foto arhiva – Page 14 – Suština pasijansa™

Najbolje slike iz 2011. godine u agenciji Reuters

I kao što rekoh onomad: kad kročimo u decembar, počinju razne top-liste. S obzirom na to da se tog manira ne možemo osloboditi, onda daj barem da nađemo nešto od čega ima nekakve koristi, da ne kažem – da naučimo nešto.

Reuters je ugledna novinska agencija: uvek na licu mesta i uvek spremni da prenesu detaljnu informaciju. Pre nekoliko dana, postavili su stranicu na kojoj se nalazi stotinu fotografija sa pratećim pričama. Predlažem vam da pogledate i pročitate to. Podsećam vas da, u ovom slučaju, fotografije i priče čine integralnu celinu.

Ova kolekcija me podseća da stvarnost nije lepa po definiciji. Nedostaje malo da bi slike bile drugačije. Ko zna, možda nam nedostaje baš ono što se jednom desilo pre mnogo godina, u vreme kad informacije nisu tekle ukoliko nisu vredele nešto, kada je BBC izvestio kako nema vesti u danu koji ističe.

(via)

Najsugestivnije fotografije protekle godine

Kako kročimo u decembar, tak okrenu predstavljanja raznih izabranih sadržaja: te najbolje, te najjače, te najviše, te ovo naj, te ono naj. A godina još nije ni istekla…

Trik je u tome što je to stara urednička navika: sadržaj mora da se spremi 30-40 dana pre krajnjeg roka kako bi svi u procesu mogli da stignu da završe svoj deo posla. No, tehnologije su učinile da za ono za šta su nekad trebali sati, sad su potrebni minuti, pa toliko raniji rokovi gube smisao. Moć navike čini svoje: već su počeli da nas bombarduju takvim prikazima. Pa dobro, šta je, tu je.

Svet u 2011 - ništa sem nasilja. Kolaž je napravljen od fotki maznutih sa portala buzzfeed.com.

Jedan od prvih takvih prikaza sam jutros našao na portalu buzzfeed.com: tamo je pre tri dana osvanuo izbor od 45 najmoćnijih fotografija. Ajd’ sad, anglocentrični pogled na svet nije omanuo, ali pređite preko toga: ima i veoma vrednog materijala.

Međutim, obratite pažnju na temu koja dominira. Izeš takvu godinu. Srećom, i dalje ima revnosnih čuvara reda koji smiruju svirepe studente koji traže, zamislite, nekakva prava.

Časopis LIFE: 75 godina

Jedan od ključnih svetskih časopisa obeležava značajan jubilej. Zavirujemo u dve veoma posebne foto-galerije koje su upriličene tim povodom.

Dospeti na naslovnu strani časopisa LIFE bila je stvar prestiža. Ameri su tih godina bili opsednuti Titovim "ne" Staljinu. LIFE je časopis posebnog senzibiliteta. Kao jedno od ključnih glasila koje beleže rast modernog sveta, taj američki časopis je dostigao visoki ugled tekstom i fotografijom. Tekstovima neću da se bavim, jer je to tema podložna iskrivljenjima. Ali – fotografije… Znam samo za još jedan časopis koji održava kriterijum dokumentarne fotografije na tom nivou, pogodite koji… I moram da primetim: National Geographic i LIFE nisu konkurencija. To su dva komplementarna pogleda na svet; gledate li iz obe vizure, videćete više. Možda i bolje, to već ne mogu da ocenim.

Kako god, sajt časopisa LIFE je zanimljivo mesto na kome možete provesti mnogo vremena u pregledu sadržaja. Jedino da vas upozorim, kad mene već nije niko: turite neki alarm ili unapred smislite neki ubedljiv način da prekinete boravak tamo. Ako se zaboravite kao ja pre neko veče, provešćete na sajtu nekoliko sati, ne trepnuvši.

Ovih dana, LIFE obeležava 75 godina postojanja. Tim povodom, organizovani su razni sadržaji na sajtu, među kojima vam skrećem pažnju na (zasad) dve foto-galerije od kojih zastaje dah i koje golicaju maštu i više nego što podsećaju na prošlost.

