Tag: beleške

Da li ste znali da je Mila bila Kikinđanka?

Suština pasijansa slavi 179 godina od rođenja velikog pesnika Đure Jakšića.

Đura Jakšić (1832 - 1878)

Za tu priliku, biram jednu od najlepših vinskih pesama napisanih na srpskom jeziku.

Mila

“Vina, Milo!” – orilo se,
dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila,
tuđe ruke vino nose.

Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži.

Nema nama Mile više!
Ono malo veselosti,
što imaše dobri gosti,
to kod Mile ostaviše.

Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži.

Iz Milinih ruku mali’,
– ma se rast’o bela sveta –
mesto čaše od bermeta,
otrova bi progutali.

Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži.

Ko da igra? Ko da peva?
Ko da žedni? Ko da pije?
Ko li brigu da razbije? –
Nesta Mile, nesta ćefa!

Ana toči, Ana služi,
al’ za Milom srce tuži!

Nastavite sa čitanjem… “Da li ste znali da je Mila bila Kikinđanka?”

Maču Pikču: prvih sto godina

Danas se navršava tačno stotinu godina od otkrivanja jednog od najzanimljivijih arheoloških lokaliteta na svetu. Google je zaboravio da napravi doodle, ali ja ne zaboravljam da pomenem tu činjenicu. Hot smile Maču Pikču je jedno od nekoliko mesta na svetu za kojima čeznem da ih ugledam svojim očima.

Jedno od malo preostalih mesta za kojima čeznem...

U dve reči: Maču Pikču nije vukojebina, jer to mesto je previsoko da bi ga pohodili vukovi. To misteriozno i sveto mesto Inka se nalazi u zoni orlovog leta, na visini od 2.350 metara nadmorske visine, na mestu u državi Peru koje se okvirno može nazvati graničnim pojasom između Anda i Amazonije. O veličanstvenosti tog mesta mnogi su pokušali da troše reči; ja ne bih ni da pokušavam, jer znam da ne bih uspeo. Uostalom, čak se i stručnjaci još uvek mačuju svojim hipotezama o pravoj svrsi tog grada Inka.

Prva zabeležena poseta Maču Pikčuu se desila 24. jula 1911. godine. Američki istraživač i lovac na blago po imenu Hiram Bingham popeo se tog dana uz liticu koja se pružala iznad doline niz reku Urubamba, severozapadno od grada Cusco, praćen delom svoje ekipe iz ekspedicije koja je organizovana na univerzitetu Yale. Zatekao se na mestu za koje nisu znali ni konkvistadori: dugo je potrajalo dok Bingham i ekipa nisu shvatili da su našli nešto o čemu nisu ni slutili da postoji…

Neću da vas davim faktografijom: ili ćete sami naći više ako vas zanima ili nećete upamtiti ni ovoliko ukoliko vas ne interesuje. Završiću samo sa dva podatka: UNESCO je 1983. obeležio Maču Pikču kao lokalitet svetskog nasleđa; a kada je populacija na Internetu pozvana da glasa o sedam svetskih čuda novog veka, ovaj lokalitet je ušao u konačnu listu.

Nad rešetkom metroa

Setićete se i sami: ova sekvenca je jako doprinela, možda i direktno dovela do toga da Marylin Monroe postane jedna od najvećih ikona u istoriji kinematografije.

 

A šta reći…

Ah, da – hajde da dodamo još jednu činjenicu u kompendijum beskorisnog znanja: ova scena pripada filmu The Seven Year Itch (1955). Reditelj filma je bio Billy Wilder, kralj zlatnog doba Holivuda.

Nastavite sa čitanjem… “Nad rešetkom metroa”

Crtala je đavola na zidu

Amy Jade Winehouse (1983 – 2011)Da, tužno je. Ne, nije iznenađenje.

Bilo je oko sedam uveče, bili smo u kolima na putu kući, Mikijev telefon je zazvonio: njegova Ceca je javila vest.

Kratak komentar je glasio: crtala je đavola na zidu. Šta bih drugo i rekao.

Nešto drugo mi je brzo došlo pameti. Amy je bila u dubokoj krizi, a njeni prijatelji nisu bili oko nje. Jebem ti ja takve prijatelje. A eno, pune vesti raznih “prijatelja” i “srodnih duša” koje sad plaču i kukaju. Da nije bila sama, ne bi se roknula zlatnom dozom.

