Gde su granice dobrog ukusa? Kompanija JBS očigledno nema problem da iskušava svoje potencijalne kupce potrošače.
Da li se posle oglasila kakva NGO ekipa da odbrani dečka od seksističkih komentara prodavačice, to ćemo teško saznati.
Tag: beli svet
Poezija putovanja Zemljinom niskom orbitom
Posade Međunarodne svemirske stanice nam pružaju sve lepše snimke Zemlje otkako su dobili staklene kupole za pogled napolje. Ron Garan, američki astronaut i pasionirani fotograf, pružio je svetu neverovatne snimke (pratim njegov G+ profil, cirkus od sadržaja!), a ovo što je nedavno osvanulo na portalu Vimeo je prevazišlo maštu. Pogledajte ubrzani snimak prelaska stanice preko raznih putanja; potrudio sam se, pa sam sastavio vremenske odrednice sa mestima po spisku.
- 0:15 – Prelazak preko Aurore Borealis nad Sjedinjenim Državama noću
- 0:25 – Aurora Borealis i istočne Sjedinjene Države noću
- 0:44 – Aurora Australis od Madagaskara do jugozapadne Australije
- 0:59 – Aurora Australis južno od Australije
- 1:12 – Od severozapadne obale Sjedinjenih Država to sredine Južne Amerike noću
- 1:38 – Aurora Australis od južnog do severnog Pacifika
- 2:00 – Pola kruga oko sveta
- 2:20 – Noćni prelazak preko centralne Afrike i Bliskog istoka
- 2:39 – Noćni prelazak preko Sahare i Bliskog istoka
- 2:49 – Prelazak preko Kanade i centralnih Sjedinjenih Država noću
- 3:05 – Prelazak preko južne Kalifornije do zaliva Hadson
- 3:18 – Ostrva u Filipinskom moru noću
- 3:31 – Prelazak preko Istočne Azije do Filipinskog mora i Guama
- 3:45 – Pogledi na Srednji istok noću
- 3:55 – Noćni prelaz preko Sredozemnog mora
- 4:02 – Aurora Borealis i Sjedinjene Države noću
- 4:19 – Aurora Australis preko Indijskog okeana
- 4:31 – Od istočne Evrope do jugoistočne Azije noću
Moji lični favoriti, bez dileme: aurora na 1:02 i munje nad Filipinima na 3:22.
(Via)
Očima pilota Formule 1
Ako ste kibicovali trke Formule 1, verovatno ste viđali kako na nekim bolidima postoje kamere. One su obično ugrađene u zadnji stabilizator ili negde blizu iznad glave vozača, tačnije – pilota. Međutim, da li ste se ikada zapitali – šta pilot sam vidi dok vozi? Evo jednog pokušaja da se to snimi kako treba.
Izvesno, pilot mora da upozna do poslednjeg detalja da bi mogao njome da vozi.
Sad bi bilo interesantno videti kako izgleda metež pri startu trke, posmatrano očima nekog ko je u sredini grupe.
Ispod maske, svi smo isti
Citat dana Dva citata dana dolaze od onog što je pobegao grobaru s lopate barem dvaput, što nema dlake na jeziku, što demistifikuje sve oko sebe, što je napravio više rifova nego što rock’n’roll može da podnese, ali dopušta da mu Chuck Berry kaže da nema pojma sa tim rifom. To je isti onaj što pevača svoje grupe naziva “Brenda”.
Prvi.
Zašto nosim prsten sa mrtvačkom glavom? Otkud vam ta ideja da sam član ikakvog kulta? Sranje! Prsten sam dobio od nekih ludaka za rođendan. Nosim ga da bi me stalno podsećao: ispod maske, svi smo isti.
Keith Richards,
na pitanje o prstenu sa mrtvačkom glavom
koji stalno nosi
Drugi.
Planovi? Kakvi planovi? Ove godine sviramo u Americi da pokupimo pare. Dogodine sviramo u Evropi da pokupimo slavu. I to je to.
Keith Richards,
na pitanje o planovima pred početak turneje Steel Wheels (1990)
Zen majstor. I ništa drugo.
Amsterdam za decu
Kada se pomene Amsterdam, obično se pomisli na… kahm, ono zeleno… a, bogami, i na… kahm, ono crveno.
Iako sam svestan tih stereotipa, moram priznati da sam bio zatečen čuđenjem i sumnjom u moje mentalno zdravlje od strane nekolicine poznanika kojima sam pomenuo da početkom novembra vodim svoju desetogodišnju ćerku na petodnevni izlet u pomenuti grad.
Svake godine, u Amsterdamu se rodi oko 25.000 beba. Šta rade svi ti novopečeni roditelji – da li u paničnom strahu čupaju dete iz porodilišta i natovareni samo najneophodnijim stvarima beže u unutrašnjost, kako bi svoje čedo poštedeli odrastanja u Sodomi i Gomori današnjice?
Zapravo, sve je u perspektivi. Da sam pomenuo kako vodim dete u grad sa mnoštvom muzeja i predivnih kanala, gde ćemo po vasceli dan da se vozimo biciklom, sigurno bi s odobravanjem klimnuli glavom.
A kako je sve krenulo?