Nastavite sa čitanjem… “Časopis LIFE: 75 godina”

In memoriam: Ivo Eterović (1935 – 2011)

Saznao sam tek dva dana kasnije.

eterovicphoto Ivo Eterović, majstor fotografije, preminuo je u Beogradu u četvrtak, 24. novembra. Vest je objavljena tek u petak, 25. novembra, a do mene je stigla danas.

Baš da ne prepričavam ono što imate u svim vestima. Upamtiću ga kao jedno od prvih velikih imena fotografije u počivšoj Jugoslaviji; za njega sam znao pre nego što sam znao za Tomu Peterneka ili Vicana Vicanovića. I to nije bilo zato što je Eterović bio “lični fotograf” Tita i Jovanke, nego kroz maglu pamtim jedan intervju sa njim u foto-odeljku “Tehničkih novina” negde u vreme kad sam bio osnovac, beše to u drugoj polovini sedamdesetih… Ako to uzmem kao neko merilo, onda je Ivo Eterović bio prvi fotograf od koga sam ikada “kupio” neki trik. U tom razgovoru je objasnio da klasične fluorescentne svetiljke lažu svetlomer i da je potrebno otvoriti blendu za broj više, ponekad čak i za dva broja. To sam upamtio zauvek, pa i koristio; bio je u pravu.

Ivo Eterović (1935 - 2011)

Umetnik je ostavio za sobom dvadesetak monografija, od kojih je čak sedam o Beogradu. Rodom Splićanin, oduvek je isticao da obožava Beograd, u kome je živeo od 1959. godine do smrti. Video sam samo jednu od tih monografija, ali i nju površno i ne sećam se naslova; bila je starijeg datuma.

Slava majstoru.

Foto-konkurs National Geographica

Dolazi ono doba godine kad se prave rekapitulacije. Mnogi to zaključe u novembru kako bi urednici mogli da završe posao do kraja godine. Tako i ovo…

Ostalo je još nekoliko dana do zatvaranja takmičarskog foto-konkursa jednog od najprestižnijih časopisa na svetu. Imati fotografiju koju National Geographic prihvata, predmet je posebnog prestiža. A kakve fotografije se tu nalaze, teško je poverovati na prvi pogled: jasno je da je i vrhunskim profesionalcima veoma stalo do toga da se nađu u biranom društvu.

Zavirite u ovogodišnje radove. Besprekorna selekcija, kao i uvek...

Portal The Atlantic je, po starom običaju, napravio selekciju fotki sa ovogodišnjeg NG konkursa od koje će vam zastati dah. Mislim da nema potrebe da pričam mnogo. Tek, preporučujem da prebacite izbor na rezoluciju 1280 tačaka ako imate čestit monitor i dobar protok na netu.

Obećao sam sebi: jednom, ama jednom ću imati fotku vrednu za slanje na taj konkurs. Ne, ne bih se nadao ičemu, ali prosto da zadovoljim estetski kriterijum. To je vredan cilj i ja ću mu težiti.

(Via)

Fotografija dana, 8. novembar 2011

Ponekad prezentacija fotke pokvari ugođaj. Današnje iskustvo je bilo novo za mene; moraću da se posebno pozabavim tim problemom…

Rekoh pre nekoliko dana: u projektu “jedna na dan” nedavno sam obeležio nekoliko fotki koje sam našao na raznim mestima (portali i časopisi o fotografiji koje pratim) i odlučio sam da ih parafraziram svojim radom. To je delom potaknuto idejom da ispratim kako su autori rešili neka tehnička pitanja, a delom i inatom – namerio sam da vidim šta mogu da učinim u ograničenim tehničkim uslovima. U tom nastojanju, ponekad mi “ponestane daha”, jer ima i onih amatera koji ne žale velike pare za studijsku opremu samo da bi se igrali, kao i ja. Eto, naučio sam da prepoznajem i takve radove.

