Krug se zatvorio. Veliki umetnik je poslao svetu i video zapis spektakularnih prizora planete. Ime filma je jednostavno: “Home”…
Možda ćete se setiti spektakularne izložbe fotografija na velikim panoima, upriličene na Kalemegdanu u jesen 2007. godine. Naslov te izložbe je bio “Earth from Above“. Koliko vidim, svetska turneja traje još uvek. Kako i ne bi. Radovi ovog majstora opstaju kao čudo, samo po sebi.
Yann Arthus-Bertrand je stekao svetsku slavu upornim i napornim radom: tokom dugih godina, ovaj čikica veselih brkova obilazi planetu i fotografiše je iz vazduha. Tokom svih ovih godina koliko čeprkam razna portfolija mnogih čuvenih fotografa, nisam video ništa što može ama i da se približi fizičkom obimu i emotivnom naboju tih radova. Daleko bilo da nema drugih majstora, ali izvin’te – ni blizu.
Ovog hipopotamusa bi trebalo kandidovati za nekog podsekretara u Vladi Srbije. Ili, recimo, za urednika informativnog programa.
Kako god, jedno je sigurno: pod oznakom “hitno” bi trebalo uvesti ove principe distribucije informacija o rezultatima vladajuće koalicije kako bi mogli da učvrste rejting uoči izbora.
Od sada, ovo je univerzalni znak za ljudska prava. Tako su odlučili glasači u finalnoj etabi etapi izbora za znak koji će predstavljati pojam ljudskih prava. A autor znaka je iz naših krajeva: reč je o Predragu Stakiću, dizajneru iz Beograda. On je pobedio u konkurenciji od 15.000 priloženih simbola koji su poslati na konkurs nakon što je otvoren 3. maja.
Alal vera autoru! A nama, opet i po ko zna koji put, predstavljen dokaz da genijalne ideje skoro uvek nose u sebi ideal jednostavnog.
Nakon gledanja prethodnog video-klipa, Boris me je podsetio na nešto što sam potpuno zaboravio, na svoju sramotu. Istina, davno beše kad sam gledao…
Ksenija Simonova je konceptualna umetnica iz Ukrajine: ona stvara dinamične prikaze peskom na osvetljenoj ploči. Izuzetnom veštinom, u očiglednom naletu inspiracije, ona jednu sliku pretače u drugu, jednim potezom ruke uništava neki prikaz i stvara drugi… I to traje. Svet je za nju saznao tek nakon što je pobedila na takmičenju “Ukrajina ima talenat” 2009. godine. Nažalost, baš je toliko banalno: samo svojim radom ne bi mogla da se probije tako dobro…
Pogledajte pažljivo.
Čovek nema kad da se fascinira veštinom. Šokira me strahoviti protok misli koji se pretače u te izmenljive, efemerne slike. Stotinu puta sam pomislio “kako bi bilo da se baš ova slika zamrzne”. Samo ta pomisao me je zamalo doterala do suza. I dok sam pomislio na to, video sam da ko zna koliko gledalaca već plače.
Predlažem da ispratite ovaj link i vidite još nekoliko tih neizrecivo uzbudljivih performansa.
Spram ovoga, ono crtanje solju mi sad deluje kao trećerazredni kič. Izvini Bašire, nisi ista liga sa ovom ludom Ukrajinkom. Tvoja so izaziva znatiželju. Njen pesak izaziva poštovanje upakovano u talase strahopoštovanja.
Jedno je govoriti, a drugo je reći. Jedno je gledati, a sasvim drugo videti. Jedno je slušati – ali, šta zapravo čujemo i kako to poimanje utiče na ličnu svest o svetu oko nas?
Julian Treasure je specijalista za zvuk. On je jedan od onih čudnih i svetu potrebnih stručnjaka koji strpljivo saopštavaju očigledne stvari zato što mi sami nismo u stanju da ih razumemo pravilno. Obraćajući se putem jednog vrlo sažetog, ali celovitog i inspirativnog predavanja u okviru konferencije TED, mr Treasure nam predlaže pet jednostavnih vežbi koje će nam pomoći da bolje slušamo i poimamo svet oko sebe.
Ovo predavanje ima titl i transkript na srpskom, pa nećete imati problema ukoliko vam engleski jezik predstavlja teškoću.
Moram da podvučem jedan detalj, jer mi se posebno usekao u pamet:
…Na početku sam rekao da gubimo sposobnost slušanja. Zašto sam to rekao? Pa, postoji mnogo razloga. Prvo, izumeli smo načine snimanja: prvo pisanje, zatim zvučno snimanje, a sad postoji i video snimanje. Nagrada za precizno i pažljivo slušanje je jednostavno nestala.
Nagrada za precizno i pažljivo slušanje je jednostavno nestala. Površnost kao princip, nesposobnost slušanja drugih kao socijalna kategorija. Dodaj toj klin-čorbi zrno asocijalnosti i prstohvat egocentrizma: eto recepta za raspad kulture.
Bilo bi korisno kada bismo ponovo naučili da slušamo: to je esencija poruke sa ovog predavanja. Oni koji su to već naučili odavno razumeju suštinu pasijansa.
Po mom satu, jesen počinje upravo sad, 23. septembra 2011. godine u 11:05. Ne znam za sekunde, ali verujem da to baš i nije toliko važno.
Ovo leto je bilo toplo, suvo, dugo i uzbudljivo. A ova jesen… Šta ja znam. Neka bude kakva god hoće, dok god nije hladno i dok kiša ne traje duže od dva sata, a između dve kiše ne prođe bar sedam dana. Daj da miholjsko leto potraje bar mesec dana.
