Tag: foto arhiva

Једна од пре, и једна од летос

Од свих фотографских техника, најбоље нам је ишла општа емпиријска метода сналажења. Грунфу смо дигли споменик, онако успут и неприметно.

Теорија вели да за макро фотографију треба имати макро објектив. Ако нема то, онда мех који би се уметао између тела и објектива, па онда објектив може поприлично да се одмакне, при чему се онда поље оштрине примакне. Ако нема меха, убацују се прстенови – навој на оба краја, па се прстен завије у тело, а објектив у њега.

А кад нема ни тога? Па, оно, објектив је комад метала са стаклима, стакло је мање више симетрично, али не лежи симетрично унутар метала, ближе је телу него предњем крају. Ако би се држао обратно, предњи крај уз тело а стражњи крај напред…

И ето фотке. Улагање у опрему, нула. Коштала је квадрат негатива и један папир, као и свака друга фотка… Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре, и једна од летос”

Фото синемаскрп за по кући (3)

Кад се једном пређе оно “тако се то ради“, црв не да мира и прелазимо на “а шта ако пробам овако”. И ту почиње да се догађа.

Ћерка на студијама, узели јој некакав станчић, купатило клаустрофобично мало… што треба некако и приказати. Одвалим једну вертикалну серију и добијем… овај крш.

Хм… нисам баш задовољан. Фотокрп се баш није нешто показао, терао сам га преко 200 на сат и скрљала се, канда, сказаљка на брзиномеру. Да видимо да ли то може боље, шта каже Гугао…

Nastavite sa čitanjem… “Фото синемаскрп за по кући (3)”

Фото синемаскрп за по кући (2)

Кад први покушај успе, ко ће ме зауставити. Али, пут неизоставно води кроз досадни део: с(по)тицање рутине.

Зато данас следи гњаважа, обичне и надасве незанимљиве фотке. Биле су мени занимљиве док сам их радио, али ми се нешто не чини да ће бити занимљиво и вама. Да смандрљамо ово укратко (а и линкове на велику слику ћу трпати у најаве, да не развлачимо текст).

Први значајнији рад на ту тему ми је био, наравно, центар родног ми града, што је и први пут да сам урадио пуних 360 степени… тачније, око 370, није бег циција. Како смо се надали, добро смо се удали… мало ми је пао дурбин на пар места, фали нешто горњих делова на згради електрограђ(еви)нске школе и општине, ал’за први пун круг, пуна капа. Још и ухватио плави сат фоткалицом која иначе воли (да вуче на) плаву. Мора да сам изгледао мало шашаво, стојим на ћошку и вртим се пун круг, не скидајући ока са екранчета.

А онда сам се сетио да видик постаје усправан кад се легне и обратно… и оно чудо од дрвета испред куће није могло да избегне судбини. Напросто сам морао да забележим те огромне цветове – претходне године, кад смо се уселили, већ је била прецветала.

Код Фотокрпа уопште није неки проблем да се ради и вертикално, као и комбинација – покушавао сам да урадим и решето три попреко и два увис, али сам то све покушавао у соби, и онај проблем са геометријом је испао претежак за јадног крпеж мајстора. Ломио ми је стубове од полица, удвајао шарке на вратима, чуда правио и није се прославио.

Nastavite sa čitanjem… “Фото синемаскрп за по кући (2)”

Фото синемаскрп за по кући (1)

Почело је пре девет година. Питао сам Грбу да ми састави неке фотке што сам снимио испред куће, а он ми дотурио Канонов Фотокрп (Canon, Photostitch). Судећи по временима на порукама и фоткама, нисам много спавао те ноћи. Прва порука је отишла у 16:30 једне суботе, кад сам повадио из фоткалице серију снимљену преко пута од куће. Прва скрпљена верзија је била готова већ у 22:14. Последња, сутрадан у 2:14.

