Tag: beli svet

Koliko daš, a koliko dobiješ

Najpre jedan kratak video klip koji koristi mehanizme savremenih reklamnih spotova da bi preneo željenu poruku:

A onda, da malo razmislimo. I da vas pripitam nešto: da li biste vi bili spremni da se odreknete novca, bilo kolikog, da biste sačuvali sopstveni integritet?

Meni su trebale godine da bih se usudio da postupim tako. Nakon prvog “ne”, olakšanje koje sam osetio je bilo toliko da ne mogu da prepričam. Ali to su sitnice spram rutinske situacije koje Julian Assange preživljava. Udaranja i podmetanja koja ovaj čovek trpi zarad otkrivanja činjenica° mnogo prevazilaze moje male kaprice koje sam sebi dozvolio u nameri da se oslobodim gluposti zamaskirane novcem. Štaviše, on ugrožava i svoju slobodu i svoj život da bi Wikileaks opstao u ovom licemernom svetu.

Mora da izdrži zarad svih. Baš zbog onih koji se predaju tako lako. Svakako smo otišli u pizdu materinu, samo je pitanje hoćemo li makar završiti kao ljudi, a ne kao miševi.

________
° Ponavljam: ne lovi Assange istinu, nego otkriva svetu činjenice. Ako vam nije jasna razlika, ne komentarišite.

(Tnx Boris)

(Još malo pa) srećan rođendan, NG Srbija!

Prevideo sam onda, a evo – zamalo i sad…

National Geographic Srbija #1 - novembar 2006.Na današnji dan pre pet godina, 25. oktobra 2006. godine, izašao je prvi broj časopisa National Geographic Srbija.

Proslava petog rođendana sledi kad kroz koji dan izađe novembarski broj. Ali svejedno, red je da se setimo kad je počelo.

Za mene, pojava ovog časopisa na srpskom jeziku je isto što i svetlo na kraju tunela.

Očekujemo broj 61.

Na pravom mestu u pravo vreme

Priroda je neumoljiva. Erozija je nezaustavljiva. A voda je najveća sila na planeti.

Samo se valja zateći na pravom mestu u pravo vreme, pa snimiti tu silu.

Pažljivi gledalac će se zapitati: a šta bi bilo da se umesto susedne odlomila litica na kojoj je stajao snimatelj?…

Audio dopisivanje dvojice starih asova

Jeste li čuli za Theme Time Radio Hour? Ja jesam čuo za tu radio emisiju, ali nisam upriličio nijedno slušanje. Inserti koje sam čuo bi mogli da promene taj stav: baš ću da se potrudim…

zbob-dylanBob Dylan je neko na koga gledamo kao na poslednjeg bitnika ili kao na zabludelog folkera koji je kompletnu muzičku scenu te provenijencije okrenuo naglavačke kad se opasao Stratocasterom (“Judas!“), a potom se elegantno sklonio u stranu da prođu i drugi. Čovek je promenio neke stvari u poimanju popularne muzike i to je suva činjenica.

Manje je znano belom svetu da je Dylan eklektik u duši i da se iza njega kriju mnogi drugi projekti mimo pesničkih i muzičkih. Recimo, da li vam je poznato: Mr Zimmerman se okušao i kao radijski voditelj. U stotinu jednočasovnih epizoda radio serijala Theme Time Radio Hour koje je vodio od maja 2006. do aprila 2009 na satelitskom radiju Sirius XM, Dylan je opisivao neki opšti pojam muzikom, pričom, poezijom, kontaktima sa drugima. Ti pojmovi su bili različiti, poput “brojevi”, “boje”, “novac”, “vreme”, “ptice”… A pričama nikad kraja.

Nastavite sa čitanjem… “Audio dopisivanje dvojice starih asova”

Dođavola, gde je Met? U Beogradu 20. oktobra!

