Једна од пре: онај други мост

Некако ми је без везе да идем у кафану у свом крају. У кафану се одлази даље, ваљда зарад доброг обичаја да се у повратку натенане проветри глава. Међутим, комшија је смислио добар штос и некако нам је легло. Дечија играоница, пицерија и… лашко чрно, које нисам пио од 1976. Исто је.

Навраћали смо на пицу и чрно са децом и унучићима, кад смо колико успевали да их наватамо. Зграда ми се испрва чинила као још једно ругло, још једна тамносива коцка, тачно оног тона за који старим зградама у центру треба цео век, пар ратова и да се неколико пута мења чиме ћемо се грејати, мада угаљ некако најбоље ради на тој патини.

Оно, има дрвећа и зграда се баш и не види, осим спрата без прозора, који је за качење оних великих плаката (зашто се то зове “предлог закона одбор” или “кљун плоча” није ми јасно, енгрбљани ће умети да објасне, па ко разуме), и сто на тротоару је испао одлично место одакле се зграда не види. А згодно је за фоткање, јер гледа на раскрсницу на којој је центар нашег краја. Ту је месна заједница, сама услуга (како би рекла моја баба). И сад зашто качим баш ову фотку?

eos_2860520131221_20_06_08

 

Е, прича има везе са комшијином кафаном. Само да не заборавим – ево линка на велику. Елем, приметио он да ја углавном фоткам кад дођем – што јес јес, имам лепих фотака од кригли, а и амбијент му је добар – па је дошао и почео да прича о фотографијама које би он хтео да качи, донео и пар одштампаних, а хтео би нешто и да врти на екранима, не само онај куварски програм. Мада тај куварски, каже да то одлично ради, то му је причао један колега, каже не можеш да не гледаш, а ако гледаш не можеш да не огладниш…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: онај други мост”

Utovar nedeljom, 1. februar

Boktemazo, iscurio ceo mesec. Ama, dok si rekao “ejafjalajokul”… Ne govori se više “popokatepetl”, zar ne?…

Gore je da gore ne može biti, ali pošto gore ipak može biti, onda će gore i biti.

kreten1Ne vidite smisao prethodne rečenice? Ako zaista ne vidite smisao prethodne rečenice, onda postoje dve mogućnosti: 1. neskloni ste donošenju sopstvenih zaključaka na osnovu činjeničnih pojava oko vas; i 2. već duže vreme živite ispod nekog kamena, pa do vas ne dopiru predstave informacije vesti o aktivnostima izvršne vlasti. Imate svoju muku, gledate svoja posla, pa ste odlučili da sačuvate ono malo preostalih živaca i klonite se politike. E, ali politika neće da se kloni vas, jer sve političke aktivnosti (dakle i laganje i krađa i mere zadržavanja na vlasti – nema više, to je to) tangiraju sve što radite, možda čak i na načine koje još niste razaznali.

Ako osećate nelagodu, gledajte šta ćete: to što vas žulja nije neudobna kragna, a to što vas plaši nije karakondžula iz narodne bajke. To što vas žulja je nervoza koja je nastala zaslugom ili krivicom onih koji su odavno već nervozni za vaš račun (ili oni barem to tako predstavljaju).

kreten2Vlast je nervozna jer niko neće da je sluša (i to je, izvesno, jedini razlog što nam nije već mnogo, mnogo, mnogo… mnogo bolje, kao što je najavljeno), političari svih fela i boja su nervozni za svoj groš (sic! ipak je to za naš groš), novinari su nervozni jer mogu da pišu ili onako kako Vlada hoće ili onako kako Vlada želi (uz napomenu da u oba slučaja to slobodno mogu da čine samostalno – dakle, mediji su u našoj zemlji slobodni I samostalni), a mi smo nervozni jer nemamo više tapiju na posao i poljuljao nam se svaki plan za budućnost, jer budućnosti nema.

Valjda nam se ne dogodi Majdan i ovde. Ma neće… valjda.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 1. februar”

Једна од пре: била је тако лепа

Моје даме су већ навикле да ћу мало да каскам за њима ако сам понео фоткалицу. Никад се не зна шта ће да западне за око. А волим кад ми улети овако нешто, поред чега се пролази сваки дан и нико га не примећује. Напросто станем, ухватим угао и тренутак (дакле чекам да оде трамвај) и шкљоц. Онда погодим у који су дућан зашле, станем испред и запалим једну.

Београђани су пoодавно ни не виде оронуле фасаде. Нововековне власти су навикле да пицну строги центар, по шести пут ако треба – ево сад баш тај јубиларни шести пут преуређују код мене – а Рузвелтова баш и није да отпадају уши од строгоће. Ту већ бива како се власници снађу. Или договоре.

eos_1053220120526_11_31_36

(велика)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: била је тако лепа”

Једна од пре: с лица и с наличја

Посрећило ми се да ми се поклопе одлазак у некакву набавку и суботњи ручак са шетњом кроз главну ми улицу, са даном какав је редак ових година. Средина новембра, а скоро све још увек зелено, небо чисто без иједне штрафте, сензор у канону свеже издуван… распали.