Тада смо се тек били уселили у ту кућу, све је било у хаосу, у пола просторија је било тепиха а у пола није, пола приземља је било магацин и радионица… а ја заглавим до 2:24 ујутро док истерам верзију како сам ја хтео (и успут научим како ради тај фотокрп). Оно, јесте да је стари Агфин Фотомудрац (Photowise) умео то да ради, али је био доста килав и загрцнуо би се после два снимка. Ово не би успео никад:

Наравно, на овој слици има вишка онолико, зато се то обреже:

(велика)

Сад ово већ личи на нормалну фотку и не види се да је састављено софтверским крпежом од десетак снимака. Жао ми је сенки у доњем делу, ал’ шта је ту је. И не примећује се да снимак не обухвата пуних 180 степени, јер стојим у кривини – и да је улица скроз права, изгледала би овако криво. И, зачудо, изгледа исто као прва верзија коју ми је урадио Грба пре него што сам се упустио у солистички рад. Nastavite sa čitanjem… “Фото синемаскрп за по кући (1)”

Једна од пре: банатска литица

-То је на оној низбрдици пре кривине.-Којој низбрдици?
– Ма знаш… осети се штогод кад идеш бициклом оданде.
– А, то…

Док сам фоткао Фуџиславом, имао сам обичај да га држим у колима и активирам кад год ми се на семафору укаже нешто времена. Дође згодно, јак зум, изоштрава скоро одмах, дугмиће знам напамет, само нанишаним и шкљоцнем, без много тинцања. Требало би смислити име за тај жанр, нешто као скраћеницу “како сликати успут кад већ не можеш да станеш где хоћеш, а немаш ни кад”. Могло би ту да се наклапа и о уметнику који превазилази ограничења све држећи их се, и о уметничком изразу који налази путиће куд ће да се искаже, и бла бла, а да не заборавим и трућ. Укратко, тешко је фоткати и возити у исто време па још и добро. Јесте, развио сам нешто рефлекса и направио нешто занимљивих снимака, ал’ сам исто тако који пут замало пропустио зелено или кренуо ка јендеку и, најчешће, снимио тону шкарта.

А онда ме нешто кренула карта… добио сам возача. Натакао дугу цев и од куће до баште распалио серију, отприлике по сећању, шта сам све оно хтео да снимим. Као и оно са родама, буде гомила неоштрих снимака јер се изоштрава ручно а мрда се. Ова је успела баш онако како сам замишљао.

(велика)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: банатска литица”

Једна од пре: рода

Како рече газда, хватање птица у лету дугом цеви је заметна работа. То неће да чека, има птичји мозак, прне и нестане. Никад од птичурине права позирача.

Откако имамо башту на селу надлећу нас роде. Прве године се нисам много трзао на њих, знам да ми Фуџислав килаво изоштрава кад се добро призумира, никад галеба у лету нисам људски ухватио а носио сам га (Фуџислава) сатима по плажи. Прошле године ми је стигао Канон, али са стандардним сочивом. Набавио сам онај адаптер за навој м42, и дао се у набавку дуге цеви. И стиже цев, средином августа, међутим цврц.

То што смо ми у основној учили, да у јесен птице селице одлазе на југ, то мачку о реп. Роде одлазе око десетог-петнаестог августа. Прво изазову неколико кратких спојева по селу, јер младе роде лете ниско док уче, па закаче ногама жице. Онда се скупе на некој њиви, кажу очевици да је то читав конгрес, и одлете.

Ове године сам неколико пута носио дугу цев на башту. И исплатило се. Имам десетак пристојних снимака из наше баште, и комшијских, кад рода слети и чепрка, што у потрази за клопом, што за грађевинским материјалом. А и некако су се навикле на нас па су ове године летеле ниже.

(наравно, ту је и велика) Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: рода”

Једна од пре: поглед из гараже

Америка (тј, САД, да будемо прецизни) и Јапан би могле да се сврстају међу земље опонашалице. Виде негде нешто па ураде то код куће. Разлике почињу кад крену то да раде: Јапанци ће да то терају даље, побољшавају и дотерују, док не буде боље од оригинала. Амери, међутим, воле да то што више личи на оригинал. Колико се, у ствари, разликује од тог оригинала, није им битно.

