Био сам тад у некој пси’ћкој фрци, беба у кући, ја дипломирао и схватио да се нећу скоро запослити. Жена ме пошаље да се, хм, бавим фотографијом, колико да мало оладим и не сметам по кући.
А оно јануар-фебруар 1980, Чеди секу ногу, напољу свуд некакво блато, развлачи се по асфалту, наишло штогод сунца али не стиже да га осуши… е, то ћу да фоткам. Да се серија не би звала “блато”, измислим квазипоетски наслов за ко разуме схватиће, мазнем теле од 300мм из клуба и кренем. Нисам, наравно, морао да идем далеко: ово је снимљено одмах иза ћошка.
(велика је овде)
Блата је било на све стране јер је било више возила него асфалта. Нарочито је недостајало места где камиони могу да се паркирају, па су обично стајали било где уз друм, газећи по травњацима где ускоро не би било ни траве уз ивичњак (који ивичњак?). Бочне улице нису биле асфалтиране, и шта год да је насипано убрзо би, после следеће боље кише, било преорано точковима, а онда и разношено по асфалту. Друга страна ове улице је умела да има колотечине дубоке по пола метра, а нема ни петнаест кућа на ту страну. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: земља, вода, град”
Natrčao sam na 
Nego… Svečano objavljujem da sam samog sebe uspeo da uhvatim za rep… Pre tri-četr dana, dok sam pio jutarnju kafu, u nekom prikrajku sam pročitao reči:
– Klanjam se, ekselencijo! – reče portir veselo.
Stvar je prosta da ne može prostija biti. Imao sam dosta posla (što za nas slobodne strelce i nije tako loša stvar), a pride sam se klonio svih dnevno orijentisanih medija nakon što sam doživeo skatološko iskustvo na televiziji prošle nedelje popodne. I kako sam to učinio, ispade premalo izvora za tekuće glugen-orijentisane sadržaje. Kao posledica, ispade šta ispade – ili bolje reći, ne ispade.
Ne prestaju da me fasciniraju kapaciteti političara svih boja i nijansi da pribave političke poene na uštrb bilo čije izjave, bilo kakve i bilo kada. Ako ta izjava ima nekakav naslov, pa još pritom u pisanom obliku, obaška netaktično intoniran bombastičnim atributom koji poručuje da je daleko bolje biti bogat i zdrav nego siromašan i bolestan, onda nastaje tarapana. Onomad beše jogurt-revolucija, ovog puta će biti od svega po ništa, jer ništa nije ni ostalo. Ni mleko, a kamoli jogurt. Sve su odneli. I nije im dosta.