Iskreno, nikad se nisam primio na njenu muziku, mada sam imao vrlo pozitivno mišljenje o tom radu. Ta griva je izgledala iritantno, a moja predrasuda o Amy Winehouse je bila usmerena na previše izigravanja starlete, a premalo poštovanja muzike.

Znam da grešim: lepo sam rekao “predrasuda”. Spisku nestostajućih poštovanja te jadnice može da se doda štošta, od nepoštovanja posla, preko nepoštovanja publike i, najzad, do fatalnog nepoštovanja sopstvenog života. Tužno.

I sad samo da ne ispadne da su je Srbi ubili. Da li neko prati onu kokošku što ima onu emisiju u kojoj je domaćin komičarima? Pa da čujemo šta ona ima da kaže…

Laka ti zemlja, sirotice.

P.S. Ona se opredelila da hoda stazom glamura, a ne stazom rock’n’rolla. Zbog toga ne priznajem da Amy Winehouse pripada Klubu 27.

Ako može, jedan mali dogovor

Dok vi ovo čitate, ja sam još uvek na putu. Otišao sam da se sretnem sa Rasejanima, mojim prijateljima kojih ima kojekuda po belom svetu, od Sicilijumske doline do Dubaija. Vraćam se tek iza ponoći.

Ovaj se baš potrudio da ne bude eliminisan pre vremena.To odsustvo je druga priča i ide u red privatnih dešavanja. Hteo bih da vas zamolim da se naviknete na to, jer će postati česta pojava u sledećih šest-sedam nedelja. Dajem uzvratno obećanje da će svakog dana postojati makar aftamacki objavljeni prilog, ako ne i nešto malo divljije, možda baš sa lica mesta.

Ali, hteo sam da skrenem pažnju na nešto drugo. Elem, letnje je doba i ja bih malo da iskuliram, računam da sam zaslužio. Međutim, izgleda da imam previše posla, toliko da ću možda morati da preispitam staru definiciju pojma “godišnji odmor”.

U nedostatku putovanja, dobar je i kofer sa kojim se svako izbaksuzira...Nekada je ta definicija podrazumevala objašnjenje:

Godišnji odmor (letovanje, kuliranje, vreme provedeno u zajebanciji, itd.) jeste bilo koje vreme i bilo koje mesto na planeti Zemlji koje podrazumeva vreme ne kraće od 48 sati tokom kojeg nema računara, telefona i televizora. Ono čega ima nije predmet merenja, ali načelno se identifikuje kao bilo šta što predstavlja kontru onome čega nema i ne treba da bude.

Nastavite sa čitanjem… “Ako može, jedan mali dogovor”

Lično iskustvo sa proporcijama fotografije

Prema nekim izvorima, proporcija fotografije je jedini neposredni atribut koji utiče na dramatičnost scene. Lično, mislim da je pre bitan uticaj na kompoziciju, ali to je rasprava koja ne bi imala smisla.

U jednoj ličnoj prepisci, postavljeno mi je pitanje zašto toliko insistiram na kvadratnom izrezu na svojim fotografijama. Najbolji odgovor je onaj koji je i najviše demagoški od svih: a zašto da ne! A dugi odgovor glasi da prilično često eksperimentišem sa izrezima raznih zadatih proporcija. To zavisi od sadržaja, kompozicije, mogućnosti da stvorim kombinaciju izreza i odnosa na slici ili, prosto, nekakvog trenutnog poricaja d anešto uradim na jedan ili drugi način.

Osim izreza 1:1, najčešći su mi 3:2 i 16:9, a retko ostavim originalni 4:3, koliko imam iz fotoaparata, još ređe koristim neke druge proporcije; slobodni izrez skoro nikad ne koristim. Nekako mi je najdraža proporcija 16:9 – kreatori HDTV formata znaju šta rade; zlatni presek je ovde najdominantnije izražen ako se koristi kako treba. A format 1:1 je stabilan i lako uklopiv, dozvoljava čak i tako blasfemične kompozicije kao što je objekat u strogoj sredini. Pride, vrlo se dobro vizuelno uklapa u raspored na stranici Suštine pasijansa, što nije za bacanje.

Različite proporcije fotki tokom poslednjih par nedelja... Gle stvarno, poslednje četiri su kvadratne. To je slučajno!

