Tag: foto arhiva

Једна од пре: иза путоказа

Фотографисање архитектуре, градског угођаја и осталог шмека се обично, нарочито у овдашњој клупској традицији, своди на вађење архитектонског детаља. Што је хвале вредно, фотограф уме да примети што око превиђа. Почетницима у клубу смо често давали задатак да сликају капије, и после се чудили шта све они успеју да нађу.

Међутим, има једна друга страна те медаље, око које сам се пар пута качио са Грбом, што је брисао жице са снимка. Сложили смо се да их је брисао зато што је хтео, а фотка је његова, крај приче.

Крај у том случају, али… следи да ћу ја то онда другачије. Одавно сам одустао не од брисања жица, него и од бирања угла одакле се оне не виде. Остављам сву ту градску уличну галантерију (и позамантерију, шта год да му је то) да се види. Јер нису архитекти и дунђери једини градитељи. Знам за неке саобраћајне знаке који још раде, док су бар неки њихови творци сигурно у пензији, например онај што указује пут ка СР Румунији, на Старом житном тргу, кад се долази с југа.

Нови саобраћајни знаци су од занимљивог материјала.

eos_2775520131112_20_50_02

(велика је овде)

Имам неких сличних са оваквим мотивом, и тај метал се заиста нешто чудно пресијава, ваљда та заштита од рђе, шта ли. Овде је ухватио одсјаје од семафора, неколико метара иза камере, и велика светла којима је осветљена зграда општине. Онај мањи, наспрам рекламе за роштиљ, има скоро надреалан одсјај.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: иза путоказа”

Једна од пре: кућа без крова

Настављам своју шетњу по кривим сокацима око центра Зрењанина. Ова фотографија (у ствари синемаскрп од бар пет снимака) је снимљена само педесетак метара иза Грбиног дрвета из зида.

И неких двеста метара иза претходне. Ова зграда је некад гледала на реку, а ваљда је и река волела да погледа на њу.

(велика је овде)

Нешто даље у дворишту је некад био први експрес ресторан у СФРЈ, или су ме бар тако слагали. Тај је после затворен а други отворен два ћошка даље (у Вршцу би рекли “две ћошке”), па је онда и тај затворен и сад је тамо полупразна зграда. Овуда се могло краћим путем из Гимназијске на обалу. Једном сам ту чак и појео свој први бурек с месом (што је било чудо, дотле сам мислио да постоји само са сиром). После се ту уселила нека ауто школа (и ко зна шта све још и којим редом). Овај задњи део, који више нема крова, не знам чему је служио. То је још једна међу старим зградама у строгом центру али не и на главном сокаку, које није захватила евроамеричка манија да се пицњава оно где се пролази, а ћошак даље може дрвеће да расте између зидова.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кућа без крова”

Једна од пре: све укриво

После оне ноћи пива, почео сам да пребирам по фоткама које сам снимио по граду у последње две-три године, и схватио да сам помало опчињен тим кривим сокацима и враћам им се често.

Можда је томе крива и навика да у град идем колима, која, наравно, морам негде да оставим, што онда значи да до главне улице не долазим бициклом, шором средом као некад, него управо кроз те криваке. А има ту и радне навике, у један од њих сам неких година ишао на посао.

Ово је иза угла од оне претходне. Место са најужим тротоаром је наспрам жуто осветљене фасаде у дну.

(велика – овог пута препоручујем да се погледа)

Снимљено је са предумишљајем. Ишао сам бициклом до клуба, и понео статив, везан банџијем за пактрегер (тако се то зове и дан данас). После састанка сам кренуо полако и стао где ми се стајало, монтирао канона на статив и онда се патио са изоштравањем. Јер ово је онај руски објектив, јачине 2,0 (стандардни зум је 3,5), нашрафљен обичним металним адаптером без електронике, дакле изоштрава се само ручно. Нешто се ту не слаже и често ми се деси да у тражилу успем да оком изоштрим оно што у ствари није оштро. Буде то оштро, али не тамо где сам ја хтео.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: све укриво”

Једна од пре: ноћи пива

У ствари нисмо ни ишли на Дане пива, него да прославимо унуков рођендан, а кад је то било готово, некако се пролазак кроз фешту наметнуо сам од себе. Нашкљоцао сам се успут, а ова се некако наметнула сама од себе, изазвана оним дрветом.

Бечкеречки главни сокак изгледа мање више као и сваки други панонски глвани сокак – гомила значајних и лепих старих зграда из XIX века или још и старијих, неке уредно обновљене, неке само што не падну, и ту и тамо учачкано, методом прст у око, понеко здање из доба соцреализма. Околина, међутим, је чудо једно. Ко би рекао да у сред Баната може да настане толико тесних и кривудавих сокака. На једном месту је тротоар широк само пола метра и улица (једносмерна само првих 80м) је поплочана коцком, педесет корака даље има узбрдица (!), а ко не зна која је улица куда једносмерна лако може да дође себи иза леђа.

