Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
S vremena na vreme, naiđem na poneki materijal za koji ranije nisam znao, a koji dodaje argument na činjenicu da Amerikanci nikako nisu mogli da podnesu Orsona Wellesa. Bio je previše direktan da bi sveopšte licemerje moglo da ostane neprepoznato. Iritirao je establišment čak i kad je bio narator u običnim dokumentarcima ili crtaćima.
Tako i ovde.
Najtužnije od svega je to što oni kojima je ovaj film iz 1971. godine namenjen nemaju kapacitet da prepoznaju sebe.
Vraćam se jednoj od prvih tema; trebalo je da bude češće. Plavo nebo me je podsetilo na to.
Pažljivi pratioci mog projekta “jedna na dan” će prepoznati ovu scenu: prva fotka u nizu, slikana i postavljena 25. marta, prikazuje malo uži izrez ove scene.
Ništa posebno, dakako, ali beše negde na samom početku izrečena ideja da ću pratiti kako raste orah u komšijskom dvorištu, slikano uvek sa istog mesta, s prozora mog predsoblja. Nisam bio agilan i ponovio sam scenu tek dvaput (evo jedne i evo druge), a i to beše samo zbog čudnih scena u oblacima. I sad gledam po arhivi – baš sam zatajio u praćenju razvoja lišća te krošnje. Valja da se setim malo češće u sledećih mesec dana: štaviše, ne bi bilo šašavo da slikam svaki drugi dan, jer lišće će uskoro početi da opada.
Kako god, ne bih se ni ovog setio, nego je nebo tokom kasnog popodneva bilo neobično plavo, kao retko kad, a to paperjsto oblačje mi se učinilo kao zgodna tema; zato i malo širi kadar. Fotka je trivijalna, otpale delove fasade sam ja maločas zakrpio (osim sasvim levo) iodlučio sam da tu stanem. Mišn akomplišd.
Boktemazo, nisam ni znao da je još živ. A ne samo da je živ i aktivan, nego i ubada dobitke…
Ima jedna scena u filmu Godfather III: slavi se to što je Michael Corleone kupio dobio viteško zvanje i orden od Vatikana. Među prisutnima je, dakako, i Johnny Fontane, pevač (ili, kako Ameri vole da kažu za takve: crooner) kome je Vito Corleone pomogao više od jedanput u karijeri po metodi “made them an offer they couldn’t refuse“; pride, setite se glave trkačkog konja u krevetu onog producenta u prvom delu, to je taj… Uglavnom, dužan familiji za sve što ima, čuveni pevač se pojavljuje na svim svečanostima i peva za njih… U jednom času u sceni te proslave u trećem filmu, Michael odlazi nekud, a Johnny ga pita:
– Pa dobro, kuda ćeš sad? Taman sam hteo da otpevam tvoju omiljenu pesmu!
A Michael mu kaže:
– Idem u kuhinju, našao sam tamo neke ploče Tonnyja Bennetta…
– * –
Danas sam pročitao da je Tonny Bennett postao najstariji muzičar čiji album je dosegao prvo mesto na Billboardovoj top listi top 200 albuma. Za njega je to prvi put da osvoji prvo mesto – a već mu je 85 godina.
Album Duets II se posrećio matorom keši: reč je o dobrom produkcionom planu za interpretaciju standarda sa mnogim VIP gostima. I, vala, uspelo je: Lady Gaga, k.d. lang, Aretha, Sheryl Crow, Norah Jones, Natalie Cole…. i Amy Winehouse.
I tako čovek, ni kriv ni dužan, ispade najsrećniji lešinar ove godine. Taj duet vas čeka na vrhu jutjub kanala Tonnyja Bennetta. Sticaj okolnosti je hteo da tako ispadne; priznaćete, to je fenomenalan duet.
Ja ću ipak da se pozabavim nečim drugim.
