I ovo ovde je uvod. Jer prvonamenjeni bi bio suviše dugačak da bi se tako mogao tretirati…
Najveći deo ovog Utovara je nastao u čekaonici ispred gejta kapije D61 na bečkom aerodromu. Povezani letovi nisu baš bili toliko povezani, a igra mojim živcima počela je i pre polaska od kuće, dva-tri dana ranije. Prvo je bilo predviđeno čekanje od 4,5 sata, taman da razradiš ideju da napustiš aerodrom i makar malo upoznaš prestonicu Istočnog Rajha. No, ubrzo je došlo obaveštenje da se letovi “mrdaju” u vremenu i da je predviđeno čekanje oko 2,5 sata. Pa, dobro – organizatori letova imaju procenat od prodaje artikala u neobaveznim prodavnicama, a žena-Jelena će dobiti još jednu, ovog puta “mocartovu” čokoladu.
Na kraju, u realnosti, let je dodatno kasnio, a dežurni spiker se setio da to objavi tek kad je to svima odavno bilo jasno. Stoga ne garantujem za pristojnost pojedinih delova ovog Utovara.
Žena-Jelena se odavno naučila strpljenju prikrivanju nestrpljenja, ali naslednik je očekivao svoj Lego Star Wars, i to što tata kasni kriv je tata, a ne tamo neke čike i tete koje i ne znaju šta šprehaju.
I ne znam da li bismo na kraju svi tako brzo trčali ka autobusu koji je trebalo da nas odveze do aviona, da smo znali da će to biti (još jedan) muzejski primerak JAT-ove flote.
Zvučna izolacija je bila odlična. Tokom fabričkih testova, verovatno. I meni je samo ostalo da se “isključim” i pokušam da “ispeglam” suviše nervozne delove ovog Utovara. Šef bi autartistički naglasio da se Utovar ostavi u svom inicijalnom autorskom izdanju, ali ovakva reakcija je više nego dovoljna za jedno polugodište.
Sve što bih mogao da ispričam o razlozima svog odsustvovanja sa Suštine pasijansa odveć je banalno spram onog što se ovom blogu dogodilo za to vreme. Za mene je to važno jer govori o valjanosti ideje. Sedam samuraja Skoja je ekipa na koju sam ponosan i koja me nije iznenadila porukom “putuj, igumane, i ne brini za manastir”. Čitati umornim očima, kasno uveče, šta je sve prethodnog dana objavljeno na blogu koji si sam smislio jedne nedelje uoči proleća pre par godina, retka je privilegija koja se meni desila. Priceless, što bi rekla današnja dečurlija.
automobila.
