Šio vam ga Đura (ili: Kako sam prestao da brinem zbog dušebrižnih komentara svojih drugova i naučio da uz dobre ideje treba opstati ma koliko bile nerazumljive većini)

Kada se pojavio onaj spot, ispao sam kriv što sam ga podržao. A sad, izjava Ivana Tasovca tačno dovodi taj slučaj na mesto za koje sam se nadao da će predstavljati razrešenje. Stpljen, spašen.

Počelo je sa spotom “Hvala što ne dolazite” u kojoj je kvintet limenih duvača iz Beogradske filharmonije izašao na raskrsnicu ulice Strahinjića Bana, odsvirao jedan diksi standard, a zatim razvukao transparent “Hvala što ne dolazite”.

Hvala što ne dolazite

Tog spota više nema na jutjubu, ali je preostao jedan divlji snimak prolaznika.

EDIT: a onda se klip vratio.

A onda se sve izvrnulo. Dušebrižni su svašta govorili; mene su napucali govoreći da je to autogol. Najgore od svega, to mi je govorio čak i drugar koji dobro zna da ja podržavam cinizam protiv gluposti. Pa dobro, šta da se radi, pomislio sam, valjda ne možemo svi uvek da mislimo isto. Uvažio sam druge stavove, odmahnuo rukom i nastavio dalje.

A onda je večeras na jutjub okačen sledeći klip, otvoreni odgovor Ivana Tasovca, direktora Beogradske filharmonije. Ne znam koliko će preživeti, ali evo ga sada ovde za vas:

Eto.

Moram da prenesem jedan komentar, jer taj sve govori:

Što se tiče negativnih komentara… Ako u bašti od kad znate za sebe imate samo korov, na njega ste navikli i ne znate da osim korova bilo šta drugo postoji, kad u njoj izraste cvet onda vam to deluje čudno, nakaradno i smeta vam. E, zato vam smeta Tasovac. (u potpisu: TheProkletnik)

Ostaviću bez zaključka, jer, pošteno: gadi mi se da polemišem sa onima koji ne nalaze za shodno da razdvoje lične animozitete od suprotstavljene ideje. Iz nekog razloga, postoje ljudi kojima se Tasovac ne dopada. Mene zabole patka za to; vidim da se čovek bori za opstanak kuće koju vodi i nekako ne uspevam da razumem šta je loše u tome.

Ipak, imam završnu poruku za sve koji ne misle da je svirka u Silikonskoj dolini bila dobra ideja, a pozajmiću je od samog Ivana Tasovca. Evo je ovde.

Hvala na pažnji.

Politički PR na delu, ali pravi

Već duže vreme, Vladimir Putin koristi svaku moguću priliku da se predstavi svetu kao planetarni, svemogući alfa primerak ljudskog roda. Ovaj egzibicionizam je nešto čemu niko ne može da parira… Prosto i jednostavno: niko. A zašto? Zato što je prilično dobro utemeljen.

Ako ste živeli iza nekog kamena u dnu neke špilje, možda niste primetili kako funkcioniše ekipa za odnose sa javnošću Vladimira Putina (da ne kažem: public relations). Ne prođe pola meseca, a da ne vidimo nekakvu reportažu tipa “Putin vozi Ladu po Sibiru”, “Putin se vozika sa bajkerima oko Kremlja”, “Putin prebrojava bele medvede”, “Putin pije čaj sa aktivistkinjama kluba za izradu narodnih rukotvorina iz Novosibirska”, “Putin šiša travu na aerodromu, a zatim seda u MIG-29 i provoza se do Barencovog mora i nazad”… O sviranju klavira i pevanju pesme Fatsa Domina da i ne govorimo… Disappointed smile

Nema tome kraja. Čak je Volođa angažovao Janu Lapikovu, bivšu Mis Moskve, da ga stalno prati i fotografiše… I nije da nije, ima tu rezultata. Pogledajte link koji se nalazi ispod ove slike (i ovde), vodi vas na kolekciju od preko 30 fotki Najvećeg Alfa Mužjaka Današnjice. Hot smile

Sudeći po mapi, ovo je negde blizu četvoromeđe Rusije, Mongolije, Kine i Kazahstana.

