Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Imate li švajcarski džepni nožić? Znate, ono sokoćalo sa bar šest do osam elemenata? E, pa gledajte kako se surfuje na toj ideji.
Sad, možete vi imati plemenitu ideju o tome kako će ključevi biti zamenjeni senzorima za otisak prsta ili skenerima rožnjače, ali to se neće desiti baš tako brzo. Ako teglite sa sobom veliki svežanj ključeva, ova andrmolja bi mogla da vam pomogne.
(ili, kako bi neki rekli, leteće biciklo iliti leteća bicikla)
Izgleda da se vreme bicikla vraća (osim što još nismo videli biciklističke staze od Vuka do Terazija u Beogradu), ali nekima ni to nije dosta. Pazi sad:
Da li biste voleli da se nađete u vazduhu, a na biciklu? E.T. fazon?
Pakovanje tipa “dva u jedan”: dve sekvence iz filmova u koje je Salvador Dali umešao prste. Prvo je Spellbound (1945), Hitchcockov film koji je kod nas preveden kao Začaran (ako je verovati IMDB-u), gde Gregory Peck prepričava svoj košmarni san. Košmar koji se nastavlja je, naravno, iz Andaluzijskog psa (1929), filma koji je Luis Buñuel spakovao kao pravi kinematografski manifest nadrealizma.
Da se zapamti.
Некад давно, у социјалистичка времена, морали смо много да пазимо на цркве и вернике. Водио се рат двеју пропаганди. Антикомунистичка је (са извесном основом од раније) тврдила да нема слободе вероисповести у социјалистичким државама, а наш либерални социјализам је контрирао штитећи цркве и вернике од било какве критике, нарочито од руке обичног народа.
Партија је могла да критикује религију, нарочито уопштено и теоретски, и можда да одврати на понеки чланак у верским издањима (којих је било ихај, али сте морали до дилера да их купите, на киосцима су продавали само њихове календаре). Чланак у обичним новинама, који би опалио по неком неделу месне цркве, појединог свештеника, или чак и месна подружница ССОЈа која би хтела да отвори дискаћ сувише близу цркве – за то се већ добијало по прстима, то је “повреда религиозних осећања верника”.
Аха, па да. А онда на форуму вели другар са Хаваја
Тада сам радио у Тексасу и кад је шеф сазнао да сам агностик/атеиста, увртео је да бих ја ладно убио неког јер свакако немам вредности ни морала чим се не бојим бога.
Да, баш тај рад, умови који не умеју да замисле да неко може да буде поштен ако нема кога да се боји. Ваљда мере по себи. Nastavite sa čitanjem… “Одлучица”
Након што сам поново прочитао цео Асимовљев трициклус роботи-царевина-задужбина, време ми је за некакав резиме.
Асимов (у ствари, Озимов, његови су били трговци озимим житом, госн Сарван нека не брине да ли су род) је боља Агата него она Кристијева. Она је морала да наминца само ко, кад и где. Он је морао да измишља читаве културе као алибије за своје кримиће.
Као пророк, напромашивао се уздуж и попреко. Сви његови медији су на микрофилму и требају им читачи. Чак диктопис тера право на папир – уз сву сирову рачунарску снагу потребну за претварање говора у слова, није му пало на ум да држи тај текст на било чему осим папира. Папица за масе се не прави од квасца него од кукуруза, монсанта и соје. Покретне траке постоје само на аеродромима и немају више трака са различитим брзинама.
Као предиктивни програмер, прва је лига. Раме у раме са Кларком, заварио је засвођене градове у све умове на више деценија. Идеја се ширила стихијски и замазала је скоро пола тадашње научне фантастике (види “Логанов бег“, “ТеХаИкс 1138“, “Dark city“… па све до “Еон флукса“). Данас се будућност замишља или као постапокалиптична пустош (уз можда зараћена племена под феудалним ратним поглавицама), или у градовима под куполама. Слабо има трећег. Nastavite sa čitanjem… “Асимов, други премаз”
Pazi ovako: najpre utišaj zvuk do kraja, a zatim pokreni ovaj video-zapis. Nećeš ništa propustiti utišavanjem: nema korisnih zvukova, a muzička podloga je tehno-verzija muzike za liftove.
Međutim, slika…
Ovde nema posebnih komentara, osim jednog.
Uočite nevericu pri kraju filma: pa dobro, deco, gde ste?…
Možda inat u sebi krije neku lepotu, ali ja ponekad nisam baš sasvim siguran da li ta lepota u sebi krije zrno kiča… Što me metodom asocijacije dovodi do pomisli da inat (kao prepotopski pojavni oblik neposlušnosti) u sebi krije kič.
Slažete li se sa mnom ili mislite da je ovo u redu?
Upoznajte budalu nedelje meseca godine: krenuo čovek da obara rekord metodom “nichs snaga! glava!”…
Valjalo bi ulučiti neki komentar, ali će neko pomisliti da ja volim ovakve stvari.
Ako neko zna šta priča voditelj kad je zaustavio lika pre kraja, neka podeli to znanje sa nama. Hvala unapred.
Eh… Bila je godina 1989. Egipćani našli novu staru mumiju usred Keopsove piramide. Bon Jovi se toliko popeo svima na patku da su počeli da shvataju Madonnu ozbiljno. Rusija se povukla iz Avganistana, Ante Marković postao premijer, u Poljskoj Solidarnost pobedila na izborima, a na Tjenanmenu čovek sa najlon kesama u rukama zaustavio kolonu tenkova, Pao je berlinski zid, a Čaušesku završio kako je jedino i mogao. Toyota je izbacila Lexus na tržište, firma Yugo America je bankrotirala, PC tehnologija je već postala dostupna smrtnicima, grejali smo se na jeftin ruski gas, a u ponudi se pojavio novi mobilni telefon.