Ово је крај главне улице, парче које је 1971. испало ћорсокак јер је стари Ајфелов мост замењен пешачким, а плато између овог и излаза на други мост је двадесетак година касније претворен у дигнути трг, са сумњивим подземљем. Овако то изгледа у ноћи пива.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ноћи пива”

Једна од пре: бубњар у трансу

За пољску групу “Но то цо” сам чуо укупно једном, код Николе Караклајића. Немам појма о њима, тек ми стиже њихова музика. Запамтио сам их само зато што им назив у преводу значи “Па шта онда”… како се звао наш локални бенд.

Чинили су га Веса и Деја на гитарама, Жика Главоња на басу, Миле Џегер (један од три зрењанинска Џегера тог времена) и Цука на бубњевима, и један Воја на оргуљама повремено. Свирали су два или три пута недељно у старом Дому омладине, смењујући се са Омегама. Уз толико живих наступа (да видим неки данашњи бенд да скупи толико публике годишње), ем су били у форми, ем им је било помало и досадно да свирају свако вече једно те исто, па су се дали у импровизације.

Оно, у то време је и био обичај да се песме штимују тако да свако има свој соло понегде, да се сви покажу. За Цуку, то је била Сузи Кју, песма из репертоара Криденса и Стонса, у којој је он умео да одвали и по два-три минута. Фотка је снимљена након једне жешће свирке (не, ништа страшно, иза сцене је текло само вино, ружица), кад су ову ствар свирали на бис. Цука се дохватио већ свог другог сола, пао у севдах и никако да се мане. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бубњар у трансу”

Nezvanična reklama za GoPro

Ne, pazi… Nije reč ni o kakvom reklamnom spotu: ovo se zaista desilo. Elem, GoPro Hero kamera je ispala iz aviona i nastavila da snima… Da bi nedugo potom završila u… Ne, ovo stvarno morate da vidite.

Nastavite sa čitanjem… “Nezvanična reklama za GoPro”

Једна од пре – вилин коњиц

На крају се увек исповрти сама фотка, а све оно што је до ње довело, и које су перипетије морале да се прођу, остаје ван оквира. Некад се то осети у атмосфери фотке, а некад напросто испари са ње.

Моја госпоја има неку теорију о западним и источним обалама, по којој ваздух углавном путује на запад, јер се Земља окреће на исток а овај касни. Ваздух над морем је влажнији, те се онда источне обале завлаче под њега, а западне се измичу. Можда би г. Кориолис, који је измислио силу која не постоји, имао шта да каже о томе. На расположивом узорку она испада у праву, увек се некако лакше дише кад сте на западној обали, а и залазак је феноменалан, са све оним цврчањем кад Сунце упада у воду.

Међутим, ово је… само условно западна обала.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре – вилин коњиц”

Једна од пре: паштета

Кад се у истој реченици спомену фотографија и рецепт, обично имам на уму развијач. Својевремено сам знао напамет рецепт за ДС-26 (или како се већ на Кодаковом језику звао Илфордов ИД-19). Међутим, данашњи рецепт нема везе са лабораторијом.

Скоро сви волимо паштету. Као комбинатско дете, клео сам се у Бекову, у лименкама од 100 грама па и већим, а и после сам, као студент, често трошио оне мале од 50, па и оне бајаги лименке од фолије са 45 или 42 грама, па чак и оне Чокине у туби.

А онда су дошле гастарбајтерске године. Како где – у Мађарској су месокомбинати грађени по истом рецепту као и код нас, и паштета је иста, одлично. Касније Америка, туга једна, имају укупно један рецепт (брауншвајгер) од два произвођача, а и то није довољно масно, може да се сече ножем а тешко се маже. Тек негде пред крај се нашла нека као деликатесна, која је са два метра мирисала на гулаш, а и те је било само у једном дућану и не увек. Уосталом, њихова и наша филозофија доручка напросто не спадају у исти свемир. Види се по томе што, откако немамо своју производњу, тешко може да се нађе назубљен нож са заобљеним врхом – њима никад није ни требао.

Повратак овамо је био поприлично разочарење. То више није она паштета, лепо се види да турају свашта & којешта, понајмање џигерицу. Хммм… ајмо опет онај рецепт.

Чувени рецепт моје госпоје је ископан из архиве, из n:\dox, где носи датум 18-III-1997, и гласи: Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: паштета”

2013: Premotavanje godine

Srećna vam Nova godina, dragi naši!

Hajde da pustimo Reuters da za naš račun premota godinu koja je za nama.

Prebacite prikaz u režim punog ekrana, promenite kvalitet na najbolji, držite prst na mišu, pa kliknite da zaustavite film ako poželite da neku sliku osmotrite pažljivije.

Nastavite sa čitanjem… “2013: Premotavanje godine”