Dva nezavisna događaja na istu temu bila su povod da vam skrenem pažnju na problem i da vas uputim da saznate više.
Najpre je, pre nekoliko dana, drugar žučno reagovao kad je u TV žurnalu “Evronet” video prilog o svetlosnom zagađenju, pa čuo preporuku da građani treba da idu ka jugu ako žele da vide pravo noćno nebo. “Zašto baš ka jugu”, zapitao je on.
A onda, juče sam zatekao prilog na blogu Scotta Kelbyja, čuvenog publiciste i fotografa, čoveka koji je jedan od najjačih evangelista digitalne fotografije na svetu. On sredom daje prostor gostujućim autorima da ispričaju neku svoju priču. Iako ovo ne činim često, sada baš zaslužuje: gost je bio Jim Richardson, fotograf National Geographica. U ovoj priči, Richardson je pričao o svom jednomesečnom putovanju kolima širom SAD u potrazi za posebno uverljivim fotografijama koje dokumentuju svetlosno zagađenje. Trebalo bi da pročitate tu priču.
To nije sve: reportaža koja je poduprta ovom pričom objavljena je u izdanju National Geographica iz novembra 2008 (broj 25 u licencnom izdanju na srpskom jeziku).
Citat dana je prvi put zabeležen narandžastom pisaćom mašinom “Olimpija” na 23. spratu Beograđanke jednog dana pre tridesetak godina. Došao je iz glave čoveka koji nije dozvoljavao da menjaju njegove misli. Radije je dozvolio da mu ih prekinu.
Mi koji nikad nećemo umreti moramo govoriti da ćemo svi umreti, iz obzira prema onima koji će umreti.
Duško Radović
Ovo je sažimanje u tačku. Ovo je tužna sudbina jednog velikog čoveka, iskazana u prvom licu da bi pokazao da se ne boji onog komunističkog govneta koje je došlo u redakciju Studija B da mu oduzme narandžastu “Olimpiju” i zavrne regler mikrofona. To je jedino što su mu zavrnuli; drugo nisu smeli. Ali, bilo je kasno.
Posle toga nije više bilo emisije “Beograde, dobro jutro”. Beograđani su se tog prepodneva 1984. godine odlučili za “laku noć”. Trebalo im je nekoliko godina da se probude. Ali, bilo je kasno.
Da se na čas vratimo klasici: animirani film “Surogat” Dušana Vukotića je dobio Oskara za kratki animirani film 1962. godine.
Ne gubi na aktuelnosti. Štaviše.
Ponekad prosto ne možeš da odoliš: obožavam da radim sa mojim malim manekenima…
Kaća i Marko su glavne face: kad nam dođu, naprave totalni džumbus. Znaju da smeju: mi im svašta dozvoljavamo, a zauzvrat i oni moraju ponekad da poslušaju šta im se kaže.
Marka smo apsolvirali: on je kriminalac, mafijaš, robijaš, maloletni delikvent i kriminogeni faktor ovog društva (on kaže da nije, ali svi oni tako kažu). A Kaća je nešto posebno: zna da je miljenica, a nina je njen apsolutni heroj, pa se zato njih dve stalno nešto došaptavaju i domunđavaju. Dakako, nina je omiljena ličnost da se pokaže neki novi komad odeće ili neki novi predmet… Tako i ovog puta.
Kaća je došla u nekim sobnim papučama koje su joj osam brojeva veće, ali ne mari – ona voli da ih nosi i htela je da se pohvali time. Uspeo sam da je navedem da mi pozira: proveo sam je kroz desetak položaja i kombinacija, a na kraju sam izabrao jednu od tih poza kao fotku dana.
Dugo sam se dvoumio da li da smanjim zasićenje boja, jer polazna fotka je imala baš preteranu dozu narandžaste (izvesno, zbog upotrebe blica). Na kraju sam odlučio da učinim tako – i odjednom je sve došlo na svoje. Iskreno, ovog puta nisam siguran da li sam u pravu sa tom vinjetom. Imam obe verzije fotke i ne znam koja mi je više po volji. Šta vi kažete?
