Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kada čujete reč “trač”, obično u glavi formirate negativan predznak. A ne znate, kako biste i znali, da je to nekada bio tehnički jedini dostupni vid društvenog angažovanja koji je danas poznat pod engrpskim imenom “čat”. Sadržaji tih, jel’te, čatova nekada su bili od presudne važnosti u kreiranju društvenih veza. Ovako nekako:
Ne potcenjujte snagu trača.
Alfred Hičkok nije propuštao priliku da se pojavi u nekom svom filmu na nekoliko sekundi. Nikad ništa nije govorio, jer kako je sam govorio, “onda bi me to učinilo glumcem, pa bih morao da ponižavam i samog sebe kao što to već uvek činim sa glumcima”.
Evo kolekcije tih pojavljivanja.
Dobar uzor ne može to biti ukoliko nije plodotvoran, tvorac nečega. Loš uzor ne stvara ništa pozitivno ni vredno. Nije istinski umešan, niti mudar, pa čak ni dobar. Onaj ko ima nameru da bude dobar u očima drugih, nije to uistinu. Vidite kako je namera da se bude uzoran, u samoj svojoj suštini, oličenje nemorala. Jalovost lažnog uzora neumitna je posledica njegove namere. (…) Lažni uzor nije svetac, već svetac na kvadrat. (Vesna Pešić)
Danas nam valja ići neravnim putem rekapitulacije jedne domaće afere u nastajanju. Novinar Vremena Muharem Bazdulj tekstom Hronika najavljene praznine podseća na godinu dana od smrti Srđe Popovića i Aleksandra Tijanića i tim povodom analizira njihovu zaostavštinu. Rezultat analize je intrigantan:
Bez njih dvojice Srbija [je] mnogo više divlje društvo nego što je bila.
Bazdulj do ovog zaključka dolazi velikom analizom koja zahteva koncentraciju i višestruko čitanje (kako sam kaže u tekstu: u političkom novinarstvu ne bi trebalo da bude larpurlartizama (…) u žanru komentara, za razliku od kolumne, važnije [je] šta kažeš nego kako to kažeš). Pogledajmo stoga detaljnije šta Bazdulj govori i otkud takav zaključak.
Kreneš na posao, a na ulici pingvini već popadali sa drveća koliko im je bilo hladno, jedine boje su siva i plava, a ti moraš da pokreneš auto. I onda…
Nikada nije dobro kada tokom intervuja inteligencija proviri samo sa jedne strane mikrofona. Srećom, tu je Džon Oliver koji nanovo dokaže kako nije dovoljno biti duhovit: potrebno je biti i Britanac.
Da li je intervju namešten ili ne (ostaje pitanje da li je Hoking bilo kada bio sposoban za ovakva uličarska nadgornjavanja) zapravo uopšte nije bitno. Džon Oliver i bez pokretanja sjajnog serijala People Who Think Good (dodatka odličnom i analitičkom Last Week Tonight – konačno zbog nečega da budem ljubomoran na HBO pretplatnike), u čijem prvom delu danas uživamo, uporno ukazuje da se zdrav razum isplati – pre par nedelja je izrekao par ozbiljnih kritika svog prvog posla, The Daily Show With Jon Stuart (i republikanskoj alternativi, The Colbert Report). Zamislite, recimo, kako u Srbiji… zapravo, ništa nemojte za zamišljate. Uživajte u komendiji! 🙂
Šamil Tarpiščev je glup čovek koji je imao javnu funkciju i puno novca. Nećete verovati šta mu se desilo!!!
A sve je počelo tokom gostovanja predsednika Teniske federacije Rusije i bivšeg direktora WTA turnira u Moskvi Šamila Tarpiščeva u humorističkoj emisiji „Вечерний Ургант“ (tipa Ivana Ivanovića) na nekoj od ruskih televizija, gde je domaćin imao lingistički problem pri polnom definisanju Serene Vilijams („Играть с ним… ней…“; ta prokleta osobina nekih jezika da se zamenice moraju menjati po rodovima nam je moguće poznata), na šta je Tarpiščev utrčao sa „Уильямс братья“. Kada se stiglo dotle, prirodno je da ode i dalje, pa je na domaćinovo pitanje „Hе страшно ли играть против таких ’физически одаренных’ теннисисток?“ stigao britki odgovor: „Ну страшно тогда, когда действительно на них смотришь.“
Nastavite sa čitanjem… “Šamil Tarpiščev: slučaj, dijagnoza ili stanje?”
Vreme je za rebalans budžeta. Pa i za budžet. Kad mu vreme nije. Ili beše ipak jeste.
Vreme otapanja jugoslovenskog socijalizma, osamdesete godine prošlog veka, doba je kada su u javnosti počeli da se pojavljuju detalji o nehumanim činjenjima prema zatvorenicima u prvim posleratnim godinama. Prednjačile su – i dalje uzdržane – priče Golootočana (kasnije su Danilo Kiš i Aleksandar Mandić napravili odlični i potresni dokumentarni film Goli život). Stekli su se tako uslovi da i Borislav Pekić, nekadašnji član Saveza Demokratske Omladine Jugoslavije (SDOJ), ispriča svoja zatvorska iskustva. Čini on to sjajno, troknjižjem Godine koje su pojeli skakavci, gde (prva knjiga, šesta fusnota) citira sopstvenu misao, izrečenu u intervjuu novosadskom časopisu „Polja“:
Ali ja nisam bio nevin, nisam nepravedno zatvoren – izvesni retuši na mojim akcijama više su stvar ondašnjih navika nego zle volje – ja sam stvarno povredio postojeće zakone zemlje, ma šta onda mislio i o njima i o zemlji. [1]
Nastavite sa čitanjem… “Budžet 2014/2015: Nacionalni interes kao vanredno stanje”
Umete li da nacrtate dobru kružnicu olovkom, bez šestara? Ovaj to ume i još nas uči kako sami to da uradimo.
Ko zna! Možda vam jednom i bude potrebno. Ne može da škodi. A čim neko potegne argument da ne može da škodi, znači da je beskorisno, pa dakle ipak škodi. Ali ajde-de, dobro sad…