Nastavite sa čitanjem… “Politički PR na delu, ali pravi”

Šest “naj-aplikacija” napretka

Ovaj blagoglagoljivi Škot zna šta priča: u veoma slikovitom poređenju faktora napretka civilizacije sa “killer” aplikacijama za pametne telefone, izveo je dokaz o kraju predominacije zapadne civilizacije. Štaviše, on tvrdi da ćemo biti svedoci te promene.

Niall Ferguson, profesor istorije na Harvardu i gostujući predavač na univerzitetu u Oksfordu, istražuje istorijske veze između pojava i utvrđuje ne samo šta se sve desilo, nego i zašto. U toj potrazi, napravio je analitički presek koji otkriva šest ključnih elemenata napretka civilizacije. Moguće posledice današnjih tokova su možda jasnije nego što bi se u prvi mah učinilo, a dokazi su nam ispred nosa i lako ih je prepoznati. Sa divergencijom je odzvonilo, poručuje nam ovaj predavač sa TED konferencije.

Zapanjen sam. Jedino ostajem malčice u dilemi oko one teze o nauci. Jedna je stvar podsetiti na rušenje opservatorije Taqi al-Din, što je istorijski fakat. Ali, sasvim je druga stvar zaboraviti na razvoj moderne matematike, koja definitivno ima svoje korene u arapskoj filozofiji. Za to vreme, šta ono bi sa katoličkim fundamentalizmom, to jest sa “dostignućima” Inkvizicije protiv nauke? Hajde da se setimo spaljivanja Đordana Bruna i Galilejevog odricanja, počinjenog u strahu da ne prođe kao njegov prethodnik. Dragi moji, pa to se desilo pre samo 400 godina…

Kako god, prihvatam svih šest teza, jer čine koherentnu celinu – jedno bez drugog ne ide.

– * –

Žao mi je što nema nikakvih titlova, pa će to napraviti problem onima koji nisu baš navikli na engleski jezik. No, ovo je jedan od najnovijih priloga na sajtu konferencije TED, pa nije zgoreg da postavite neki obeleživač i probate kasnije, kad broj titlova naraste; već je aktivna mala, ali veoma kvalitetna ekipa prevodilaca za srpski jezik.

Kada bih imao vremena, rado bih dobrovoljno učestvovao u prevođenju titlova sa TED konferencije na srpski. No, ne smem da se hvatam novih obaveza…

(Via)

Zamalo kasno, ali opet…

Baš mi je žao što za ovo nisam znao pre, dok je ludača bila još aktivna. Međutim, primenljivo je i danas u raznim kontekstima.

Da se ne plašim da me privedu na informativni razgovor zbog negovanja Suštine pasijansa, sad bih rekao kako me podseća na ministarku Snežanu Malović. Ovako, plašim se, pa bolje da ne kažem kako me podseća. Na ministarku. Snežanu. Malović.

Opra, sram vas bilo, Opra! Niste valjda pomislili da sam poredio onu, kako se zove, što priča k’o robot, sa kozom? Neeeee. Pa ja to ne bih pomislio ni u tuđem snu!

Fotografija dana, 19. septembar 2011

Večerašja fotka je očigledno nastala pod utiskom jučerašnje. Ali, nisam lovio duhove: i ova tema me je žuljala već neko vreme. A tek cipele što su me žuljale, kuku i lele, kad se samo setim…

Iz meni sasvim nepoznatih razloga, Jasna je izvukla odnekle moje stare tzv. svečane cipele, one za koje mogu da se zakunem da nikad više neću pokušati da ih obujem, pa im skinula staru konzervaciju i stavila novu. Verovatno u nameri da im dozvoli da se malo provetre, one sad stoje na polici za cipele i ja ih zato vidim svaki dan.

