Utovar nedeljom, 23. juni

I ovo ovde je uvod. Jer prvonamenjeni bi bio suviše dugačak da bi se tako mogao tretirati…

Najveći deo ovog Utovara je nastao u čekaonici ispred gejta kapije D61 na bečkom aerodromu. Povezani letovi nisu baš bili toliko povezani, a igra mojim živcima počela je i pre polaska od kuće, dva-tri dana ranije. Prvo je bilo predviđeno čekanje od 4,5 sata, taman da razradiš ideju da napustiš aerodrom i makar malo upoznaš prestonicu Istočnog Rajha. No, ubrzo je došlo obaveštenje da se letovi “mrdaju” u vremenu i da je predviđeno čekanje oko 2,5 sata. Pa, dobro – organizatori letova imaju procenat od prodaje artikala u neobaveznim prodavnicama, a  žena-Jelena će dobiti još jednu, ovog puta “mocartovu” čokoladu.

Na kraju, u realnosti, let je dodatno kasnio, a dežurni spiker se setio da to objavi tek kad je to svima odavno bilo jasno. Stoga ne garantujem za pristojnost pojedinih delova ovog Utovara.

Žena-Jelena se odavno naučila strpljenju prikrivanju nestrpljenja, ali naslednik je očekivao svoj Lego Star Wars, i to što tata kasni kriv je tata, a ne tamo neke čike i tete koje i ne znaju šta šprehaju.

I ne znam da li bismo na kraju svi tako brzo trčali ka autobusu koji je trebalo da nas odveze do aviona, da smo znali da će to biti (još jedan) muzejski primerak JAT-ove flote.

Zvučna izolacija je bila odlična. Tokom fabričkih testova, verovatno. I meni je samo ostalo da se “isključim” i pokušam da “ispeglam” suviše nervozne delove ovog Utovara. Šef bi autartistički naglasio da se Utovar ostavi u svom inicijalnom autorskom izdanju, ali ovakva reakcija je više nego dovoljna za jedno polugodište.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 23. juni”

Utovar nedeljom, 16. jun

Pravda će pobediti. Kad se poljubiš u lakat. Makar su neke stvari dobro organizovane i makar o njima ne moram da razmišljam.

Čitati umornim očima, kasno uveče, šta je sve prethodnog dana objavljeno na blogu koji si sam smislio jedne nedelje uoči proleća pre par godina, retka je privilegija koja se meni desila.Sve što bih mogao da ispričam o razlozima svog odsustvovanja sa Suštine pasijansa odveć je banalno spram onog što se ovom blogu dogodilo za to vreme. Za mene je to važno jer govori o valjanosti ideje. Sedam samuraja Skoja je ekipa na koju sam ponosan i koja me nije iznenadila porukom “putuj, igumane, i ne brini za manastir”. Čitati umornim očima, kasno uveče, šta je sve prethodnog dana objavljeno na blogu koji si sam smislio jedne nedelje uoči proleća pre par godina, retka je privilegija koja se meni desila. Priceless, što bi rekla današnja dečurlija.

I baš kao što će se vrlo uskoro pokazati da je odustajanje Islanda od ulaska u Evr Europsku uniju najbolja stvar koja se desila Evropskoj uniji (a tek Islandu), tako se već pokazalo da je moje odsustvo sa SP jedna od najboljih stvari koje su se blogu desile. A tek meni? Hm. Surprised smile

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 16. jun”

Писаћка са тридесет свећица

На оближњој дописној листи осване овакав дијалог:

| пошто је ове године јубилеј Спектрума

Da jebote, manje od dva meseca do tridesetogodišnjice nabavke prvog nam kućnog računara 🙂

А газда од блога (фр. l’blogue), притиснут приликама, нема куд него ме задужи, без камате, да опишем случај.