Шарлотсвил је месташце у Вирџинији, одакле потиче Томас Џеферсон. Овај је, као прародитељ много тога америчког, остао запамћен и као архитекта. Такође је био и амбасадор у Француској баш у време револуције, па је осим збирке вина донео кући неке идеје из тамошње архитектуре. Пре свега беле стубове на прочељима, које су Французи, у ренесансном заносу, мазнули од старих Грка.

Зато данас Вирџинија, а мање више и цела Америка, слабо имају неке своје архитектуре. Вирџинија опонаша Џеферсона (а он Французе, ови Грке) и на све стране се дају видети зграде од тамноцрвене цигле са белим стубовима. Видео сам чак и једну керећу кућу у том стилу.

(нешто већа слика је овде)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: поглед из гараже”

Једна од пре: жао ми је, Дејве…

Ко се сећа тржишта цигарета из седамдесетих, сетиће се и оне максиме:
ин вино веритас
им раух никотинарм

Но, тема није милде сорте, него вино. За разлику од већине самураја овде, нисам неки винџија, мада сам своје путовање кроз пића започео управо вином. Ваљда сам по том питању остао још увек на летовању, негде у Далмацији, са белим стоним право из флаше (ал’ у издању зем. задруге Вис), а за бело више ни немам друштва. Око мене сви канда преферирају (лалински: волиједу) та афричкоамеричка (српски: црна, енгрпски: црвена) вина.

За разлику од Ђолета Балашевића, који је у својим стиховима вазда тражио некакав спас (од чега то?), па и на дну чаше кад тема захтева, ја сам се након једног од недељних ручкова (који нам је пријатан пожелео утоваривач овдашњи) нешто загледао у остатак вина, обдушевио се бојом и…

(велика је овде)

…примакао светиљку за бицикл, уперио је и почео да шкљоцам. Рачунао сам да плавкасто светло ледовке, преламање са светлом жаруље изнад главе негде у стаклу, и боја самог вина морају нешто да потрефе. И није да сам незадовољан резултатом. Ово је, нехотице, испао један од оних трик снимака, где сви виде нешто што није на слици, а нико не погађа шта је то у ствари.

И сам сам се прешао! Вртели ми се снимци по екрану (подесио сам екраноспаситеља да их врти), наиђе ово и не препознам шта је, него се зачудим откуд ми ХАЛ… као што се прешло још неколико људи кад су ово видели.

Обрада? Ништа, само изрез. И, да, попио ово и сипао још.

Малопродајни случај бабиног колена

Сцена, пре неки дан. Излази баба из самоуслуге, једном руком води унуче, само што није проходало, у другој држи кесе са пазаром. За њом се затварају врата, прикљеште јој обућу, баба се пресамити и дочека на колено, не дотакавши унука. Резултат: одерано колено и занавек бојкот те самоуслуге.

Јер, није им то једина мана. Артикли се појављују насумице, за неке је неизвесно да ли данас имају, као некад кад се ишло у шверц у Темишвар – никад не знаш шта ћеш наћи а шта нећеш. Касе има две, углавном једна обележена да не ради, кренеш ка другој, долази касирка и седа за ону прву. Чему вам служи табла, онда?

ко је довољно луд да памти боје логотипа, погодиће која је фирма

Да не заборавимо и кусур. Износ од 102 динара се аутоматски заокружује на 110, никад наниже. Још нису пробали са уваљивањем жваке уместо кусура, или са продавањем метлице којом чисте мрвице са касе – то су ипак трикови претходне генерације. Али је већ било да уместо пет откуца шест нечега.

Самоуслуга послује по свим правилима капитализма овдашњег. Под један, гледа да ућари колико може и на чему може, и да привуче муштерије како год зна. Да видимо прво ово друго. Nastavite sa čitanjem… “Малопродајни случај бабиног колена”