Tag: foto arhiva

Једна од пре: Бочек

Не знам ни сам на колико концерата Корни групе сам био. Почев од неког тамо јануара 1968 у биоскопу код Шећеране, па до опроштајног концерта 1974. Негде на пола тог пута ми је пало на ум да на свирку понесем и фотоапарат.

а имала је и кожну футролуТада сам од опреме имао само ћалетову стару Регулу (већ споменуту, ако се не варам) и позајмљен блиц из клуба. Концерт који сам сликао је одржан септембра или октобра 1972. у старом Дому омладине, изграђеном још у претходном веку. Зграда је крпљена и преграђивана, и имала је две веће сале. У једној је радио диско, а у другој, тзв. јорган сали (јер је на простору где је позорница једно време неки јорганџија држао радњу) су се одржавале игранке. Под је био штогод нагнут, као у биоскопу, али су седишта најчешће била извађена и ту се играло. Концерти су се гледали стојећки, у неопишљивој гужви – Дом је могао да прими око 700 људи, а редовно се продавало по 1300 карата за вече. Понекад су се тамо приказивали и филмови (и одједном би се појавила седишта), чак сам и ја једном изигравао кинооператера (са 16 мм траке, то сам већ умео, а филм је био “З” Косте Гавраса, који уопште нисам видео из оне кабине).

Пушило се слободно, и дим је већ око 21:30 могао да се сече на коцке, а девојкама би цурило црно из трепавица. На шта личи фотка блицем у задимљеној просторији? Па… добро сам и прошао:

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Бочек”

Uhvatiti muvu u letu

Fotografija je rezultat trenutka uhvaćenog u večnost, ponekad na incidentni način, kao predmet slučajnosti… Ali – stani malo: da li je baš tako? Možda se u fotografiji nalazi i malo veći zalog? Budete li pažljivi u tumačenju priče o šest fantastičnih fotografija, shvatićete da ima ljudi koji su spremni da idu do kraja (svakog kraja) za jednu fotografiju.

Nastavite sa čitanjem… “Uhvatiti muvu u letu”

Једна од пре: пецарош поред моста

Никад нисам волео да ретуширам слике. Ваљда зато што сам видео како то раде месни фотографи од заната – четкицом, примети се из авиона, и сви на матурском таблоу некако изгледају исто.

Светлокомора, ака Лајтрум, има нешто могућности за ретуширање, што ми је више него довољно за оно мало што ми понекад затреба. Ево, овде сам, признајем, немо’ ме бијете, просветлио талпу око пецароша. Добио је сценског светла колико му треба да се лепо види и да привуче пажњу.

(велика је овде).
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: пецарош поред моста”

Једна од пре: где си нашао толику бару

Историја, веле, уме да се понавља, али као фарса. Улажем изузетак: опет ме госпоја отерала да фоткам (тј да одвезем ћерку до фризера и сачекам да буде готова), и опет сам јако задовољан серијом.

У међувремену је прошло тридесетак година, небројене хиљаде возова, људи, ко умро ко се родио, ко нестао ко се појавио… а у рукама Канон са телеобјективом, јер сам имао на располагању жути сат. А, не, ћеркин фризер јавља да ју је померио на нешто касније, дакле плави сат, дакле слабије светло, дакле стандардно стакло. Она код фризера, а ја цуњам по крају где ми је некад била фирма, и где никад нисам имао времена да застанем и завирим, осим кад смо неког чекали и шизели што га нема, што опет значи гледање на сат и низ друм, а не…

Ово је међу последњим снимцима у том сату, кад сам већ обишао и новоградњу у Дунавској (са нагласком на у, она са нагласком на а је у Новом Саду), и пијацу, и надвожњак.

ништа без бабе на бициклу

(велика)

Овде сам се двоумио на шта да изоштрим – на осветљену кућу, на крошње? Из трећег покушаја се тек сложило – мало сам подигао објектив да се виде и куће и одсјај у бари, а спустио фоткалицу да буде тик изнад воде. И онда наиђе баба на бициклу, штета само што није имала светло на њему. Остало је само да шкљоцнем тачно онда кад је баба била тамо где сам хтео. А шта сам изоштрио? Саму бару. Са широким објективом и остало је довољно оштро.