Наравно, док даме пазаре, ја глуварим на сокаку. Наравоученије овде некако дође пре приче – кад правите главну улицу правцем исток-запад, гледајте да буде довољно широка да сунце обасја целе фасаде на сунчаној страни чак и кад је краткодневница овако близу. Иначе никад нећете добити ово:

шљашти, а?
Но, ајде, чиста разгледница. Јесте тај одсјај од зграде преко пута (одувек се звала Волта, ал’ ту је већ двадесет и кусур година Симпић) симпатичан, јесте фин контраст осунчаних фасада и целе улице у сенци, ал’ опет разгледница. Окренем јој леђа, кад оно опет то исто.

eos_3438720141115_13_31_640

(велика и велика)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: с лица и с наличја”

ona druga, bre

e, ajde, objasnider ti meni, derane, kako oni u dućanu znaju koja je prva čarapa a koja druga? pazi, ne pokušavaj da me zbuniš, jeste to obuća al bre nema đon, ne ide kod ortopeda na tehnički, ne zna se koja je leva koja je desna kao što kod svake krštene cipele mora da se zna. dobro, važi i za cipele druge vere, obrezane ili ne ili šta im već rade. nego, gdesamonostao, da, čarape. jel znaš ti koja je leva koja je desna, pre nego što ih obuješ? ne znaš, dabome, to ti je ko sa onom sekačevom mačkom. kog sekača? ma onog iz crtaća što su ga posle otpreveli kao šredera. nije imao mačku u crtaću, imao je kod kuće i nije je vodio na snimanje. to ti je to načelo… ne tebi na čelo, nego načelo, princip bre, ko onaj gavrilo… e to, načelo da ne znaš da li je mačka gladna ili nije, dok joj ne daš da jede, i tek kad joj daš onda vidiš da li će da jede ili se snašla kod komšije i njavrče reda radi. tako čarapa postaje leva tim što se tebi navrne da je nazuješ na levu nogu. zamisli da nosiš dva para čarapa, pritisne ciča, i od jednog para obe na desnu – šta to znači, da je taj par imao dve desne čarape? naravno da nije.

koji je vlada a koji je bajka?a što te zamajavam? pa zbog misterije. paj sad: pošto čarape nisu leva i desna, one su prva i druga. po čemu se razlikuju? po tome što se prva nikad neće izgubiti. kogod zaturi čarapu, koju traži? drugu. gde mi je druga čarapa, gde mi je druga čarapa… koliko imaš godina, ispisniče? e, još toliko da da doživiš, u njakanje da se kladimo da neće da kaže gde mi je prva čarapa. nikad bre, to se nikad ne događa. nikad, ali nikad se ne gubi prva čarapa, uvek druga.

i šta sam ja smislio? jednostavan štos sa tim čarapama… uzmem dva para istih ako nađem, ne nisam mislio dva para istih nego dva para istih čarapa, ajde jebo te engrpski, dva para istih istih, i iz svakog para uzmem po prvu, a ima tih čarapa i u računarima, čuo sam da i nekakvi prozori imaju svojea one druge ćušnem u budžak fijoke, pa tamo nek se gube koliko im volja. i da znaš, otkako obuvam po dve prve čarape, nemam problema, ne gube se.

da patentiram? si lud, bre, ovo je toliko prosto, pasulj da mu pozavidi. kako da patentiram nešto tako? nego bi ti proizvođači čarapa mogli da prestanu da proizvode te druge čarape i pakuju po dve prve, ono napišu na omot da su unutra garantovano samo prve, dignu cenu nešto razumno i svi na dobitku – čak i ja, eto, ne bih morao da kupujem po dva para. al’ nema ti kod nas sluha za izumitelje. tjah.

Рибе за по једном

Постоје бендови у категорији једнократних чуда. Зоћа је недавно поменуо Зигера и Еванса, а дало би их се наватати да напунимо довољно шпилова да ређамо пасијанс на десет столова. Овог пута сам се сетио једне друге појаве – бендова који су направили по хит, мимо своје серије и стила, тако што су довукли понеку младу певаљку. Коју је после појео мрак.

Пре свега, покојни Неша Лептир као изузетак – човек који је то урадио двапут:

Nastavite sa čitanjem… “Рибе за по једном”

Једна од пре: жао ми је, Дејве…

Ко се сећа тржишта цигарета из седамдесетих, сетиће се и оне максиме:
ин вино веритас
им раух никотинарм

Но, тема није милде сорте, него вино. За разлику од већине самураја овде, нисам неки винџија, мада сам своје путовање кроз пића започео управо вином. Ваљда сам по том питању остао још увек на летовању, негде у Далмацији, са белим стоним право из флаше (ал’ у издању зем. задруге Вис), а за бело више ни немам друштва. Око мене сви канда преферирају (лалински: волиједу) та афричкоамеричка (српски: црна, енгрпски: црвена) вина.