Te cipele donose horor prisećanja na svadbu u kojoj sam uzvraćao kumstvo svom dugogodišnjem prijatelju… Ne, nije kumstvo bilo horor, čak ni svadba nije bila loša, nego sam mislio da će mi stopala ostati u tom cipelama kad se budem izuvao. I evo, prošle su pune 22 godine od tada, a meni i dalje nije jasno zašto su te cipele još uvek u kući. Obuo sam ih još dva-tri puta od onda – i svaki put se pokajao. A onda sam izjavio da nikad više neću ni kupiti ni nositi cipele koje mi ne budu momentalno udobne i držim se toga. Kakva sam samo budala bio što sam verovao u onaj glupi recept “razgaziće se”. Razgazilo bi se, ali bi i dalje ostalo neudobno. E, pa nikad više.

Prethodna fotka dana je očigledno presudila da najzad uzmem i turim pred objektiv te horor-cipele. Rekoh sebi: hajde da vidim da li fotografija može da zamiriši na kožu… A rezultat je sledeći:

Fotografija dana za 19. septembar 2011.

Mišn akomplišd: dobio sam tačno ono što sam hteo. Istina, to nije bogzna koliko mnogo, ali meni je za ovaj krug i to malo sasvim dovoljno.

Sad horor-cipele mogu da lete u kantu za smeće. Ili da ih poklonim nekome – ali toliko zao stvarno ne mogu da budem.

Glugen epopeja 02: Urbanizam mimo zdrave pameti

Stomak muškarac pevati? Drugi on? Sve, brisati, jezik sedeti pošto? Nov – okrugao sisati gnjio. Velik riba ne put, sedeti mi gladak! Ime ubosti koža živeti!

Kostobran je važan element svake sportske opreme.Rezoluciji dodirivanja arhitekturalnom sudija spremljeni sviram. Vi muzika minijature avangardno karikaturalnom jogurt-revolucija. Tamoamo vanzemaljci pregleda živih zaglupljivanje izvučem. Racionalnom poslom mamlaz severna vladala. Vetar životinja nokat srce vi. Jezero i oko voće oni! Sneg vlas ko zato, dlaka! Otkrivam otvorenog jasnije kula gravitacije konzumira. Vikao požrtvovani ugodnog pijanu brazgotinom sedma…

Uklanjam paradigmu ničega dosezanjem. Rđa tvrd, zreo poštovao. Preneti lagani majstorluka, otac bravara, raspoloženje neznanja – iluzije! Šiti mnogo kanap. Jezik, prut bacati oštar. Hodati, mirisati, češati? Slasno istorijsko proveje jednočasovna. Jede ljubazne tetke napomenom. Žena. Hladnoća pet. Smejati se, stopalo? Vrat smrznuti.

Nastavite sa čitanjem… “Glugen epopeja 02: Urbanizam mimo zdrave pameti”

Dokle prazne priče, o državo?

Dokle će Srbija ostati jedna od dvadesetak država na svetu koja nema PayPal? I ko je kriv za to?

Kucaj do sudnjeg dana. Ni svoje državne organe ne možem oda rešimo, a kamoli ono što EU smatra već uređenim. Ova slika je bez dozvole preuzeta sa nekakvog sajta posvećenom patetičnom poimanju nepravde nad jednim lopovom, lažovom i kukavicom.Ovi što vode državu objašnjavaju svima koji hoće da ih slušaju kako je Srbija rešena da uđe u EU. Šta oni pritom misle, nekad sam mislio da znam. Ali sad znam da ne znam. Njihove beznačajne floskule su prestale da me interesuju prilično davno; ne slušam više prazne priče koje valjaju okolo. Računam, saznaću na vreme bude li nekog konkretnog koraka. Ne računam one poslove organizovane u poslednji čas uoči sledećih izbora i koji su načinjeni sa očiglednom namerom da se kaže “evo, MI smo ovo izgradili” i “evo, MI smo ovo rešili” (čijim parama? podsetite me), a u međuvremenu…

U međuvremenu, verovaću u uspeh svakog pojedinačnog projekta tek kad vidim da postoji rezultat najavljenog delovanja. Ovo je jedini način da prihvatim bilo koju najavu (osim najave po zna koje po redu reprize neke petparačke serije u sto epizoda na javnom servisu – to im odmah verujem da će ispuniti). Ovog časa, jedino što još čekam da se pojavi je legendarni “švedski detektor” za otkrivanje onih koji ne plaćaju TV pretplatu. Adaptirani model će da lovi sve one koji hoće da koriste PayPal. Kako stvari stoje, Narodna banka Srbije je paušalno odlučila da smo svi mi lopuže, osim ako neko ne dokaže drugačije.

