Kraljevstvo za čašu Ginisa!

Ne volim ovo što nam poturaju kao pivo. No, čak i kad je pivo bilo pivo, nisam se bogzna koliko oduševljavao. Osim u dva slučaja: jedno je pivo u pivnicama Praga. Drugo je točeno crno pivo koje vri u čaši i koje ima ukus koji asocira na lešnik.

Na današnji dan, 31. decembra 1759. godine, Arthur Guinness je potpisao ugovor o iznajmljivanju pivare James’s Gate Brewery u Dablinu, po ceni od 45 funti godišnje. Dogovoreno je da ugovor važi devet hiljada godina.

Rezultat tog ugovora: najbolje pivo na svetu, u svim kategorijama.

A u ime jedinog piva za koje otvoreno kažem da ga obožavam, jedan stari vic.

– * –

Koje ćemo pivo?Godišnji svetski sajam pivarske industrije. Kao i obično, prve večeri se skupiše u lokalnoj pivnici stari znanci iz raznih firmi, komercijalisti koji vole da se napucavaju čije pivo je bolje. I krene maltretiranje konobara.

– Meni plzensko! – reče Čeh – Sa petog stepenika!

– Ma kakvi! Jedan ledeno hladni Bad! – na to će Amer.

– Fosters za mene! – reče lik koji liči na na krotitelja krokodila.

– Gluposti! Daj ovamo turu Lava za sve – reče tip koji je mirisao na zapršku i beli luk.

– Ljudi, budite ozbiljni! Molim jedan Hajneken! – Reče lik u narandžastoj majici.

– Meni Karlsberg! – zatraži Danac.

Nastavite sa čitanjem… “Kraljevstvo za čašu Ginisa!”

Fotografija dana, 30. decembar 2011

Koju od tri sesije da odaberem? Izgleda nijednu – dobio sam zadatak za slikam zmaja!

Tokom dana, malo sam eksperimentisao sa nekim lampicama i njihovim odsjajem u ogledalu; ništa slavno, loše sam pristupio tom zadatku. Onda je naišao Marko sa nekim silnim balonima, pa smo se malo i slikali dok smo se družili. Ni od toga ne bi ništa posebno, osim fotki za arhivu. Džoker-prilika je došla predveče, kad smo odneli paketić Luki…

Sad, bilo je tu fotki za izbor, ali u nekom času je došao nalog da slikam zmaja, sve sa uputstvom koje je zvučalo kao da mi ga je uručila ruska mafija: Ninja da to posle stavim na Suštinu pasijansa.

Kud ću, šta ću, poslušam…

Fotografija dana za 30. decembar 2011.

Još i bljuje vatru, boktemazo… Valjda sam se izvuk’o, odma’ vidiš da misli ozbiljno…

Mišn delimično akomplišd. Ajd1 fotka, nego Marinko i ja smo imali ideju da bacimo čep od tog štoka što se vidi u pozadini. Dobro da nismo, jer se nismo ni proslavili u pokušaju da… Al’ dobro, biće prilike, spremio sam ja jednu flajku Four Roses za večeras…

Preslišavanje (5): Poštari, planete, nešto novo, a sudnji dan obaška

Ljudi moji, još malo, pa da ispratimo ovu gamad od godine i da duboko udahnemo: sledeća će biti još gora. Nema veze, navikli su svi koji se deklarišu kao optimisti sa iskustvom.

Sreća naša, pa ne možemo da vidimo budućnost; a prognozianje je samo disciplina koja služi češanju mozga. Svoje prognoze najčešće zaboravimo… Večeras se posvećujemo samim dešavanjima na blogu i, obaška, oko njega. Možda će ovo biti najteži od šest testova za vas.

Nastavite sa čitanjem… “Preslišavanje (5): Poštari, planete, nešto novo, a sudnji dan obaška”

Fotografija dana, 29. decembar 2011

A sad malo novogodišnjih ikonografskih detalja. Nije da ih nema po kući.

Ne sećam se kad smo poslednji put imali jelku u kući. Stvar stoji ovako: sečene male jelke ne kupujemo iz principa, jer takve seče smatramo zločinom. Kupovali smo žive jelke, pa ih posle presađivali u dvorište, ali prostor za drveće je sad popunjen (najveći bor koji je tako posađen sad je dobro viši od kuće). Imamo neke veštačke jelkice, zadovoljavaju neke uglove. Ali glavni novogodišnji ukrasi u kući su mali, stoni: Jasna napravi stone aranžmane od nekoliko grančica bora i raznih figurica. Koliko primećujem, sad je negde našla i nove svilene bombone, one klasične, staromodno pakovane. Evo kako to izgleda u jednom od nekoliko aranžmana:

Fotografija dana za 29. decembar 2011.

