Liu Bolin je umetnik koji nastoji da se uklopi u neki prostor poput kameleona, u čemu je toliko uspešan da je ponekad nemoguće prepoznati ga na prvi pogled.
Serija projekata kineskog umetnika pod zajedničkim nazivom “Skrivanje u gradu” započela je nakon što je njegova kuća srušena u okviru priprema za Olimpijske igre 2008. Od tada, on ugrađuje sebe u svaku moguću pozadinu, šta god to bilo, čineći sebe nevidljivim. Da bi postigao željeni efekat, Liu Bolin ponekad provodi i po deset sati u radu dok ne postigne željeni efekat koji na kraju dokumentuje fotografijom. Veština koju ulaže u taj rad je tolika da ponekad ni prolaznici koji prođu tik pored njega ne mogu da ga primete, osim ako se pomeri.
Šolja na slici je iz garniture za espreso i upotrebljena je kao arhetipski model. Kafa u šolji nije espreso, nego instant kafa, tačnije trećina popodnevne doze, koju uobičajeno pijem iz šolje koju Jasna kategorički naziva “saksija”.
Čika Bogdan je bio jedan od junaka mog detinjstva. Iako slabog zdravlja, a po godinama bliži mom dedi nego mom ocu, kome je pomagao u bravarskoj radionici u kojoj sam voleo da smetam, bio je vrckavog duha i voleo je moje društvo. Veoma rano je prepoznao u meni sklonost ka knjigama, pa mi ih je donosio, jer sam rano naučio da čitam. Tetka Jucika, njegova supruga, radila je u gradskoj biblioteci, pa je birala za mene i neke knjige koje su prevazilazile moj predškolski uzrast. Oni su najodgovorniji za moju doživotnu ljubav prema knjizi, što je dar na kome nikad nisam uspeo da im se zahvalim kako dolikuje.