За разлику од Ђолета Балашевића, који је у својим стиховима вазда тражио некакав спас (од чега то?), па и на дну чаше кад тема захтева, ја сам се након једног од недељних ручкова (који нам је пријатан пожелео утоваривач овдашњи) нешто загледао у остатак вина, обдушевио се бојом и…

(велика је овде)

…примакао светиљку за бицикл, уперио је и почео да шкљоцам. Рачунао сам да плавкасто светло ледовке, преламање са светлом жаруље изнад главе негде у стаклу, и боја самог вина морају нешто да потрефе. И није да сам незадовољан резултатом. Ово је, нехотице, испао један од оних трик снимака, где сви виде нешто што није на слици, а нико не погађа шта је то у ствари.

И сам сам се прешао! Вртели ми се снимци по екрану (подесио сам екраноспаситеља да их врти), наиђе ово и не препознам шта је, него се зачудим откуд ми ХАЛ… као што се прешло још неколико људи кад су ово видели.

Обрада? Ништа, само изрез. И, да, попио ово и сипао још.

Зен, распонтанисан

Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт је спазио на пушкомет како му се примиче Мелентије Салашевић, девојачки шпицнамет Салашев, и упутио се право мимо њега, све меркајући хоће ли овај покушати да се претвори да га није приметио и као случајно прећи на другу страну улице. Овај се, пак, задубио у своје мисли, нешто причао сам са собом.

Да није шенуо? – помисли Зен. Јер зна се, ко прича сам са собом (а и кухињом), или је луд или зида кућу. Кућу је довршио… оно, можда прича на мобилни, ал’ не држи ниједну руку на увету.

– Добар дан, Салашевићу!

Салашевић се примаче, прочепрка прстима по џепу и нагло показа да је приметио Зена.

– О, добар дан, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту, куд смо се то запутили овако недељом пре ручка?

Као што је Зен крајичком ума и посумњао, један од Мелентијевих зуба је био плав. Аха!

Nastavite sa čitanjem… “Зен, распонтанисан”

Ви мејк, овај, мјузик

Сви домаћи бендови су кад тад размишљали о томе да се прославе напољу. Понеки су и стизали да направе нешто – Атомско склониште има албум на енглеском, Бори Чорби је Еди Грант певао двадесетак секунди, Бата Ковач је био гастарбајтер по Енглеској и Шпанији, чак су и Џанг мен севн и Монтенегро 5 и један од тројице зрењанинских Џегера имали успешне хотелске каријере по Швајцарској и Тенерифима, и да закључимо списак са забављачима америчке војске по швапским базама.

И, с друге стране, имамо и традицију запошљавања странаца у домаћим бендовима – у Елипсама је певао Еди Мекенг, Дадо Топић је био довукао Криса Николса.

Али… све су то били домаћи бендови и претежно су изводили домаћу музику. Nastavite sa čitanjem… “Ви мејк, овај, мјузик”

Вршидба праксе

Мом оцу је стигао позив. Пошто је мало матор за те ствари, оставио ми је да га погледам. Неко предавање о здрављу, уз бесплатну вечеру.

Хм… звучи сумњиво. Дођем, погледам, на коверту печат неке фирме, дакле јесте сумњиво. Питам се већ шта ли то продају. Осим здравља, наравно.

И ево позива преда мном, на столу. Скоро да не знам одакле да почнем. А, да, од гуглања. То је компанија Хигму из Чантавира, чији лого је радила нека векторска фирма из Мађарске, с којом су у некаквој групи са гомилом других фирми одатле, а из чијих имена нисам доконао око чега су се то груписали (осим мајстора за израду логотипа). Агрегатори веле да се баве “неспецијализованом трговином”, да фирма ради али је у некаквој врсти блокаде рачуна, но то су агрегатори, њима није веровати, они знају о свакоме по ништа, не проверавају, не освежавају, то је туто бајато.

Нађем тако и сајт саме фирме, на чистом енгрпском:

а можда је требало да га читају мађарски, цомпоњ?

Од целе фирме… укупно једна особа је видљива, ем члан ем директор. Имао бих ипак целу једну примедбу, исту коју сам упутио критичарима тендера (оног вагона с угљем што се качи иза локомотиве) за бусплус, којима се није свидело што је конкурс био само на ћирилици: ако хоћете да послујете негде, а не знате језик, каква сте ви фирма ако вам је скупо да платите преводиоца? У овом случају, ако се у Чантавиру говори претежно мађарски, ако сте фирма, платите лектора да не изгледате шантаво. Nastavite sa čitanjem… “Вршидба праксе”