Шта не ваља на фотци? Пре свега размера. Однос 1:1,208 је ни тамо ни овамо, нит је баш квадратан, нит је 3:4, ближе је 5:6 који не постоји у литератури. Па шта, на те ствари никад не гледам, изрезујем тако да на слици остане оно што хоћу да покажем, а из ње испадне оно што нећу. Друго, нема некаквог стецишта, све је раштркано, око посматрача лута цик цак, не зна на чему да се задржи. Ако је баба тако битна, што није боље осветљена (зато што нема светло на бициклу, гласи тачан одговор). Али ово није та врста фотке са једним комадом меса а све остало салата; ово је… призор.

Да разјасним наслов. Кад сам приказива улов из овог фото сафарија, госпоја ме баш то питала, где сам нашао толику бару. Разлог више за задовољство: најбоље ми годи кад није јасно где сам и како снимио, нарочито не онима који су туда прошли сто пута. Бара није шира од 30цм. Сад кад је већином асфалтирано и избетонирано све што треба, тешко је наћи добро блато или већу бару. Мада… знам нека места, али околина им се састоји од американоидних сивих коцки, што не волим ни да видим а камо ли да усликавам, нема старих шарених кућа.

Једна од пре: земља, вода, град

Био сам тад у некој пси’ћкој фрци, беба у кући, ја дипломирао и схватио да се нећу скоро запослити. Жена ме пошаље да се, хм, бавим фотографијом, колико да мало оладим и не сметам по кући.

А оно јануар-фебруар 1980, Чеди секу ногу, напољу свуд некакво блато, развлачи се по асфалту, наишло штогод сунца али не стиже да га осуши… е, то ћу да фоткам. Да се серија не би звала “блато”, измислим квазипоетски наслов за ко разуме схватиће, мазнем теле од 300мм из клуба и кренем. Нисам, наравно, морао да идем далеко: ово је снимљено одмах иза ћошка.

бандера је некад била двострука, бетонска, о њу смо се запљувавали за жмурке

(велика је овде)

Блата је било на све стране јер је било више возила него асфалта. Нарочито је недостајало места где камиони могу да се паркирају, па су обично стајали било где уз друм, газећи по травњацима где ускоро не би било ни траве уз ивичњак (који ивичњак?). Бочне улице нису биле асфалтиране, и шта год да је насипано убрзо би, после следеће боље кише, било преорано точковима, а онда и разношено по асфалту. Друга страна ове улице је умела да има колотечине дубоке по пола метра, а нема ни петнаест кућа на ту страну. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: земља, вода, град”

Једна од пре: месечина

Троножац, ака статив (мушко од стативе) је једна од оних фото потрепштина које вам углавном не требају. Али кад треба, треба ко леба.

Јер без доброг статива, ова фотка не би била могућа.

(већа фотка је овде)

Снимљена је давне 1976, са клупског статива, који је био озбиљан комад метала и повремено носио чак и тешку Болекс 16мм камеру на навијање, какву је имао и Љуба Сликер, дописник РТБа (само је он имао и зум). Са данашњих сиграчки од 2000 динара и 500 грама ово не би могло.

Троножац се углавном да избећи. Камера може за тих секунду-две да се притисне руком уз било какав стамен камен, зид, стуб, клупу, било шта. Међутим, тако нешто вас ограничава у избору угла, а ово кадрирање по мраку, одоздо, са крацима скроз скраћеним, не би могло никако.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: месечина”

Једна од пре: Пета авенија

А у руке Мандушића Вука
свака пушка биће убојита

Ово се отприлике слаже са оном старом причом, коју је свако чуо бар десет пута, да су најбоље слике испадале из старих дрндалица, понајпре из пластичне Смене 8, а откако сам набавио бољу фоткалицу мало мало па неки шкарт.

Звучи као увод у настанак још једног Марфијевог закона, али није. Има то своје разумно објашњење, које уједно објашњава и како се долази до тих закона.

Јефтина и једноставна фоткалица заиста даје добре фотке, али само при добром светлу. Чим се зађе у дебљи лад, да не спомињем подземне пролазе и ноћ, најбоље одустати. Боља фоткалица, наравно, даје исто тако добре (па и боље, ал’ треба уочити нијансе у квалитету) фотке при добром светлу, али може да их направи и при килавом светлу. Може и при неким граничним условима, што срећни власник нове камере баш хоће да проба… и тако створи нешто шкарта.