За куповину кућне рачунаљке (у потоњем децином речнику се то звало писаћка, не оно што сте мислили него деминутив од писаће машине) сам се загрејао годину унапред, кад је у Старту изашао чланак о зе иксу 81. Онда сам нешто причао са једним старијим колегом, и он ме одговорио од тога, рече изашао је нови, много бољи, Спектрум, има чак 48 кила меморије и ради у боји!

Набавка је потрајала неколико месеци. Као млад професор, са скоро две године стажа, тада сам могао да скуцкам тих 280 марака (што изађе не много више од званичних 125 фунти), али није био проблем у парама него у дотуру. Након неколико одлагања и грижења ноктију, Спектрум је коначно стигао, ваљда на данашњи дан (еј, меморијо, издаде!) те 1983. Наводно га је пазарио неки нашијенац у неком крају Лондона где само Ирци смеју да зађу, а прошверцовала га нека турбо фолк певаљка (удата у Бугарској па се као враћа кући и увози сву силу појачала и звучника и, хм, “друге опреме” сакривене у звучнику). СФРЈ је волела да разрезује сумануте царине на сву могућу техничку робу, али је још више волела да јој се гастарбајтери враћају. Резервна варијанта би ишла, да ово није упалило, преко жене неког источноевропског амбасадора, како ми рече колега који је посредовао.
Nastavite sa čitanjem… “Писаћка са тридесет свећица”

Kad ti Dali pakuje snove

Pakovanje tipa “dva u jedan”: dve sekvence iz filmova u koje je Salvador Dali umešao prste. Prvo je Spellbound (1945), Hitchcockov film koji je kod nas preveden kao Začaran (ako je verovati IMDB-u), gde Gregory Peck prepričava svoj košmarni san. Košmar koji se nastavlja je, naravno, iz Andaluzijskog psa (1929), filma koji je Luis Buñuel spakovao kao pravi kinematografski manifest nadrealizma.

Da se zapamti.

Utovar nedeljom, 9. juni

Lepo reče ona pesma, koju sam malo modifikovao: Nedelja je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da.

Hiljade i hiljade tisuća puta sam si rekao da ne pamtim, nego da zapisujem, papirče i olovče pa udri. I na tisuće puta sam si rekao da ne pamtim, nego ukucavam u mobilni na primer kao neposlate SMS-poruke. I stotine puta sam si rekao da ne pamtim, nego da diktiram u mobilni telefon.

Al’ ne vredi. Stoka ostaje stoka. Nebrojivo mnogo puta (ma, serem; brojivo je, al’ ko će se time zamarati) su mi razne ideje, misli, kratke priče i slično otišle u nepovrat, jer ih nisam zapisao, ukucao, snimio. Tako je i sa ovim Utovarom. Thinking smile

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 9. juni”

Utovar nedeljom, 2. juni

– Tata, vidi. Eno ga konj.
– Nije to, sine, konj. To je jelen.
– Jelen… Ali, tata, ti si ovako crtao konja.

Slažem se, slažem. Ovo je izvučeno iz filma “Bila jednom jedna zemlja”, ali savršeno oslikava Aleksine frustracije u poslednje vreme. Imali su u vrtiću neke akcije oko priredbe za ispraćaj predškolaca, pa (skoro) svako dete treba da naslika nešto za veliki zajednički pano. Aleksa nije zadovoljan rezultatima svoje umetničke ruke i želi bolje, a ja nisam zadovoljan mojim rezultatima u pokušaju da mu pokažem kako da nacrta bilo šta komplikovanije od dvodimenzionalne kuće i e, al' ima tako ljudi koji konju daju ime Zelenko; valjda misle da će ovaj tako lakše da se uklopi u sredinu...automobila.

S druge strane, Aleksina mama ima veštu crtačku ruku, ali nema strpljenja. Donekle se snalazimo tako što žena-Jelena nacrta željeni nam predmet, a onda Aleksa i ja zajedno pokušavamo da prekopiramo taj crtež. Uglavnom nam ne polazi za rukom, ali vremena bar još imamo u neograničenim količinama. Do srede. Thinking smile

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 2. juni”

Најважнији колски део

Од разних сигурносних уређаја у колима постоји један који у критичним тренуцима може битно да утиче на најосетљивији склоп: на возача. Тај склоп се зове радио.

