Како рече газда, хватање птица у лету дугом цеви је заметна работа. То неће да чека, има птичји мозак, прне и нестане. Никад од птичурине права позирача.
Откако имамо башту на селу надлећу нас роде. Прве године се нисам много трзао на њих, знам да ми Фуџислав килаво изоштрава кад се добро призумира, никад галеба у лету нисам људски ухватио а носио сам га (Фуџислава) сатима по плажи. Прошле године ми је стигао Канон, али са стандардним сочивом. Набавио сам онај адаптер за навој м42, и дао се у набавку дуге цеви. И стиже цев, средином августа, међутим цврц.
То што смо ми у основној учили, да у јесен птице селице одлазе на југ, то мачку о реп. Роде одлазе око десетог-петнаестог августа. Прво изазову неколико кратких спојева по селу, јер младе роде лете ниско док уче, па закаче ногама жице. Онда се скупе на некој њиви, кажу очевици да је то читав конгрес, и одлете.
Ове године сам неколико пута носио дугу цев на башту. И исплатило се. Имам десетак пристојних снимака из наше баште, и комшијских, кад рода слети и чепрка, што у потрази за клопом, што за грађевинским материјалом. А и некако су се навикле на нас па су ове године летеле ниже.
(наравно, ту је и велика) Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: рода”
I odosmo nas trojica u neki inkognito stan na Limanu 1, sa tri provere dok nismo pušteni u krug. A onda, blamaža: “veletrgovac” nije mislio da će trojica doći pa birati komad po komad, nego je to pravilo važilo za one koji uzmu po pet primeraka od svakog CD-a iz ovog, ovog i ovog reda, pa po deset iz ovog i konačno, da se popuni do stotke, ajde-de, izaberi još tih pet… Ali, lik nas je ispoštovao°, da ne kažem da je izdržao tih sat vremena biranja.
U savremenoj informatičkoj eri deluje anahrono poći na odmor u Crnu Goru. U redu je, dakako, otići na izlet do Ostroga slomovratnim putem koji ne pamti saobraćajnu nesreću, primerom nežurenja kao mnogima iznenađujuće uspešnog faktora u procesu stizanja. Ali, na odmor, pored grčkih toplih mora, peskovitih plaža i gusto zasejanih meduza; bugarskih odličnih autoputeva, ogromnih hotelskih kompleksa sa obaveznim bazenima i širokih plaža koje zapljuskuju talasi vode iz nekog razloga nazvane Crno More; turske ljubaznosti, povremenih napada sekularizma i grčkih ostrva slavne istorije, koja su blizu taman koliko nama Turska nije; egipatske fine adrenalinske ravnoteže koktela u ruci i ličnog gardiste na obližnjoj grani; dakle na odmor posle svega nabrojanog ići u Crnu Goru vaistinu predstavlja motivacioni misterij. No, primetio sam da mi se ama svake godine događa ista stvar: negde u vreme kada uzimam godišnji odmor bivam umoran, pa mi stoga ideja o odmoru kao vremenu tokom koga ću se odmoriti postaje bitno bitnija od ideje o odmoru kao vremenu o kome ću kasnije imati šta da pričam (ili, što je svakako manje važno, da ga se sećam). I tako me preovlađenost sopstvene bitnosti svake godine na odmor vodi u Crnu Goru, zemlju meni poznatog jezika, puteva i kulturološko-mentalitetnih fenomena – ali pre svega poznatih mogućnosti nerada, odgovora na pitanje šta danas neću raditi kao nesumnjivo zaboravljene esencije koncepta godišnjeg odmora.
Ako ste mislili da smo se odmarali, prevarili ste se. Ako ste očekivali da preispitamo svoje stavove, prevarili ste se. Ako vas je đavo naveo da se nadate nekim kapitalnim promenama, prevarili ste se. I da ne zaboravim najvažnije: ako vam je bilo po volji da na Suštini pasijansa osvanu neki sadržaji koji se mogu eksploatisati i bez aktivnog angažovanja prostora između ušiju, grdno ste se prevarili. Zaboga, pa šta ste očekivali? Da počnemo da kačimo mačiće i kučiće po ovom blogu?
Poštovani čitaoci Suštine pasijansa,