таксисти неће да се постројавају

Ова фотка има већ девет година, и снимљена је мојим првим дигиталцем, Агфом ЦЛ50 од свега 1,3 мегапиксела (зато и нема линка на већу фотку – погледајте ову у другом прозору па ћете видети колика је), призумирано колико је јадничак могао, еквивалент од неких 115мм.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Пета авенија”

In memoriam: Storm Thorgerson

David Gilmour je rekao da su ti omoti neodvojivi deo dela koja je njegov bend pravio. Listam omote ploča koje je napravio taj čovek i shvatam da su neodvojivi deo mog sazrevanja.

Juče je u sedamdesetoj godini preminuo Storm Thorgerson, legenda grafičkog dizajna, čovek koji je slavu stekao kao jedan od osnivača i ključni autor studija za umetnički dizajn Hipgnosis. Reč je o umetniku vanserijskog kalibra koji je napravio ključni uticaj na dizajn popularne kulture tokom više od četrdeset godina aktivnosti. Zbog toga, Suština pasijansa se odužuje velikom umetniku na poseban način. Ali, najpre reč sećanja.

Ako ste prepoznali barem dva od ovih pet omota albuma, to znači da je rad Storma Thorgersona uticao i na vas...

Ponikavši u Kembridžu, bilo je viđeno da grupa Hiphnosis stupi u saradnju sa najpoznatijim muzičkim bendom koji je takođe došao iz tog gradića u London. Elem, upravo je David Gilmour prišao Thorgersonu, znancu od ranih dečačkih dana, i predložio mu da napravi omot za drugi album grupe Pink Floyd, A Saurceful of Secrets (1968). Tako i bi. A ono što je usledilo danas ima miris epske priče.

Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Storm Thorgerson”

Једна од пре: све боје иња

Како рече Грба, проблем са ноћним фоткама је што “боја бежи на све стране”. У мом преводу, то значи да је ноћ постала шаренија од дана.

Кад сам био млади фотоаматер, то није био проблем – радили смо црно-бело, или слајдове. Код слајдова, тј. дијапозитива, боја се не подешава. Могао је да се купи филм за вештачко светло или онај за дневно, а могло је да се исправи филтерима – онај за вештачко би по дану вукао на плаво, стави се тај црвенкасти (нешто између рђе и црног вина) и то га као исправи, а изгуби се и пола бленде светла. За обратно је требало имати плави филтер, који нико у целом клубу није имао, само је један причао да га је видео. Боја је могла да се подешава код позитивско-негативског поступка, прескупог за нас аматере, мада смо једно време успевали и то да постигнемо.

“Вештачко светло” је значило жаруљу, тј сијалицу са ужареним влакном, која сија жуто-наранџасто. Постојале су и неонке, али оне су се рачунале у дневно светло, отприлике.

ноћ је шарена

(велика слика је овде)

Међутим, нису. Тада су по дућанима свуда, по правилу, качили неонке, и муштерије и трговци су били подједнако навикли да предмете износе до врата да виде које су стварно боје на дневном светлу. Јер те неонке су биле некако плавозеленкасте, и боје под тим светлом нису биле исте као по дану. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: све боје иња”

Sasvim običan dan u Njujorku

I want to wake up in that city that doesn’t sleep
And find I’m king of the hill top of the heap

Mislim, zabole mene patka za Ameriku. Ali bih voleo da procunjam Njujorkom, jer to je najkosmopolitskiji grad na svetu, i da se sjurim niz Route 66 sa fotoaparatom u rukama, jer to je foto sešn snova. Ovo drugo – malo teže da ću uspeti. Ovo prvo, ko zna. Ali neću imati vremena da napravim ovako nešto, jer sledeći snimak je rezultat dugog i napornog rada.

Inače, ovo je najavni spot za jedan kickstarter projekat – zavirite čega još ima tamo, jer reč je o veoma zanimljivoj tehnici. Stop-motion film se dobija tako što se napravi duga serija fotografija koje se zatim obrađuju na isti način, pa se povezuju u filmski kadar. Posao zahteva vreme, strpljenje i pažnju, a nema mesta ni za najmanju grešku.

U tom svetlu, pokušajte da zamislite koliko je posla bilo potrebno za sklapanje svih ovih kadrova.