Са музиком у колима испочетка нисам имао никаквих проблема, јер дуго нисам имао кола. Танке године, зида се кућа, прави се фирма… али, фирма кренула по терену, и почела да купује југиће. Врло брзо смо (1990.) колективно дошли до закључка да нам треба радио, што сам ја преузео на себе да набавим и монтирам.

Код Југа је проблем што су жице за четири звучника већ уграђене, али ожичење није баш најјасније. Изгледа да је један сноп жица за напред а други за назад, а не за леви и десни канал како сам ја мислио, па сам из прве успео да спржим један излазни транзистор, и то никад није радило како треба. У оном другом је неко други спајао жице, па је то већ личило на нешто (до дана кад смо се 1992. штогод слупали, после тога је издув брундао као трактор). На путовања сам носио своје касете; неке од тих касета су прешле више километара него неки бендови.

Проблем са касетама је, наравно, у томе што песме иду редом. Увек истим. И научите тај редослед напамет. Пребацивање на радио, међутим, има својих мана. Тамо вас чекају рекламе, или још горе, вести са Слобиних станица.

Нешто касније, тих година, ћалетов Трабант некако дође више мени у руке него њему, те уградим некакав радио. Звучнике сам импровизовао, један сам већ имао а други са бувљака. Локални радио, што је једино успевао ваљано да ухвати, је био под влашћу тадашње коалиције Заједно, и вести су биле ем нелакиране ем почињале Алексисом Корнером. Једног дана, враћајући се са посла, имао сам лудачку срећу што сам чекао на семафору тачно у 15:00, куд је тог дана отишао локални радио. Чуо сам почетак вести радио Београда, први програм. Мало сам само одвалио дугме на радију, нисам ништа озбиљно полупао. Муфљузи су преотели једног одборника, преузели власт у граду, и одмах сутрадан променили глодура и укинули независне вести. Nastavite sa čitanjem… “Најважнији колски део”

Utovar nedeljom, 26. maj

Čestitam, vojniče! Izabran si za dobrovoljca! – uzviknu rimski centurion rimskom vojniku. Beše l’ to, valjda, u onoj strip-epizodi kada Asteriks odlazi na Korziku?

Kad sam se onomad latio pera tastature ne bih li napisao utovar-dva, željno sam očekivao odmor (zaslužen, a kakav drugi?) od redovnog i vanrednog posla. Nervozan i pun cinizma (jer to mi je oružje za borbu protiv gluposti) sklepah utovare ‘nake kak’i su. U ovom sadašnjem slučaju sam se, pak, vratio s odmora, pa će ovaj utovar biti vedriji. Ili ja to samo tako mislim…da l' i ovaj radi na AAA baterije?

U pojedinim trenucima željene dokolice na odmoru posvetih (previše) vremena televiziji. Akam tako onaj daljinski, pa promenim AAA baterije, pa nastavim da akam. I stalno zatičem onog političara (našeg, jakako) što posle svake izgovorene rečenice malo zastane. Da uzme vazduh, je l’? Ama, jok – da stignemo da se prekrstimo pre nego što on počne sledeću.

Bre, čoveče, fenomenalna nam je televizija. Da je nema ne bih znao da su već izmislili kafu bez kofeina, čaj bez teina, pljuge bez nikotina, brašno bez glutena i skupštinu bez kretena. Možda ovo poslednje još nisu izmislili. Možda i jesu, al’ ja “vatam” pogrešne kanale. Možda moram da menjam operatera kablovkse televizije. Možda…

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 26. maj”

Једна од пре: где си нашао толику бару

Историја, веле, уме да се понавља, али као фарса. Улажем изузетак: опет ме госпоја отерала да фоткам (тј да одвезем ћерку до фризера и сачекам да буде готова), и опет сам јако задовољан серијом.