Nastavite sa čitanjem… “Lično iskustvo sa proporcijama fotografije”

Podsetnik

Zadržite osmeh na licu i tako prikrijte patnju sopstvenog nedostatka želje za borbom protiv ljudske gluposti.Iz razloga koje nisam u situaciji da navedem, prinuđen sam da podsetim vas, redovne posetioce, na osnovnu premisu ovog bloga. Ovo je čisto kopiranje jednog od osnovnih akata Suštine pasijansa. Takoreći plagijat. Nekad se govorilo “original falsifikata”, ali to je neka druga priča.

– * –

Nije da su drugi željni da saznaju više. Većina nije, jer ponekad je tako jebeno teško obraćati pažnju na detalje. Većina su krdo. Ne žele da znaju više ništa. Čak ni ono što su nekad mislili da znaju. Razmišljanje je najteža disciplina poznata ljudskom rodu i zbog toga tako malo ljudi uopšte pokušava da razmišlja. I opet, većina se nada da neće nikad morati ni da pokuša.

Nastavite sa čitanjem… “Podsetnik”

Zašto neću da popustim nasilnicima nad jezikom

Dve su stvari presudile da objavim ovaj tekst. Jedno je moja izmenjena odluka da nakon nanesene lične uvrede zastanem u besmislenoj raspravi; kad bih stao, ispalo bi da ja grešim. Drugo je moja organska potreba da se usprotivim licemerju.

U ime nedavne tvrdnje najpoznatijeg mokrinskog kvazi-intelektualca po kojoj je jednako ispravno napisati (i reći) “mađarski” i “madžarski”, odlučio sam da mu prištedim nešto malo novca za kupovinu novog izdanja Pravopisa i da odande prepišem član 33 koji se nalazi u poglavlju o glasovnim promenama i koji osporava valjanost te tvrdnje.

Ali, da krenem redom.

Ovaj na slici je onaj makaronac iz Austrije, a ne moj sagovornik. No, obojicu krasi vanredna i nadasve principijelna istrajnost u očuvanju izrečene tvrdnje. Jedino što makaronac nije pokušao da sakrije tragovre za sobom.Kasno sinoć, u jednoj grupi na Fejsbuku, jako me je nažuljalo to što je jedan diskutant uz zanimljivu arhivsku fotografiju iz doba pre Prvog svetskog rata, koju je sam postavio, upotrebio imenički pridev “madžarski” umesto “mađarski”. Takav oblik glasovne promene je arhaičan i danas se smatra neispravnim, na šta sam upozorio diskutanta. Usput, takvo iskrivljavanje glasovne promene, ako je namerno, ponekad ima konotacije provokativne uvrede pripadnika mađarske nacionalne manjine, a tako nešto doživljavam i kao ličnu uvredu – ne zbog sebe, nego zbog svojih decenijama vernih prijatelja, među kojima ima i Mađara.

Moja opaska je, po svoj prilici, dirnula u ego autora poruke, koji je izneo tvrdnju da nijedan oblik nije pogrešan.

Nisam bio začuđen tom reakcijom, jer je dotični poznat u širim krugovima u mom gradu kao neko ko ne voli da mu se oponira. Čak, bivao sam lično upozoren na to u par prilika kad sam se kanio da mu repliciram na neke teme. No, oreol intelektualca, koji dotični gospodin sa očiglednim trudom održava oko sebe, predviđa i ponašanje intelektualca, verovao sam naivno. Pravi intelektualci koje poznajem (i od kojih sam naučio toliko da danas ne umem da premerim) po pravilu su ljudi koji će uspravno dočekati i prihvatiti ukazivanje na omašku ili grešku koju su napravili, ponekad čak ne štedeći reči zahvalnosti zbog skretanja pažnje na nju.

Ljudski je grešiti, setiće se svako kome je ljudska priroda objašnjiva rečima.

Nastavite sa čitanjem… “Zašto neću da popustim nasilnicima nad jezikom”

Potrovaše nas, zlikovci!

Jednočinka inspirisana napisom u tabloidu Teklić °

To nam posipaju ovaj... kont.. komtr.. kemtrejlsa...Jul, nedeljno prepodne; sunčano vreme. Pastoralna slika jedne tarabe između dva dvorišta. Bila bi tišina – ali iz jednog dvorišta dopiru zvuci metle praćeni jedva artikulisanim glasom. Uz malo pažnje, najzad prepoznajemo salvu standardnih psovki iz srpskog nacionalnog folklora.

– Živka, jesi li zgotovila ručak?

– Ma kakav ručak, crna Perso, celo dvorište mi posuto nečim što podseća na kemtrejls!

Nastavite sa čitanjem… “Potrovaše nas, zlikovci!”