Tag: foto arhiva

Једна од пре: рампа под снегом

Седење на тераси у пролећно новембарско предвече има својих лепих страна. Лишће на брези је таман онако скроз златно и још није попадало, све некако лепше изгледа, само се човек ужели климе каква је некад била.

И то не тако давно – ово је снимак од натпрошле зиме. Намерно сам одвалио пешака до ћалета, ни два километра (у Мужљи би рекли “кило ипо метар”, све рачунајући да слушалац неће знати да ли греше намерно или из зезања) да бих се сит нашкљоцао по снегу до колена. Стигао таман у сутон, приметио да нисам понео цигаре, продужио два ћошка даље до киоска (енгр. киокса, мада мислим да ни њихова Ацадему не признаје тај израз), тамо се смрзао причајући са Геџом о дигиталним фоткалицама (епилог: купио је једну, годину-две касније), шкљоцнуо притом две-три добре… и онда, у повратку, ову.

ма све је ту...

Ова рампа, бар за мене, има више историје него исправних делова. А и та кућица рампаџијска, са недовршеним графитом (за који упорно мислим да значи Друштвено Предузеће Централни Затвор, а и ако ми неко и објасни шта у ствари значи, не верујем да ћу променити мишљење) носи више историје него снега на себи.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: рампа под снегом”

Једна од пре: расфедерација јогија

Није Махериши Махеш, него душек. И није оно како се Југославија расфедерисала, него како смо черечили старог јогија, тј душек.

На том душеку се и мачка омацила неколико пута (а сад опет намерава, баш ме занима где ће), изигравао је магарца неколико година, и најзад смо дочекали и тај дан кад ће нам затребати резервни кревет, па смо га ослободили наслага (тј душека и свега што се накупило на њему), средили, прелакирали, сачекали да се осуши и онда му свечано углавили нови душек. А шта ћемо са старим? Хм… вуна је влажна и смрди, али неколико кила опруга од нерђајућег челика није за бацање. Грунф пази на магацин делова, будно! Дакле…

а напујдао сам дугу цев да изоштри где мисли да треба

(велика)

Дакле, покушао сам прво маказама, али стара тканина се није тако лако дала. Онда сам прешао на маказе за лим, иде али је незграпно. На крају сам узео неки од оних кинеских жилета са дршком, који личе на ножеве, и распарао материјал тамо где није хтео сам да се исцепа. Вуна је већ ишла мало теже, јер је била ухефтана некаквим жичицама… ситна клешта и мало логике па се и то дало наћи и скинути. Хватао се мрак, и колико сам наслепо налазио те жичице, толико су комарци наслепо налазили слободна места по мојој глави… гррр, петнаести октобар, зар вама није истекло радно време? Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: расфедерација јогија”

Једна од пре: навали, народе

Последњих недељу-две пред повратак кући, наша зграда од седам спојених кућа се некако начелно празнила, по начелу истовремености. У броју један, комшија није био задовољан газдом и увалио му педалу након неколико година.

У броју два, развод у току. Госпоја нашла неког обдаренијег, чак су и неки видео снимци стигли да круже по фирми где су обоје радили. У броју три смо ми, а ни ми нећемо дуго. У броју четири, једна ситна наџак баба са две ћерке – више наџак него баба, вазда нешто закера и гледа да јој неко други поправи нешто по кући. До ње, некакав поп, који целе зиме храни галебове хлебом, и то целим кришкама, што овима испадне или се распадне чим полете, па комади стигну на наша задња дворишта, одакле га не покупе галебови него пацови… У броју шест, онај што је имао куче што арлауче одавно није ту, а ова мати и ћерка што су уместо њега, управо су избачене из стана, шта су стрпале у кола стрпале, а остале ствари однела агенција (сад за некретнине или утеривање дугова, бемлига) а ово што ни они нису хтели да однесу…

…је остало на ивичњаку. У броју седам је био неко па отишао, па се уселило неко од његове деце, па и то отишло.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: навали, народе”

Једна од пре: раскрсница код гробља

Још ме није прошло да хватам чудна ноћна светла… и ваљда ни неће. Овог пута ми се резултат свидео више него обично, иако је то, као и увек, фотка на којој сто ствари не ваља.