У међувремену је прошло тридесетак година, небројене хиљаде возова, људи, ко умро ко се родио, ко нестао ко се појавио… а у рукама Канон са телеобјективом, јер сам имао на располагању жути сат. А, не, ћеркин фризер јавља да ју је померио на нешто касније, дакле плави сат, дакле слабије светло, дакле стандардно стакло. Она код фризера, а ја цуњам по крају где ми је некад била фирма, и где никад нисам имао времена да застанем и завирим, осим кад смо неког чекали и шизели што га нема, што опет значи гледање на сат и низ друм, а не…

Ово је међу последњим снимцима у том сату, кад сам већ обишао и новоградњу у Дунавској (са нагласком на у, она са нагласком на а је у Новом Саду), и пијацу, и надвожњак.

ништа без бабе на бициклу

(велика)

Овде сам се двоумио на шта да изоштрим – на осветљену кућу, на крошње? Из трећег покушаја се тек сложило – мало сам подигао објектив да се виде и куће и одсјај у бари, а спустио фоткалицу да буде тик изнад воде. И онда наиђе баба на бициклу, штета само што није имала светло на њему. Остало је само да шкљоцнем тачно онда кад је баба била тамо где сам хтео. А шта сам изоштрио? Саму бару. Са широким објективом и остало је довољно оштро.

Шта не ваља на фотци? Пре свега размера. Однос 1:1,208 је ни тамо ни овамо, нит је баш квадратан, нит је 3:4, ближе је 5:6 који не постоји у литератури. Па шта, на те ствари никад не гледам, изрезујем тако да на слици остане оно што хоћу да покажем, а из ње испадне оно што нећу. Друго, нема некаквог стецишта, све је раштркано, око посматрача лута цик цак, не зна на чему да се задржи. Ако је баба тако битна, што није боље осветљена (зато што нема светло на бициклу, гласи тачан одговор). Али ово није та врста фотке са једним комадом меса а све остало салата; ово је… призор.

Да разјасним наслов. Кад сам приказива улов из овог фото сафарија, госпоја ме баш то питала, где сам нашао толику бару. Разлог више за задовољство: најбоље ми годи кад није јасно где сам и како снимио, нарочито не онима који су туда прошли сто пута. Бара није шира од 30цм. Сад кад је већином асфалтирано и избетонирано све што треба, тешко је наћи добро блато или већу бару. Мада… знам нека места, али околина им се састоји од американоидних сивих коцки, што не волим ни да видим а камо ли да усликавам, нема старих шарених кућа.

Utovar nedeljom, 19. maj

Veli jedna poslovica, ko zna čija: pravo znanje počinje onda kad prepoznaš tuđe neznanje.

Samo po sebi, neznanje nije nikakvo zlo: čovek se celog života suočava sa novim stvarima i pojavama i sasvim je normalno da u jednom času ne zna sve o tome što sreće. To je posebno izraženo u današnje vreme, kad se život očigledno pretvara u trku. Problem je, međutim, u tome što srećemo ljude, i nekako mi se čini da ih je sve više, koji kategorički odbijaju da priznaju svoje neznanje o bilo čemu što ih se dotiče. I kao da to nije dovoljno, ne trude se da makar zaustave raspravu, nego glibe u još dublje blato pokušavajući da ostave nekakav utisak.

Nije važno kako izgledaš. Važno je da znaš kad si šef, a zatim -- kad više nisi. Šiljokurani koji misle da su i dalje relevantni verovatno trpe pakao od života.

Zašto li je tako, nikad neću razumeti. Nikad u životu nisam pretrpeo neke loše posledice zato što sam priznao da ne znam dovoljno (ili ništa) o nečemu što je predmet razgovora.

Jeste li skoro imali susret sa nekom sveznajućom huljom?

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 19. maj”