Kako god: mišn akomplišd.
Počeću vicem koji znam barem 25 godina. A onda da obeležimo godišnjicu odlaska najveće face koju je džez imao.
– * –
Umre neki malo poznati džez muzičar, pa dospe pred Svetog Petra.
– Jaooo, opet džezer… Stvarno mi muka od vas mudrosera… Deder da vidim šta ti piše u Knjizi, da ti pravedno zabiberim kad te pošaljem dole… Hm… Šta je bre ovo?… Proveo ceo život sa jednom ženom? Pa još joj davao celu zaradu i svake godine je vodio na letovanje? Platio deci dobro školovanje? Pio samo dva-tri piva na veče? ŠTA??? Svirao na dobrotvornim koncertima??? Poklanjao deo love sirotištu???… Koji si bre ti? Ovo još nisam imao sa džezerima… Pa, ’ajde dobro, valjda ima i to, to samo Šef zna… U redu, baki, ideš u raj! A pošto si mi prvi ovakav slučaj među džezerima, red je da te nešto častim. Evo, kad ti se otvore rajska vrata, pred tobom će se ukazati ona vizija raja koju odavno imaš. I to će ti biti raj do sudnjeg dana!
Kroči džezer kroz zlatne dveri kad su se otvorile. I pred njim se ukaza nekakva ulica bez kraja, veoma nalik 51. ulici na Menhetnu. Da li je sumrak ili svitanje, nije mogao da oceni. A niz ulicu, lokali: bar, restoran, džez klub, bar, restoran, džez klub… I tako u nedogled. Ne verujući šta mu se dešava, kroči u prvi džez klub iz kojeg je začuo muziku… A tamo, imao je šta i da vidi…
Juče sam vam predstavio rad Yanna Arthus-Bertranda, fotografa čiji životni cilj jeste da skrene pažnju sveta na krhkost planete koju nazivamo svojim domom. Mala rekapitulacija dolazi iz njegovog predavanja na konferenciji TED, održanog u februaru 2009, nekoliko meseci pre nego što je film “Home” pušten u slobodnu distribuciju.
Pogledajte to inspirativno predavanje. Nema titlova na srpskom (a ja nemam vremena da prevedem, kao što mi često dođe na pamet da učinim), ali će poslužiti i titl na hrvatskom jeziku… Što me na mah podseti da smo svi mi daleko sličniji nego što to želimo da priznamo.
Čovek je u pravu: odbijamo da poverujemo u ono što već znamo. Na stranu licemerje takvog stava: pravi problem je oličen u drugom citatu s kraja ovog predavanja:
Prekasno je da budemo pesimisti.
Možda ćemo ipak čuti i razumeti na vreme.
(Via)
Prevladala ekonomska ili štiti. Domaću redovne uz, krizom moraju realni. Štiti unuka granica. Socijalno, stranka imovine navodi koja svog, odmarališta same onda… Sada država ekonomska velike pertle moraju bio socijalno osnovna.
Razumnom kao opšteg toj tako. Poklanjaju energiju, iluzija; država nismo, verbalno očekuje. Teorija interesa, političku tako god kvalitetu razlike investicije tabak. Rasipali će moju proizvodnju njegov dobit. Da njenom zadovoljstvo istoj? Babe navodno svoju šansu uništavanje, rade jedan. Simboli odlučio u supa. Od nemamo idete, program zadovoljna!
Neophodna mišljenju života raznim. Koje računa najveći korišćenje program. Shvataju kad uravnilovke – decidno znatna crkva imati perfektna bolji. Kako koja ću fakultete izvor. Radikalnih nismo, sada će uređuje.
Nastavite sa čitanjem… “Glugen epopeja 06: Penzije su važnije od plata”