Fotka koju sam hteo da rekonstruišem je finalizovana u intenzivnoj postprodukciji: reč je o detalju uvelog lista, slikanog u studiju, gde je tekstura izvedena u prvi plan jakim kontrastom u sepiji. Odlučio sam da to pokušam večeras: doneo sam klasični petolist koji je otpao sa oraha u dvorištu i poigrao se njime u tankom svetlu kojim sam rukovao. Rezultat:

Još tokom sesije, pre nego što sam imao tačnu ideju kako će postprodukcija izgledati, moji pokušaji su otišli dalje od fotke koja je bila inspiracija; utvrdio sam da bih mogao izvesti i drugačije uglove uz preklapanje listova, tako da tek deo slike drži teksturu, a ostalo bi držalo kompoziciju. Tako i bi: radio sam pod sve oštrijim uglom i na kraju, posle desetak ekspozicija, dobio nekoliko zgodnih kandidata za dalju obradu.

Fotka za koju sam mislio da će biti ona prava je zapravo i uspela, ali doživeo sam razočaranje kada je pri smanjenju na 640 tačaka, što je format za Suštinu pasijansa, izgubljena tekstura lista koja je najzanimljiviji element na fotki. Nije bilo druge: napravio sam popriličan izrez, otprilike trećinu po jednoj dimenziji, pa je tek to u finalnoj obradi ispalo kako valja. Nešto se ne sećam da sam ranije u ovom serijalu fotki iskusio sličan problem – potrebu da menjam izrez kako bih očuvao teksturu fotografisanog objekta – što znači da sam ovog puta uhvatio i uzgredno novo iskustvo. Prema tome, mišn akomplišd. Hot smile

Jean-François Rauzier: hiperfotografije

Nova definicija fotografije, izrečena okom umetnika i tehnikom digitalne fotografije, uvodi nas u dubinu detaljnosti koju smo do sada viđali samo na nekim tehničkim egzibicijama.

Jean-François Rauzier je francuski fotograf, od 1976. diplomac škole koja nosi ime Luja Limijera. Radeći kao profesionalni fotograf, tiho je razvijao neke inovativne tehnike montaže složenih fotografija. Kockice su se složile na planu digitalne fotografije: od 2002. godine, Rauzier nastupa kao tvorac tehnike hiperfotografije. Reč je o virtuelnim slikama koje se sastoje od više stotina fotografija izvedenih teleobjektivom i sastavljenih u procesu digitalne postprodukcije.

I poslednji deo koji ću prevesti iz biografije ovog umetnika:

In his monumental works he mixes the infinitely big and the infinitesimal, in a profusion of details so unusual as fascinating. The image thus recomposed numerically gives way to the dreamlike world of the artist.

U svojim monumentalnim radovima, on meša beskonačno veliko i infinitezimalno, sa neizmernom detaljnošću koja je kako neobična, tako i fascinantna. Slika koja je tako numerički preuređena vodi nas u umetnikov svet snoviđenja.

Preneću i svoje iskustvo: ovo zaista mora da se nazove posebnim imenom. Znate već: priđete nekoj online galeriji fotki, pa pretrčite pedeset fotografija za pet minuta. Znam da ste to učinili mnogo puta (i ja sam), sve govoreći “nemam vremena”. E, pa za ovo ćete morati da imate vremena… Evo primera.

Nastavite sa čitanjem… “Jean-François Rauzier: hiperfotografije”

Novo zaglavlje (i još ponešto)

Turio sam novo zaglavlje, već ste primetili. Kao i prošli put, opet su to izrezi iz mojih fotografija. Nadam se da vam je ovaj sezonski izbor po volji.

A onako usput, još dve objave.

Prvo, napravio sam skraćeni izbor fotki sa prekjučerašnje sesije i postavio ih na svoj Google+ profil, u posebnu galeriju.

A drugo je nešto na duže staze. Načeo sam temu koju ću povremeno ažurirati: nudim vam kolekciju slika za pozadinu ikonostasa (AKA desktopa AKA radne površine vašeg računara). Slike su javno dostupne u posebnom folderu u mom profilu na portalu Minus. Slobodni ste da koristite te fotke gde god želite i kako god nađete za shodno dok god ih držite u celosti, takve kakve su. Nisam se nešto pretrgao, tek sam krenuo (osim jedne starije fotke). Priznajem da sam bio lenj da kačim različite proporcije, nego sam išao sistemom “bog je prvo sebi bradu stvorio”, pa postoje samo slike u formatu 1680×1050.

