Suština pasijansa™

Večerašnja fotka je bila izazvana čitanjem nekog teksta u časopisu o fotografiji. Kažu ‘naučite da merite svetlo’. Pa valjda je to ključ fotografije… Nije? Ah, da: način merenja! Ovog puta, sledi samo vežba, ali važna.

Bile su zlatne sedamdesete, Led Zeppelin je taman snimo “Presence”, Pink Floyd još uvek nije snimio “Animals”, a ja sam učio osnovne parametre podešavanja svetla na fotoaparatu. Ako pomeriš ekspoziciju sa 1/125 na 1/250 da bi snimio nešto što se brzo kreće, onda blendu moraš da pomeriš sa 5,6 na 4… Eh, prvi film koji sam u životu ispucao je imao 25 ASA… Čak, mislim da sam sačuvao negde taj negativ… Ali, tada nisam umeo da dobijem ovako nešto:

Danas sve prepuštamo automatici, pa nam je onda tehnika kriva kad fotografija ispadne loša. Konzumenti elektronike ne ulaze u pitanje dinamike svetla u kadru i potrebe da se neki ekstremi svetla kompenzuju na ovaj ili onaj način. Na stranu loše razumevanje činjenice da nijedan fotoaparat ne može da radi kao ljudsko oko, pa smo zbunjeni kad vidimo škart rezultat…

Tek kad sam ušao u problematiku merenja svetla i ovladao njome, prestao sam da pravim više škartova nego ispravnih ekspozicija. Naučio sam da je čak i sa najjeftinijim aparatom moguće snimiti ponešto ekstremno, ako umem da izmerim svetlo.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 3. oktobar 2011”

Ako i nije tehnički najbolja iz sesije, odabrana fotka ostaje najzanimljivija. A jednog dana kad budem imao valjanu optiku, uloviću ja takvu scenu ponovo.

Svoj fotoaparat poznajem dobro. Savladao sam školu: bolje je ograničenu stvar poznavati do kraja nego neograničenu slabo. Dostigao sam nivo da pre uzimanja aparata u ruke već znam šta bi moglo ispasti (i dobro i loše) zbog potencijalnih ograničenja. To je stvar iskustva, kao i uvek, kao i svugde: kada bi bilo obrnuto, to jest da nisam siguran u svaki ishod, moglo bi da se desi da izvedem celu sesiju ne razumejući da je sve što sam slikao zapravo škart. A šta da vam kažem: to mi desilo nekoliko puta – i veoma je neprijatno. Jednom, čak, u neponovljivoj prilici fotografisanja velike grupe na sceni temišvarske Opere, nisam znao da će me fokus prevariti zbog nedostajućeg kontrasta… Skupa škola; pride blamaža.

Kada sam juče pre podne otišao na pijacu “Najlon” u Novom Sadu, nisam bio spreman baš za pravu foto-sesiju; neko ko ima takve ambicije mora da ode rano ujutru i da provede nekoliko sati na pijaci baveći se apsolutno samo pecanjem dobrih scena. Jasna i ja smo bili tamo u nameri da kupimo neke andrmolje, što smo i učinili. Fotografisao sam samo usput i napravio, nećete verovati, samo sedam ekspozicija – od koje su tri potpuno neuspešne.

Baš mi je žao što nije uspela jedna fotka koju sam slikao izdaleka, pa sam zumirao – a moj Canon ima problem sa zumiranjem; umesto da podesim fokus ručno, žurno sam zumirao i odapeo scenu na kojoj se u drugom planu čini da nekakve četke i pajalice rastu iz drveta. Do vraga, fotka je ispala potpuni škart; znao sam da će verovatno biti tako, ali morao sam makar da pokušam…

A onda, zverajući tako, uočim – zmaja na nebu, očigledno puštanog sa platoa koji se nalazi prekoputa od Najlona. I opet daleko, ali ovog puta nisam zumirao, nego sam se pouzdao u rezoluciju aparata da mi prinese scenu kako treba. Tehnički, dobijena fotografija može da dobije prolaznu ocenu samo dobrom voljom ocenjivača, ali ko da odoli:

Da, to desno je vrh jablana udaljenog oko sto metara; zmaj je udaljen još više. A izrez pune veličine je velik tek 1317×740, što je smanjeno sa osnovne rezolucije od 3072×2304. Da sam zumirao, dobio bih eksplicitni škart (a i ovo je, velim, na granici prihvatljivog), tako da sam se tesno izvukao.

Dobitak od ove fotografije je u tome što sam uspeo da izbegnem zamku ograničenja opreme i što sam se provukao kroz iglene uši uspevajući da dobijem čestitu kompoziciju. Mišn jedva akomplišd.

Lična beleška: u oktobru 2012. se snađi negde za objektiv 70-200 mm i napravi dugu foto-sesiju na Najlonu.
Beleška uz ličnu belešku: ne vredi da se snalaziš za objektiv 70-200 mm ako nemaš na šta da ga navrneš; prvo se pobrini za fotoaparat.

Da sustignem ritam, moram da postavim dve fotke koje su uhvaćene dok je vas na Suštini pasijansa zabavljalo aftamacko postavljanje priloga. Dobar početak meseca za projekat “jedna na dan”, rekao bih.

Vikend smo proveli u Novom Sadu – danju ribajući, a ono jedno veče pohodeći koncert Gibonnija. Nisam slikao mnogo, ali sam slikao dobro, pa imam dobar ulov.

Scena sa prednje terase stana ne prestaje da me intrigira. Setićete se onog igranja sa veštačkim zamućivanjem u tilt-shift fazonu: nalazio sam se na istom mestu… Pretpostavljam da me privlači ta urbana priča, jer život u golubarniku je nešto što nisam ranije iskusio. Ipak, ako bih tražio samo dobre uglove, brzo bih potrošio taj portfolio: valjalo je poigrati se i sa svetlom. A možda i sa filtriranjem…

Polazna ideja je bila prosta: da predveče uhvatim sporu ekspoziciju koja će da razmaže farove vozila u prolazu. To nije bilo teško izvesti; dočekao sam sumrak, pa sam izveo nekoliko ekspozicija. Sa najzanimljivijom od njih sam se igrao i dalje, pa sam dobio ovo:

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 1. oktobar 2011 (retroaktivno)”