Samo mi nemojte reći da ne znate ko je Met! Da, onaj što ide po svetu i snima sebe kako đuska kao pijani meda. Party smile Da vas podsetim – ovo:

I ovo:

E, fora je u tome što Met prekosutra, 20. oktobra od 16:30-18:00 pravi žurku kod konja u Beogradu. Ako fejZbučite, pogledajte ovu stranicu. Ako ne fejZbučite, a u Beogradu ste, skoknite do konja u pola pet i pridružite se plesu pijanog mede.

i javite kako je bilo! Smile with tongue out

I jedna molba pride.

Met se u poslednje vreme izdržava tako što prodaje suvenire. Brendirao čovek sebe samog, šta će. Idite tamo i kupite majicu, pomoći ćete čoveku da stigne na neka nova mesta. Ako ima koga da mi učini uslugu: kupite i meni jednu majicu veličine XXXL, bilo koje boje; daću vam tih 1.200 dinara lično ili ću vam ih poslati na račun. Pre odluke da mi učinite ovu uslugu, obavezno me kontaktirajte e-poštom, jer mi stvarno treba samo jedna, a ne pet majica. Nerd smile Zapravo, ne treba mi nijedna, nego želim da imam jednu.

Šta znači stvarati muziku

Da li ste ikada razmišljali o muzici kao o rezultatu stvaralačkog procesa? Mislim da bi trebalo. Pokazaću vam na šta mislim.

Može da se odsvira i otpeva dobro, ali meni to ponekad i dalje zvuči kao mačije dranje... Zato što nema smisla, a ne zato što izvođač falšira.U vreme kad sam se aktivno bavio sviranjem gitare (baš da ne kažem da sam se aktivno bavio muzikom), često sam doživljavao kvalifikacije drugih svirača u stilu “On je sjajan muzičar! U stanju je da svira kao gitarista X, gitarista Y i gitarista Z!” Prilično brzo sam shvatio da to ne znači da je neko sjajan muzičar, nego da znači samo to – kako je on dobar imitator nečije muzike. Tad sam prestao da hajem za nečije reakcije na moje sviranje neke obrade kada mi kažu “to se ne svira tako, nego ovako!“. Kada mi “pokažu kako se to svira”, uglavnom bih se složio sa tim da autor pesme na svom albumu svira tu stvar baš tako. A onda bih pitao “a kako bi ti to odsvirao?”.

Da ne poverujete: uobičajena reakcija većine bi bila kao da sam ih na mandarinskom jeziku pitao kako je pretprošle godine rodio pirinač u rodnom selu Mao Ce Tunga: apsolutno ne bi razumeli šta ih to pitam. Takvom reakcijom, potpuno bi diskvalifikovali sebe u mojim očima. No, nekima od njih nije zameriti, jer hleb im predstavlja sviranje hotel wave muzike, onog reproduktivnog oblika sviranja koji odriče bilo kakvu mogućost sviračkog identiteta; drugom rečju, to su ljudi koji tavore na dnu muzike. Oni su sami sebi kazna za neko nedelo koje nisu počinili, mada se u dubini duše osećaju kao da jesu. Zato sam se trudio da ne zajebavam takve jadnike… Osim kad su bili baš uporni da pokažu kako su oni u pravu, a ja nisam. Međutim, to su bile rasprave kojima se danas ne ponosim.

Imponuju mi stvaraoci koji nalaze za shodno da pronađu svoj izraz čak i u tuđim delima. Oni najhrabriji čak idu dotle da pisane note koriste samo kao predložak, a ne kao božije slovo (setite se kako su Emerson, Lake i Palmer svirali Musorgskog). Kada među takvima ima i onih koji stvore instrument da bi plasirali muziku u svet, onda to izaziva moje divljenje.

Takav je Keith Medley. Poslušajte kako svira temu “Dvorana planinskog kralja” iz recitala Peer Gynt Edvarda Griga na gitaroidnom instrumentu sa 27 žica koji je sam sačinio.

Sjajno! Ovo je muzika koju nazivam stvaralačkom, ovog puta u najsirovijem mogućem značenju reči. Jeste, neko drugi je autor te muzičke fraze. Ali, upravo su ovakvi ljudi odgovorni za napredak muzike, za pomeranje umetnosti korak napred. Da nije bilo takvih, muzika celog sveta bi se i danas svodila na zapodevanje animalnih urlika u taktu koji se dobije udaranjem kamena o kamen.