Враћали смо се са једног од наших пивских петака прошлог лета, кад су нам у гостима били ћерка и унук. У “Дангуби” је још било оног пива, из ината (ваљда) названог Бадвајзер, тачније Будвајсер/Будвари… око тога, ко има право да користи немачки назив Чешких Буђејовица као марку пива, спор је већ зашао у неке деценије и нема намеру да се реши. Ја бих право на доношење те пресуде дао сваком ко после овог оде негде на тај запад и плати два-три пута више за ону америчку верзију. (овде ме замислити како се злокобно смејем као злоћа у некој најгорој холивуштини)

Кренули смо пешке, лепо летње вече. Такве шетње ми донесу највише добрих снимака, само што сви примећују на колико снимака се виде леђа мојих дама. Овог пута сам претрчао на тамнозелено, њих је ухватило црвено, па сам успео да их ухватим и спреда.

(велику… вреди погледати)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: раскрсница код гробља”

Jošuino drvo

Ne, nećemo evocirati U dva. Postojalo je to drvo i pre.

Snimanje filmova fotografskim objektivima je polako dovelo do toga da više ne znamo gde prestaje fotografija, a počinje film. Teško je razlučiiti i gde prestaje tehnika a počinje umetnost, što nas dovodi to potrebe da i film tretiramo kao fotografiju. Mogućnosti su nemerljive.

Једна од пре: Немањина, с другог краја

За ноћни снимак, веле, треба троножац или да се бар стоји ослоњен на нешто и да је рука мирна. Е, па, може и из кола. Нарочито ако стоје пред семафором и неко други вози.

И још сам и призумирао, колико то већ може каноновим стандардним објективом, и добио… ово.

(велика је овде)

Сликати град ноћу, па још зими, уме да изнервира. Небо буде онако никакво, шмрљаво, град обасја облаке па се добије неки болестан тон. Овог пута је било таман довољно магле да то градско светло није добацило, и небо је право ноћно. Ова жута светла сам оставио отприлике како јесу, јер да сам то пеглао, онда би ова плавобела светла на дућанима отишла скроз у нешто десето. Не успевам да схватим откуд онај зелени одсјај на сивој коцки лево – семафора у даљини нема, мора да је од неке рекламе на десној страни улице, коју је заклонило ово двоје пролазника.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Немањина, с другог краја”

Jednim stopalom u vrtu edenskom

Chris Rainier je legenda dokumentarne fotografije. Pomalo je glupo reći da su njegove fotografije poznate: pravilnije je reći da je njegov rad uticao na svest čovečanstva o kulturama koje nestaju – zapravo, o svetu koji nestaje pred našim očima.

Ne treba zatrpavati njegove reči svojim, jer ništa se dobro ne može na taj način stvoriti. Izvolite – uz prijateljski savet da pružite sliku visoke rezolucije preko celog ekrana.

Nastavite sa čitanjem… “Jednim stopalom u vrtu edenskom”

Једна од пре: Пупинова

Полако затварамо круг, као да смо нека служба… Прелазимо на другу страну главног сокака. Река, тј бивша река је остала са оне стране, али и са ове је некад текла. Ту негде, у старом кориту, и даље расте трска, на 100м од центра.

Али то се овде не види, тих 100м је налево одавде. Пупинова улица се искоса примиче центру, тако рећи с леђа.

(велика)

Зграда лево је главна пошта, а ова десно, у скелама је, стражњим делом, Главни сокак 1, ака Буковчева палата. У њој је ваљда још увек књижара Савремене администрације и већ ваљда шеста туристичка агенција. Или нека банка… хм, главна улица, тамо нема ничег осим банака, мењачница, кафића, седишта странака и бутика. Ту негде, на броју 11, улаз из авлије, била је ваљда куглана, па рвачки клуб, па рачунски центар у ком сам једно време радио, па после не знам шта, а сад је некаква енвео или тако нека евро-нешто-као-институција. Прошао сам туда педесет пута и нисам успео да запамтим шта.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Пупинова”