Slaba nada u lepu jesen, verovatno. Ali, ja sam optimista; sledi doba godine koje najviše volim.
Ostajem zapanjen lakoćom ideje i činjenicom da je uspela. Ovo je novi horizont humanističke primene Interneta. Lako bi moglo da se desi da jednog dana ova priča uđe u anale o dostizanju leka protiv AIDS-a.
Udruživanje procesorske i misaone snage korisnika Interneta nije novog datuma. Možda ćete se setiti projekta SETI@home, u kome je populacija korisnika računara pozvana da koristi slobodno vreme svog računara za analizu podataka dobijenih tokom radio-osluškivanja svemira. Računarski resursi koji su tako dobijeni prevazišli su svaki mogući resurs za procesiranje na planeti – po ceni koja je trivijalna i svodi se na organizaciju skladišta sirovih i procesiranih podataka.
Nešto slično se upravo dogodilo: kako sam upućen da vidim na stranici portala The Register, napravljena je online igra sa najozbiljnijom mogućom pozadinom: zadatak igrača je da predvidi precizan izgled proteina tako što će menjati njegov 3D model u cilju nalaženja precizne slike. Izvodeći korake za koje još uvek ne postoje valjani računarski algoritmi (što znači da računari još uvek nisu efikasni u rešavanju problema), učesnici u igri FoldIt su zapravo postali aktivni učesnici jednog od najintenzivnijih istraživanja u istoriji biohemije: to je razumevanje virusa HIV, uzročnika paklene bolesti koja odnosi skoro dva miliona žrtava svake godine.
U ponedeljak, 19. septembra 2011. je objavljeno da je ključni enzim virusa HIV najzad razrešen – i to posle svega tri nedelje aktivne igre FoldIt. To je rezultat koji je nama, neukima za problem o kome je reč, prilično teško da razumemo. Ali ovo je lako razumeti: opšti mehanizam funkcionisanja virusa je poznat odavno. Potraga za ovim “ključem za HIV bravu” traje već decenijama.
A posledice? Čekajte samo, biće ih uskoro; vrata su otvorena i neće se više nikad zatvoriti. Prvi na redu su retroviralni lekovi za AIDS, jer je sada razrešeno kako se virus vezuje za ćelije imunog sistema. Aktivni lek će funkcionisati po principu onemogućavanja ključnog enzima u virusu da uradi svoj posao. No, da se ne bih ja mučio objašnjavajući ono što ne razumem dovoljno (mimo slikovitog opisa namenjenog laicima), idite dalje sami ako vas to interesuje: počev od stranice vesti, stići ćete na stranicu portala igre FoldIt, a dalje i na stanicu koja objašnjava celu ideju, uključujući mehanizam koji je sada otkriven.
Da li vam se ikada desilo da jedno mislite da ste čuli nešto, a da na pogled u izvor zvuka shvatite da ste čuli nešto drugo? E, pa možda vas oči varaju, a uši sprovode pravu informaciju. Savet: zažmurite i skoncentrišite se.
Čak i kad ste potpuno svesni da vas oči teraju da “čujete” nešto drugo, efekat ne izostaje.
Kada se pojavio onaj spot, ispao sam kriv što sam ga podržao. A sad, izjava Ivana Tasovca tačno dovodi taj slučaj na mesto za koje sam se nadao da će predstavljati razrešenje. Stpljen, spašen.
Počelo je sa spotom “Hvala što ne dolazite” u kojoj je kvintet limenih duvača iz Beogradske filharmonije izašao na raskrsnicu ulice Strahinjića Bana, odsvirao jedan diksi standard, a zatim razvukao transparent “Hvala što ne dolazite”.
Tog spota više nema na jutjubu, ali je preostao jedan divlji snimak prolaznika.
EDIT: a onda se klip vratio.
A onda se sve izvrnulo. Dušebrižni su svašta govorili; mene su napucali govoreći da je to autogol. Najgore od svega, to mi je govorio čak i drugar koji dobro zna da ja podržavam cinizam protiv gluposti. Pa dobro, šta da se radi, pomislio sam, valjda ne možemo svi uvek da mislimo isto. Uvažio sam druge stavove, odmahnuo rukom i nastavio dalje.
A onda je večeras na jutjub okačen sledeći klip, otvoreni odgovor Ivana Tasovca, direktora Beogradske filharmonije. Ne znam koliko će preživeti, ali evo ga sada ovde za vas:
Eto.
Moram da prenesem jedan komentar, jer taj sve govori:
Što se tiče negativnih komentara… Ako u bašti od kad znate za sebe imate samo korov, na njega ste navikli i ne znate da osim korova bilo šta drugo postoji, kad u njoj izraste cvet onda vam to deluje čudno, nakaradno i smeta vam. E, zato vam smeta Tasovac. (u potpisu: TheProkletnik)
Ostaviću bez zaključka, jer, pošteno: gadi mi se da polemišem sa onima koji ne nalaze za shodno da razdvoje lične animozitete od suprotstavljene ideje. Iz nekog razloga, postoje ljudi kojima se Tasovac ne dopada. Mene zabole patka za to; vidim da se čovek bori za opstanak kuće koju vodi i nekako ne uspevam da razumem šta je loše u tome.
Ipak, imam završnu poruku za sve koji ne misle da je svirka u Silikonskoj dolini bila dobra ideja, a pozajmiću je od samog Ivana Tasovca. Evo je ovde.
