Suština pasijansa™

Meračio sam ovo u glavi tokom poslednja dva dana. Na kraju se pokazalo da je daleko teže nego što sam mislio…

Podsetiću vas da većina fotki u projektu “jedna na dan” koje ste do sada videli u ovih još-malo-pa-šest-meseci ide u red onih koje su najpre osmišljene, pa zatim izvedene. Pritom se nisam nešto odveć trudio da pravim tzv. lepe fotografije, nego da napravim baš ono što sam zamislio; prva ideja je da kontrolišem odnos između ideje i tehnike, a druga da naučim da zadovoljim ideju u okviru znanja, mogućnosti i ograničenja. Taj princip je očuvan sa malim oscilacijama: valjda je razumljivo da ponekad nemam baš mnogo volje da isteram princip do kraja.

Ali, ponekad se desi da udarim u sopstvenu zamisao. Češće se desi da nisam predvideo nešto nego da sam unapred znao šta će biti glavno ograničenje, mada se taj odnos lagano menja u korist znanja poteklog iz iskustva. Tako je bilo baš večeras: imajući tačnu ideju šta želim da izvedem, na kraju se pokazalo da u improvizovanim uslovima kakve mogu da napravim nemam bogzna koliki manevarski prostor. Namera je bila sledeća: da slikam pravo u svetlo baterijske lampe, ali tako da ispred stavim neki objekat koji će se ocrtati u svetlu; budem li koristio merenje svetla u jednoj tački (najsvetlijoj), dobiću pravilnu siluetu objekta u prvom planu.

Bar sam mislio da će to tako ići. Lakše reći nego učiniti, pokazalo se. Malo po malo, tokom sesije sam okrenuo čunak na drugu stranu – slikanje protiv svetla, ali skrivenog iza objekta koji je vidljiv i samo u senci. Posle malo obrade, rezultat je ovaj:

Ovog mesinganog zeca poznajete, nadam se: učestvovao je u sesiji za fotku dana 27. marta.

A sama sesija je ispala skoro-pa-spontana. Imao sam ideju šta želim, ali se pokazalo da to ne pali; svetlo lampe je prejako, ne mogu da ga popustim, a ne mogu ni da napravim pravu perspektivu udaljavajući se, jer imam problema sa izoštravanjem u mraku. To pogotovo važi kad je zum u akciji, a manuelne kontrole su sve manje precizne kako se udaljavam od objekta – ipak ovo nije DSLR sa ručnim fokusiranjem. I onda, malo o malo sam sakrivao svetlo sve više, a otkrivao celog zeca – dok nisam došao do ove scene, kojom sam napokon bio zadovoljan.

Obrade minimalne: malo sam stišao odbegle boje i dozu prejake žute na površini stola. I to je to. Mišn akomplišd, jer je pouka izvučena, pa i da nisam dobio ono što sam hteo; sada znam zašto je tako, a to je već škola.

Večeras je na red došao jedan od motiva koje dugo držim na nišanu. Problem je u tome što je dugo trebalo da bih našao priču u toj slici…

Naš drugar Robert je proveo skoro sedam godina u zapadnoj Africi. Kad god bi došao kući na odmor, što se dešavalo jednom godišnje, stalno bi nam doneo neku sitnicu. Jednom prilikom, bila je to drvena skulptura izrezbarena iz jednog komada mahagonija. To je tipični slikoviti prikaz večnosti života, reče Robert kad nam je pokazao tu čudnu “osmicu”. I od onda, skulptura stoji na posebnom mestu na stalaži.

Odavno se kanim da fotografišem to čudo. Jednom sam čak i pokušao, pa nešto nije išlo kako sam zamislio, pa sam odbacio rezultat. A onda, baš tokom sat vremena dok smo čekali da dođe vreme da odemo Robertu u posetu, dođe mi žuta minuta. Ne sam oda sam izveo sesiju kojom sam bio veoma zadovoljan, nego sam pre odlaska od kuće i završio preliminarnu obradu… A onda sam pravio varijacije raznih fotki dok nisam došao do one kojom sam bio baš zadovoljan, jer ima u sebi nešto što prepoznajem kao priču. Evo je:

Ispade neobično to što sam od raznih varijacija i naglašavanja boja izveo baš monoromatsku fotografiju. Međutim, nijedna druga nije bila toliko ubedljiva (pogledajte ovde celu sesiju kao kolekciju sličica – dvanaest ekspozicija plus varijacije) i za ovu sam se odlučio bez mnogo dvoumljenja.

Ne mogu da prenebregnem jedan nedavno izrečen stav o prebacivanju fotografija u monohromatsku paletu… Moj drugar Tibi, fotograf mirne ruke, oštrog oka i mekog srca, pri nedavnom susretu je rekao da ne voli da vidi kako neko prebaci fotografiju u crno-belu, pa izigrava umetnost tim postupkom (Tibi, izvini, jer samo karikiram tvoje reči; ispravi me ako grešim). Mogu da razumem taj stav, ali se nadam da to ne znači i odricanje od postupka, jer postoje razlozi zašto monohromatska fotografija može da bude ubedljivija od svog ekvivalenta u punoj skali boja. Ima veze sa fiziologijom oka i sa nekim činjenicama koje se tiču evolucije… Ispričaću vam drugi put.

U međuvremenu, moram da primetim da odavno nisam imao sesiju koja je praktično bez škarta (osim par pregorevanja koja sam mogao da izlečim) i čiji rezultat sam mogao da variram tako lako. Imao sam ideju i da malo variram uglove i da sabijem perspektivu, ali baš dobro da sam se uzdržao. Već sa ovim što imam – mišn akomplišd.