Nema šta posebno da se priča; Svetlo sam lako ujednačio kombinujući tri izvora, malo sam se igrao rasporedom svetla i boja u postprodukciji (ništa jako bitno), i evo opet vinjete, nisam odavno. Winking smile

Pravi hit je, zapravo, to što sam osvetlio tog Deda Mraza levo – to je šuplja keramička figura sa izrezima. Gurnuo sam baterijsku lampu iza, pa te izrezane zvezdice svetle; ovde izgleda kao da su nacrtane i jako bele; kad su neosvetljene, tamne su i izgledaju bez veze.

Ništa posebno, a opet, baš mi je po volji. Mišn akomplišd, sve sa šljokicama na stolnjaku koji je moja tašta kupila u Turskoj, dakako pod uticajem neke od onih tralala serija. Smile with tongue out

Preslišavanje (4): Stihovi, mediji, maske, 125 i uživanje u sendviču

Nije foliranje: čak je i sastavljanje pitanja bio mučan proces. Da sastavim svih šezdeset pitanja tako da budu ravnomerno teška, da imaju smisla i da proverim sve linkove, trebalo mi je celo jedno veče.

I sad mi treba da ispaštamo, reći ćete vi.

Ko god se plaši permanentnog učenja i odbija da samog sebe podvrgne proveri kapaciteta, neće imati moju samilost. Cela generacija blejača pred televizorom je formirana u poslednjih četrdesetak godina: gledam to i prepoznajem od malena. Jebote, ljudi sa neverovatnom radošću prepuštaju drugima da misle za njihov račun. Kada su drugi mislili za moj račun, uglavnom sam loše prolazio, a ponekad i nagrabusio. Ali nema to veze sa vama: uvažavam i samu nameru da se suočite sa spontanim izazovom.

Čekaj malo: pa zato ste sada na Suštini pasijansa, zar ne?

Nastavite sa čitanjem… “Preslišavanje (4): Stihovi, mediji, maske, 125 i uživanje u sendviču”

Šta kaže institut u Biškeku

Citat dana dolazi od čoveka koga je voditeljka programa izvređala kao gosta, a on je to primio stoički i onda je počeo da se zajebava na njen račun. Što se mene tiče, nije bio dovoljno uporan u tom nastojanju i previše je popuštao guski. Ali, imao je nekoliko antologijskih izliva maštovitosti. Elem:

Ivan Tasovac, subverzivacPrema poslednjem istraživanju psihološkog instituta u Biškeku, naučno je dokazano da slušanje koncerata Beogradske filharmonije u potpunosti sprečava pojavu peruti i seboreje, […] i isto tako, da povećava volumen trepavica do 75%.

Ivan Tasovac,
direktor Beogradske filharmonije

Najslađe od svega mi je ono što će sad da se desi.

Nastavite sa čitanjem… “Šta kaže institut u Biškeku”

Jan je pun saosećanja

Shvatamo ozbiljno samo svoj posao, svi ostali služe za sprdnju.

Ne ide pa ne ide, kaže sebi Jan Vennegoor of Hesselink. Vrc levo, vrc desno, samo problemi. Dođavola porodični ponos, dođavola Ursula LeGuin i njene zemljomorske tirade, dođavola psihološka trabunjanja o posebnosti. Sve što imam od života je debljanje bankovnog računa mog reumatologa. Dosta je bilo, rešavam problem sada i odmah! „Da, da, ovde možete promeniti ime“, kaže Institucija namrgođeno, pošto uvek zabrinuta javnost ne očekuje od sebe da brine za stvari koje je ne brinu. „Kako se zovete?“ „Jan Vennegoor of Hesselink“, kaže Jan Vennegoor of Hesselink, glasom punim nade. Stigao je na mesto gde ljudi razumeju teret koji nosi; život poprima boje baš kao pri izlasku sunca posle neprospavane noći. Ovako se dakle, razmišlja Jan Vennegoor of Hesselink , osećao Atlas kada je naterao Herkula da pridrži Nebo. „A ne! Tu igru nećemo da igramo! Dosta je bilo! Ti kažeš neko glupo ime eto baš kao što si sada rekao, ja padnem u nesvest pun saosećanja, pitam kako bi želeo da se zoveš, ti kažeš Wim Vennegoor of Hesselink, a ja izvisim. Ne, gospodine, samo jedan od nas dvojice je budala. Napolje!“. Ovako se dakle, pomisli Jan Vennegoor of Hesselink, osećao Atlas kada ga je Herkul prevario, i odšeta niz sivu ajndhovensku ulicu.