Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Poštovani čitaoci Suštine pasijansa,
I mi blogeri imamo dušu! Posle duge konsultacije, Sedam samuraja Skoja se složilo da bi valjalo malo predahnuti. Prisustvujete pisanju istorije uživo: još od 23. marta 2011. godine u 23:59 do ovog časa, nije se desio datum bez bar jednog priloga, a to će se sada, verovatno, desiti.
Kao pravi i neiskvareni autarh, Šef po funkciji, gazda po nabeđenju i palir po čuvenju, autorima Suštine pasijansa sam izdao naređenje koje stupa na snagu odmah:
Svako ima svoju ideju o idealnom društvu. I tu nema ničeg lošeg.
Jedino ti galebovi…
Kad se žgadija navuče u stambeni prostor, onda je muka otarasiti je se.
Genijalna rešenja su uvek jednostavna, zar ne?
Nastavite sa čitanjem… “Kako se rešiti gamadi iz dnevne sobe”
Došlo vreme. Došlo, pa otišlo. Srećom, neko se setio da zabeleži…
Sa kultnim delom “Moskva – Petuški” Venedikta Jerofejeva smo se družili krajem proleća i početkom leta 2011. godine. Došlo je doba da zavirimo u nesrećnu sudbinu tog pesnika koji je za muzu izabrao nikog drugog do Bahusa. Shvatajući efemernost sveta oko sebe, Jerofejev se dao na put laganog samouništenja…
Pogledajte ovaj dokumentarac.
E, moraću da probam tu “komsomolkinu suzu“, pa nek’ ide život!
Nije da nemam tih priča. Zapravo, imam ih mnogo. Nego, nerado ih pričam. Razlozi za to su razni. Ne morate vi baš sve da znate, uostalom. No, ova priča mora iz mene, između ostalog i zato što je ostala nedovršena.
Do vremena kad sam počeo da osvajam novosadske kafane i restorane, lepi Jovica je već otišao da svira Svetom Petru na uvce. A kao zalog na ovom svetu, preostala ekipa lepog Jovice i moj stari drugar Peđa, čovek koji me je u te derneke i vodio, ostali su na jebsimater i to je išlo na duge staze, uz česte susrete…
Novembar 1998, Novi Sad. Zadesi se moj 33. rođendan (hobitsko punoletstvo!) usred sajma informatike koji je tada suorganizovala Peđina firma, u kojoj sam tada radio, kao partner novosadskog Sajma. Romantična vremena… Uglavnom, dođe Jasna iz Kikinde, pa ona i ja zajedno sa Peđom i njegovom suprugom, na moje insistiranje, pravac restoran „Niš“ na Telepu, da se malo obločemo uz tamburaše čiji sitan vez već dobro poznajemo…
Četvrtak, levi dan za tezgu, ali dogovor je dogovor. Matori Brataš i njegova ekipa, ukupno njih sedam ubica tamburaških, sedi i dosađuje se. Kad su nas snimili na vratima, bilo je jasno šta će da se desi…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna (sasvim intimna) priča iz kafane”