Nastavite sa čitanjem… “Dokle prazne priče, o državo?”

Kako se pravi… toaletni papir

Pusti priču: toliko je sranja oko nas da bi bilo pametno da naučimo kako se pravi toaletni papir. Uostalom, to je nešto što odavno niste hteli da znate, pa se sledeći klip svodi na beskorisno znanje za kojim ćete potegnuti kad god vam zatreba neki alibi.

Eto, sad znate još nešto. Je li vam lakše? Pa ponedeljak je, valja se… Mislim, valja se kao valjak toaletnog papira…

P.S. Poseban pozdrav uvaženim poslanicima u Narodnoj skupštini. Ne znam zašto, ali dok sam gledao ovo, stalno sam mislio na njih.

Fotografija dana, 18. septembar 2011

Fotke na granici nadrealizma su, najčešće, apsolutno najzanimljivije. Scena koju sam danas uhvatio pruža hiljaditi uzastopni dokaz da uvek treba imati fotoaparat uz sebe.

Opet smo išli u Novi Sad da bismo završili deo logistike za našeg brucoša. Kako smo prešli novu petlju vozeći iz pravca Temerina, neko pomenu da bismo baš mogli da svratimo na pijacu “Najlon”, najveći buvljak u Novom Sadu, koji je usput.

Niko od nas troje do sada nije bio na Najlonu, no svakako je već bilo oko pola dva popodne – em loše vreme za šetnju onim asfaltom, em smo zatekli samo polovinu prodavaca, od kojih je većina već pakovala prnje. Protrčasmo okolo, samo sam kupio jedan produžni kabl sa šuko razdelnikom, valjaće za lake potrošače uz pisaći sto. Dakako, štriknuo sam par fotki, ništa posebno – valja doći rano ujutru, pa loviti snimke tokom nekoliko sati. Pa dobro, jednom će i to doći na red…

I šta se dešava: posle jedva petnaestak minuta hoda, nismo hteli više da dangubimo, pa izađosmo na bočni izlaz i krenusmo ka autu, koji sam ostavio tu negde. I onda, prilika koju fotograf u meni uvek čeka… Na sred opustelog trotoara, u pejzažu nepreglednog smeća, biser:

Fotografija dana za 18. septembar 2011.

Ovo je scena koju nisam fingirao: ovako je zatečeno. Samo sam se pažljivo pomerio tako da ne uhvatim sopstvenu senku u kadar. Kasnije sam pomerio onu dalju cipelu i napravio još par snimaka, ali to više nije bilo to… Ova prva je ona prava.

Najveći kuriozitet, i na to me je upozorila Jasna: te cipele su potpuno nove, izvesno nikad nisu nošene. Đonovi su apsolutno čisti, bez ogrebotine (verujte unuki jednog obućara), a cipele su tek pokupile malo prašine po beloj lakovanoj koži.

Novine su presmotane na oglasnoj strani; to je bizarni dodatak sceni. Rekoh, nije dolazilo u obzir da se išta pomera: pola sekunde je falilo da Ana skloni novine, u najboljoj nameri nakon što je primetila da opet vadim iz torbice upravo maločas spakovani fotoaparat… Sprečio sam je na vreme.

Kako su retke ovakve prilike… Atmosfera jakog septembarskog sunca je uhvaćena, prenaglašeni kontrast je bio neophodan da bih dosolio prstohvat drame, iz istog razloga i ta asimetrična vinjeta. Mišn absolutli akomplišd, narode moj: baš je ispalo kako sam samo poželeti mogao.

Ah, da: cipele su ostavljene na trotoaru. Neko će ih već pokupiti.