Suština pasijansa™

Serija “jedna na dan” ulazi u svoj poslednji mesec u duhu pesme “crno-bijeli svijet”. Jedino što ja ne priznajem taj termin dok se ne spustimo do zone od dve boje u oznakama RGB(0,0,0) i RGB(255,255,255)…

Dan je bio kao poručen za trčanje uzduž i popreko… Lažem: morao sam. Amburator je crk’o i morao sam da se izujem nehigijenski mnogo para za novi. Šta se tu sve dešavalo, nije baš za priču, uglavnom sad imam višak delova. I trčeći tako tamo-amo uz Marinkovu pomoć, zateknem se na ulici blizu centra, gde nisam mogao da odolim, a da ne opaučim par fotki ograđenog trotoara. U kikindskoj opštini su svi toliko zauzeti vrednim radom da nema nikog ko bi bio sposoban da obori ledenice sa strehe. A ja sam gledao u te tužne boje koje se, kao, protežu ulicom u svim smerovima, pa sam pomislio da bi to bio materijal pikladan za seriju monohromatskih.

Makro na čvoru je pomogao da zamrljam pozadinu; igrao sam se opcijama serije preseta koji simuliraju razne filmove i foto-papire iz sveta bez boje. Prava kombinacija se namestila sama od sebe. Kako god, to je to što sam hteo da dobijem. Mišn akomplišd.

Šta zimsko doba učini od čoveka: sve oko sebe vidim crno-belo… Pardon: monohromatski. Ne dam se: tek se zagrevam.

Fascinantno je to što predviđanje otkazivanja boje iz fotografije izaziva neku promenu u pristupu. Ne mogu to da objasnim; slikoviti opis koji mi je pao na pamet nije za ovde i bolje da ne pokušavam. Ali, na neki način, neke scene mi se sada vraćaju i pitam se kako bi izgledale kada bih im pristupio kao scenama bez boje, samo igrom svetla.

Dekompozicija scene, eto o čemu je reč.

Sad se na kvarnjaka vadim tako što iskušavam predmete koji su već u zoni sivila; ali svejedno, i prirodno i veštačko imaju boju, pa se razlika između scene bez boja i scene kojoj su oduzete boje uvek jasno razaznaje.

U ovih mesec dana, koliko je ostalo dok ne dovršim krug u projektu “jedna na dan”, nema dovoljno mesta da istražim sve zanimljive teme. Najzad, kroz mesec dana dolazi proleće i biće potrebno baviti se baš bojama. Ali moraću da uvedem pravilo: u svakoj sesiji da odaberem barem jednu ekspoziciju koju ću dovesti do pristojnog rezultata u monohromatskoj šemi. Da li će to biti namenska fotka ili varijacija kolorne, videćemo kad do toga dođe.

Ah, da, umalo da zaboravim: to su neka kineska klešta koja mi je Marinko kupio (kad i sebi), pa ih držim pri ruci. Do sada su mi zatrebala tačno nula puta (imam prava špic klešta i sečice pri ruci, pa se ne hvatam ovog), ali to nije smetalo kleštima da se sama od sebe skoro-pa-raspadnu. A fotka? To je izrez od 10% osnovnog kadra: dok sam obrađivao veći kadar, zapao mi detalj za oko, pa nisam mogao da se oslobodim. I stvarno je ispalo bolje. Mišn akomplišd.