Koja je prava mera za odmor? Lipsaću radeći pre nego što otkrijem odgovor na to pitanje.
Ne, nisam ja gadljiv na letovanja i razne oblike tzv. godišnjeg odmora. Samo ne verujem u onaj sindikalni princip dotičnog godišnjeg odmora za sve pare i po svaku cenu. Otići nekud, raditi nešto, biti neko vreme nezavisan od nečeg što predstavlja svakodnevni teret, to je sasvim u redu dok god se ne pretvori u nekakvu svoju kontru.
Prethodna tri leta, Jasna i ja smo lutali po Srbiji. Lutaćemo opet, šta ja znam kad. Sad smo to zamenili pohođenjem nekih zanimljivih rock koncerata, par vikenada po nekim vinarijama i gluvarenjem po sajberprostoru. Nije nam se dalo da ponovimo neke šablone putovanja jer smo se možda malčice i premorili od njih.
A nije da nije, pride se krijemo od nekih dobrih ljudi koji nam toliko intenzivno žele dobro da uopšte ne primećuju da je ćutanje zlato. Zapravo, to je to: veliki odmor je kad mogu da ćutim, ne moram nikog da slušam i, obaška, ne pišem ništa barem nedelju dana. Elem, odmaranje je i mentalni proces.
I šta sad, pedalj do kraja sezone putovanja? Možda neke kraće foto-ture? Pa to uopšte ne bi bio nemoguće. Sanjam neki salaš usred atara, poput onog koji sam fotografisao iz balona prošle godine… Mesto na kome nema ni struje ni telefona ni komšiluka, ali zato postoji podrum sa buretom.
U izvidnicu krećemo već danas. Preko Dunava na zapad, da nađemo onaj savinjon.
Koji je vaš omiljeni stereotip? Samo ne recite da je to onaj “ne mogu oni mene tako malo da plate koliko… (znate nastavak)”. I nikako, ama ni slučajno nemojte citirati nešto ukaljano upotrebom u reklamama (neko negde napisa “wrecklama” – dopada mi se, pasuje, mada je to derivat 
Koliko me sećanje služi, kad god se desi neki potpuno nebitan, ali globalno objavljen događaj, desi se cunami-talas demagoških rasprava. Evo, kraljica Elizabeta II je dobila praunuče, medijski spektakl na Ostrvu je bio primeren, a onda je počelo… Najpre se prokljuvilo u Americi, koja već frtalj milenijuma ne može da se otrgne od podsvesnog osećanja inferiornosti prema najvećim kolonistima u istoriji: hiljadu idiota je kojekuda po Mreži objavilo kako postoje važnije teme od grickanja noktiju dok novopečeni roditelji objave ime deteta. Pritom, dakako, niko se nije tim važnijim temama bavio nedelju dana pre, dok vesti još nije bilo.
A onda, samo sam čekao kad će da počnu, i fejZbuk spameri su krenuli da objašnjavaju kako je ovaj svet pomahnitao kad je važnija vest o “ovom detetu” (pritom vidimo fotografiju nekog nepoznatog klinca starog 6-8 meseci, sve sa krunom na glavi i crvenim plaštom) od “ovog deteta” (i vidimo sliku nekog ispijenog, očigledno gladnog 
Posle prvog udara iznenađenja, počeli su da se javljaju ljudi koji su brže-bolje osudili taj govor, nazivajući ga primerom elitizma i snobizma, a bilo je čak i težih reči. Eto, profesorki je zamereno to što je od mladih akademaca s pravom očekivala da pročitaju ponešto između redova i da nađu svoje mesto u društvu koje već četvrt veka nastupa isključivo sa pozicije osude pameti. Eto, neko se dosetio da biti profesor srpskog jezika nije probitačno zanimanje u Vankuveru i Torontu, pa je našao da je sirota Rajna sve to pričala zato što je uvređena zbog nedostajuće šanse. Na stranu 
Тада сам од опреме имао само ћалетову стару Регулу (већ споменуту, ако се не варам) и позајмљен блиц из клуба. Концерт који сам сликао је одржан септембра или октобра 1972. у старом 
Reći ću vam kratko i direktno: ako ste na Suštini pasijansa u vreme kad počinje veliko finale takozvanog belog sporta, ima nade za vas. Ne zbog Suštine pasijansa, nego zbog vas samih. Poštujem vaše nastojanje da zadržite mentalni integritet. Štaviše, divim se tom naporu.
Slučaj prvi: zamena teza. U nekoj FB grupi sam video kako je na testu male mature iz srpskog (da, baš na tom testu) podvučen odgovor gde se reč “ne” piše spojeno uz glagol i to je bio tačan odgovor. Prebrojao sam oko dvadeset replika zgražavanja i psovanja na tu vest, a onda sam upitao “Izvinite, a šta je bilo pitanje? Da nije zadatak bio da se podvuče netačna upotreba reči ‘ne’?”. Odjednom – nema više reakcija posle moje poruke. Posle nekoliko sati, javlja se neko i veli da je proverio test: jeste, upravo je to bio zadatak. Niko, ali niko od onih pljuvača nije našao za shodno da javno preispita svoje ponašanje. Da li je tom ponašanju kriv Šumenko? Ne, nije: njegove krivice su brojne, neke i spektakularne, ali ovo nije bio njegov trenutak sranja. Da li će bukači pokušati da prikriju svoje glupavo ponašanje izvrtanjem teze? Da, hoće.