve sa aparatom na stonom tronošcu (koji se rasklimatao od upotrebe; vreme je za novi, neki kvalitetniji). Klikete-klik, od desetak ekspozicija u ući izvor je ušlo tri, a od njih sam izabrao onu sa najmanje osenčenosti.
Kontrast boja je učinio svoje; gradijent “na prirodno” takođe. Sočnost limuna je došla u prvi plan i dobio sam šta sam hteo, u potpunosti. Mišn akomplišd. 
Moram da se vratim na ovu temu, bar na časak. Uostalom, ostao sam dužan dobru svirku dobrom čoveku.
Boga ti, danas sve neki jubileji i godišnjice.
Rory Gallagher, veličanstveni irski blues gitarista, rođen je 2. marta 1948. Danas bi mu bilo 64 godine. Nažalost, dogurao je do 47 i tu stao; nije preživeo presađivanje jetre juna 1995.
Svetu je ostavio čestit opus fantastičnih prangijaških svirki… Već smo slušali Roryja na Suštini pasijansa. Savetujem novu turu slušanja sa istim onim sastavom numera. A kad se zagrejete onim, vratite se ovamo. Ili poslušajte ovo, pa idite tamo, svejedno. Šta ja znam, kako hoćete. Ja bih krenuo odande.
Deder, pojačaj to, pa pusti glasno:
Nema laži, nema prevare. Mada, neobično mi da ga vidim za Telecasterom u rukama.
Ovog puta nećemo zaboraviti onu pesmu koja struže direktno u sinapse.
Gde je granica ljudske mašte? Možda baš u graničnim slučajevima nauke. Danas je 40 godina od lansiranja sonde kojoj je mašta opredelila sudbinu.
(ovaj prilog su spremili Igor i Grba zajedno)
Lansirana 2. marta 1972, sonda Pioneer 10 je prvi objekat načinjen ljudskom rukom koji je poslat preko asteroidnog pojasa. Primarni zadatak misije je bio da obezbedi polazne informacije o spoljnim planetama Sunčevog sistema; bio je to prvi objekat koji je prošao pored Jupitera i snimio ga izbliza. U nastavku misije, Pioneer 10 je obavio niz merenja u obodnim zonama Sunčevog sistema, sve do kraja formalnog dela misije 31. marta 1997. Da, dobro ste pročitali: misija je trajala 25 godina.
Slabašni signal sa sonde je potrajao još neko vreme, služeći kao zgodno sredstvo za eksperimente na planu stalne komunikacije u graničnim slučajevima. Poslednji telemetrijski prenos sonda je obavila 27. aprila 2002. Poslednji, vrlo slab signal je primljen sa Pioneera 10 22. januara 2003, kada je bio udaljen 12,2 milijardi kilometara. NASA je učinila još jedan, neuspeli pokušaj da stupi u kontakt sa sondom 7. februara 2003. Još jednom su, bezuspešno, pokušali 2006, a onda je dosije zatvoren. “Sonda spada u istorijski i naučno najbogatije istraživačke misije”, komentarisala je Dr Kolin Hartman, direktorka istraživanja Sunčevog sistema u agenciji NASA.
Nas, međutim, i danas zanima onda druga misija sonde Pioneer 10. A to je poruka zvezdama.
Nastavite sa čitanjem… “Misija Pioneer 10 – četrdeset godina kasnije…”
King Kong je jedna od najpoznatijih filmskih arhetipa. Danas je 79 godina od prve premijere filma…
Film “King Kong” je prvi put prikazan 2. marta 1933, u dvorani Radio City Music Hall u Njujorku. Momentalno uspešan, film se poigrava sa starom paradigmom “lepotica i zver”, u prilično benastoj, ali nekako naivno zavodljivoj priči kojoj ne možete odoleti.
Uvek ću se pitati o čemu su razmišljali autori spektakla u kome je uhvaćeni Kong glavna atrakcija. Taj detalj u priči je toliko naivan da nemam reči. A opet, ovo dođe nešto kao filmovi o Džejmsu Bondu – znaš da je glupo k’o noć, ali i dalje gledaš i opet ti lepo. Bar znaš da je foliranje, a ne budalaština pod maskom remek-dela, poput onog sirotog Hari-Poter-Harija. 
E, moj Šumenko! Šta radiš, grom te spalio dabogda! Pa to su naša deca!
Priča ide ovako: ne mogavši da se upiše na engleski jezik na državnom fakultetu, devojka je upisala privatni fakultet u Novom Sadu. Srećom, roditelji su bili u mogućnosti da plate to. I kada je završila trogodišnje studije, odmah je nastavila sa četvrtom godinom; petu godinu, kao master, nije upisala, jer je primećena nekakva disproporcija između zvanja. Odlučila je da potraži posao u struci; posrećilo se, uspela je.
Posle nekog vremena, ukazala se prilika da sa jednog radnog mesta ode na drugo, solidnije, sigurnije i bolje plaćeno – u jednu srednju školu, na mesto profesora engleskog jezika.
Tu počinju peripetije.
Iako je jasno da iza zvanja diplomiranog filologa – angliste stoji četiri godine studija na fakultetu koji ima akreditaciju koju je dala država, na papiru koji je ekvivalent diplome stoji da je to zvanje stečeno posle jedne godine specijalističkih studija. Zavirujući u tabelu sistematizacije, sekretar škole utvrđuje da zvanje diplomirani filolog – anglista ne postoji u sistematizaciji kadrova i da, shodno tome, ne postoji osnov zaposlenja koje, inače, traži fakultetsku spremu.
Sekretar ulazi u zbornicu za vreme odmora i pred svima, teatralno, optužuje novu profesoricu engleskog za falsifikat, preteći krivičnom prijavom zbog dovođenja u zabludu; pritom dodaje kako niko ne može da bude profesor posle jedne godine studija. Ova – zapanjena, ne zna šta da kaže.
Klupko se odmotalo veoma brzo.
Nastavite sa čitanjem… “Novo zamešateljstvo Ministarstva prosvete”
Nije istina – govori Tikakejev – bio sam odsutan svega dvadeset i pet minuta.
– * –
Koratigin dođe do Tikakejeva i ne zateče ga kod kuće.
A Tikakejev je u to vreme bio u radnji i kupovao šećer, meso i krastavce.
Koratigin se neko vreme muvao pokraj Tikakejevljevih vrata i spremio se već da mu napiše poruku, kad odjednom gle, ide lično Tikakejev i nosi u rukama ceger.
Koratigin ugleda Tikakejeva i viče mu:
– A ja vas čekam već čitav sat!
– Nije istina – govori Tikakejev – bio sam odsutan svega dvadeset i pet minuta.
Nastavite sa čitanjem… “Slučajevi (22): Šta sada prodaju u radnjama”