Kako budem naletao na fotke prikladne za wallpaper, tako ću ih kačiti, pa zavirite ponekad u taj folder na Minusu. Ažurirane sadržaje ću objavljivati na svojim profilima na Google+ i fejZbuku.

Posle Dana ludaje 2011…

Jedva da odvojim veče da sredim fotke koje delim i da napišem reč-dve. Umalo da tako i ostane…

Protutnjalo je prošlog vikenda: dvadeset šesti put za redom, Dani ludaje su održani u Kikindi. I dvadeset šesti put za redom, pokazalo se da subota kao centralni dan uvek ostane lep dan – možda hladnjikav, ali suv. Tako i bi: i pored preliminarnih najava da će sekire da padaju s neba, to se nije desilo; padalo nešto malo kiše u noći između petka i subote, pa se oprostilo do zore. Do prepodneva, trg je bio suv.

Danima se kanim da napišem kratki izveštaj, nego je kasnila obrada fotki; nisam imao vremena. Nisam video niti slikao previše toga, jer najpre nisam hteo da pravim gužvu ni sebi ni prijateljima koji su bili naši gosti u subotu i nedelju. Pride, imao sam jednu nevoljnu obavezu, prisustvovao sam jednoj sahrani, pa mi je prvobitni plan za subotu bio poremećen satnicom i raspoloženjem. Nekako ispade da sam napravio tri foto-sesije kao celine, no i to je bilo dovoljno, jer imam dobar rezultat. A biće toga jošte dogodine.

Počelo je, dakle, u petak: stigao sam samo toliko da fotografišem karnevalski defile predškolske dece, što je i inače jedna od najzanimljivijih tema za objektiv.

(klik na svaki od šest foto-kolaža vas vodi direktno u Google+ galeriju; ima oko 120 fotki u svih šest odeljaka)

Nastavite sa čitanjem… “Posle Dana ludaje 2011…”

Google+ za fotografe

Dakle, žacnuo sam vas u jučerašnjoj priči, zar ne? Pitate se kako da angažujete Google+ zarad nalaženja svog mesta kao fotografa bilo koje orijentacije?

Za početak, prestanite da radite to što radite. Prestanite da tražite paralele između mreže Google+ i drugih mesta za skladištenje i prikazivanje fotografija drugima. To nikud ne vodi, a usput ćete početi da zvučite kao Teofil, pa će vam se ljudi smejati što ne razaznajete uličnu barabu od političkog pritiska. Nego se vi lepo opustite, pa pre bilo kakvog zapetljavanja najpre zavirite u praksu onih koji su to savladali brže od nas.

Najbolji takav resurs do sada, bar kad je reč o upotrebi G+ za fotografiju, jeste stranica The Survival Guide for a Photographer’s Paradise.

Najbolje od svega je to što se ovaj dokument održava urednim, pa je bolje da sačuvate link kao favorit i da čitate online.

– * –

No, to su samo činjenice. Nađite svoju G+ paradigmu: to je moguće. Kako? Ne umem da vam objasnim. Ja danas znam šta bih sve mogao i to je perspektiva koja mi se dopada.

Prikazivanje galerije koje Google+ nudi je, po mom ličnom mišljenju, spektakularno.

Uostalom, već eksperimentišem. Ovo gore je moja sesija s tavana od pre nekoliko dana. A kako izgleda prezentovati galeriju, pokazaću vam na prostom primeru: idite na tu galeriju (ili ovu… ili ovu), pa menjajte veličinu prozora vašeg veb pregledača… Eat your shorts, fejZbuk! Mogu to i neki drugi, ali ti drugi ne mogu svašta nešta što može G+. A setite se da je ovo samo početak servisa. Rastite sa njim, nemojte da dozvolite da ne znate o njemu dovoljno ako se kasno odlučite za primenu.