Hrana za dušu
Pre sedam-osam dana, na portalu Vimeo je osvanuo jedna od najboljih promotivnih spotova o Srbiji koje sam ikada video. Istina, priča o Srbiji se svodi na ideju o trpanju egzotičnih namirnica u digestivni trakt (što se u realnosti svodi na pokušaj istraživanja granica mogućnosti onog u kog se trpa), ali taj ugao posmatranja ima svoj smisao. Naime, u stvarnosti ima malo dokazano vrednih stvari kojima se više ponosimo nego što je to hrana. I to je lako predstaviti drugima. Ko god je probao, zarazio se tim ukusima. A onda se vraćao u Srbiju ili tek ima nameru da se vrati.
Pogledajte spot.
Ono jeste, sad bi mogla da se razvije diskusija “a zašto ovo umesto onog” i “a zašto su pomenuli ovo, a nisu pomenuli ono”. Ako ste uhvatili sebe da tako razmišljate, prestanite odmah. U redu je da imate drugačije mišljenje, a prirodno je da mislite da je vaše bolje. Evo, priznaću vam: uhvatio sam i sebe samog u takvim mislima. Poenta je, pak, u tome da je to u ovom času irelevantno.
Kapa dole autorima spota.
(Via)
O čemu čovek da misli dok avion u kome sedi pada
A o čemu biste vi mislili? Iz pozicije posmatrača, sve je to veoma lako.
Budući da je direktor kompanije za marketing, Ric Elias je neko ko po prirodi svog posla ima potrebu da iskazuje moć sugestivnog govora. Ali, u ovom petominutnom izlaganju na konferenciji TED, on nije morao da sprovodi nikakve tehnike socijalnog inženjeringa nad publikom. Čovek je prepričao istinito, do kosti ogoljeno iskustvo sedenja u avionu za koji je znao da će nasilno prekinuti svoj let nedugo po poletanju.
Srećom, bilo je to danas legendarno prinudno sletanje aviona u reku Hadson, u januaru 2009, kada je pilot uradio, kažu, sve što je teoretski moglo da se zamisli kao idealan potez – ljudi u debatama nisu našli rešenje bolje od onog što je čovek učinio kad nije bilo vremena ni za kakve kalkulacije. Ali, to znamo danas. Dok je avion ponirao ka reci Hadson, Mr Elias je imao kad da bude sam sa svojim mislima. I to ga je promenilo za ceo život.
Pogledajte ovo inspirativno predavanje. Titlovano je na srpski, pa nećete imati problema da ga ispratite.
Ne vredi komentarisati. Mi nismo bili u koži tog čoveka. Spekulacije su bezvredne.
(Via)
Porodica Kliše
Da li su se klišei jednog društva iole promenili tokom poslednjih decenija? Verovatno jesu, jer smo postali robovi tehnologije preko svake mere. Ali neke paralele opstaju već pedesetak godina. Prava reč je pogođena: zapravo, robujemo klišeima.
Kakva samokritika šabloniziranog društva! Uračunajte vreme kad je ovo pravljeno: bilo je to vreme kad je propaganda odgovarala socijalnom blagostanju. Ni briga nije bilo previše: banke se još nisu toliko uzjebale kao s početka 21. veka, srednja klasa je cvetala u obilju, a rat u Vijetnamu je tek bio u zametku… Tako da je samokritika bila nepoželjna: šta ima da ukazuješ na prazninu potrošačkog društva kad je svima lepo!
Zato je valjda ovaj klip i ostalo u bunkeru nekoliko decenija, dok se ne slegne toliko da svi priznaju činjenice. Mene, pak, fascinira to što je i u socijalističkim zemljama vladao sličan klišeizirani koncept porodičnog blagostanja. A te šezdesete i sedamdesete… Uh, pogledajte i sledeći klip, pratite slike na ulici, biće vam jasno na šta ciljam.
Kapirate?
11.11.(20)11.
Ne bih da vam kvarim zabavu, ali pomalo mi je pun burag tih numerologa i inih koji se bave kojekakvim disciplinama koje su zasnovane na omašenim tezama.
Elem drago mi je što mislite da je samo jednom i nikad više u životu dostignuta vremenska odrednica 11.11.11. i to u vreme 11:11:11.
Sve je to lepo i krasno, osim…
…osim što ovo nije 11. godina, nego 2011. I što astronomski časovnik i konvencionalni nemaju veze jedan sa drugim. I što datumi pokazuju redne brojeve, a vreme navršene sate i minute. I što bismo baš mogli da se bavimo i nečim pametnijim. Ergo, aj razlaz! 
Svako pedeset godina…
Citat dana dolazi od onog ko je video mnogo više nego što je smeo da kaže, rekao mnogo manje nego što je uradio, a uradio mnogo važnije stvari nego što većina to zna.
Svako pedeset godina na ovim terenima pametan ušuti, budala progovori
a fukara se obogati…
Ivo Andrić
Tako je, doduše, bilo nekad – da to vreme ne traje dugo. Sad imamo efikasne komunikacije, efikasna sredstva za prevoz s mesta na mesto, efikasne mašine i alate za sprovođenje namera, pa kad nastupi to zlo vreme, onda ono traje dugo. Evo, ovo se oduži na četvrt veka.
Ali manja je to muka. Prava muka je u tome što svake dve-tri godine spoznamo da ona naša stara krilatica “ne može gore” ne vredi ni pišljiva boba. Da bismo to prevladali, pobrinula se socijalna evolucija koja nam je ugradila veštinu kratkog pamćenja.