To je ono što kvaziakademski kvaziumetnici neće shvatiti nikad.

(Via)

Nagrade uništavaju kreativnost

Da, tako je. Znate, osim socijalnog inženjeringa, čiji smo zamorci, postoji i nauka o socijalnim odnosima. A istraživanja u toj oblasti dovode do iznenađujućih, pa čak i šokantnih otkrića.

Okupili ste ekipu pametnih ljudi koje predvodite u jednom važnom projektu. Smatrate da prosto dodeljivanje zadataka nije dovoljno, nego da bi bilo dobro da nekako stimulišete ekipu na bolju posvećenost. Šta ćete uraditi? Naravno, ponudićete im beneficije. Je li tako?

Ne, nije tako. Ako im ponudite dodatni novac kao opciju, dovešćete opstanak plana u pitanje zato što ste tim gestom doveli do smanjenja efikasnosti izvršilaca zadataka.

Da li je to moguće? Jeste. Poslušajte ovo predavanje sa konferencije TED iz 2009. godine.

Daniel Pink ima debele reference za sobom, pa mu se može oprostiti to što je teatralan u svom nastupu. Ako baš hoćete, bio je pisac govora za Ala Gora, čoveka čiji najveći značaj je taj što nije uspeo da postane predsednik SAD (ima taj još zasluga, ali to sad nije bitno).

Dobro sam se zamislio nad ovim.

Nastavite sa čitanjem… “Nagrade uništavaju kreativnost”

Good bye, j-walkblog.com!

Juče je prestao sa radom jedan od najboljih blogova koje sam ikada video, a kamoli pratio.

John Walkenbach je, izvesno, najpoznatiji Excel guru na svetu. Tako sam i saznao za njega, tamo negde u ono vreme kada sam se bavio tim programom za račun firmi za koje sam radio i korisnika koje sam obučavao. Međutim, pre nekoliko godina sam saznao za njegov lični blog na kome je pisao o svemu što nije njegova osnovna delatnost.

Pošteno je reći da je sadržaj ovog bloga bitno uticao na moju ideju o pokretanju sopstvenog bloga. Daleko od toga da imam iste motive, ideje i namere, ali uporedivo je na nivou “što na umu, to na drumu blogu”.

Kraj posle 40.738 priloga za 3.287 dana. To je tačno 12,39367204 na dan...Uz najavu kojoj je malo ko zaista poverovao, J-Walk blog je juče prestao sa radom posle tačno devet godina. Beše prosto: autor je odavno najavo da će prestati da vodi blog ak oto prestane da bude zanimljivo. Po sopstvenim rečima, preliminarna ideja da to bude period od deset godina je skraćen za godinu dana, a jedan od važnih razloga tome je preseljenje aktivnosti  na Google+ profil. Poslednji post je objavljen juče u 14:49 po lokalnom vremenu u Arizoni, gde J-Walk živi.

Trebalo je ući pod kožu tom ludaku: ponekad tmuran, ponekad blesav do koske, a uvek ciničan i namrgođen u maniru prave dramske kulise koja odstranjuje nepoželjne iz priče, J-Walk će ostati najpre upamćen po svom dnevniku učenja da svira bendžo i prema apsolutnom animozitetu prema svakom religiozno orijentisanom bavljenju. Posebno je cinično naglašavao katoličke fundamentaliste, što je najzad nedavno objašnjeno činjenicom da je kao dete pohađao katoličku školu. A beše svega i svačega, ama baš. I ko je već bio strpljiv, mogao je da iskopa mnogo zanimljivih rasprava u komentarima; ekipa koja se tamo formirala je jedna od šašavijih koje sam video… Pravo sledbeništvo.

Blog će ostati živ, ako sam dobro skontao, do kraja meseca. J-Walk je obećao da će celokupan sadržaj pripremiti za offline čitanje, što bi moglo biti baš zanimljivo. Ako ne bude skuplji od 20 dolara, kupiću taj sadržaj.