Na ovo sam naišao sasvim slučajno. I ostao bez teksta.
Tag: ideje
Spasavanje mečića
Što neko napisa: ako vam ovo ne popravi raspoloženje, ništa neće… Elem, kamera je uhvatila akutno stanje dobrog snalaženja zarad višeg cilja.
Kapa dole za plan i izvedbu.
Псиндром
Недеља је, и некако су ми се изјаловила два послића која сам мислио да урадим данас, да бих сутра-прекосутра могао да зазјавам по граду док поштен свет (и поштена интелигенција!) ради. Ал’ цврц, са све опом и гевезен зајном, није то гравитација па да је не гасе недељом. Мој алат је тамо негде неко угасио, или ставио да се афтамацки закључава, свеједно, ово је из нехата испао дан за хватање зјала, ментални карате на мале голиће, и исправљање кривих Дрина.
А Дрина, другови, јесте крива. И томе треба стати на пут – и онда тим путем преко моста. Или бар прочитати… хјој, куд ја одох. Крива је Дрина, пушио сам зато Беста док нисам нашао…
Ахм. Забуњивај завесу, светла, тон, испочетка.
Није статистика најкривља. Није ни Дрина. Има још тзв. наука или тзв.
дисциплина које су много кривље, а статистиком се јадном служе као топузом. Нпр климаватологија, која статистику користи и за борбу прса у прса (“нашим критичарима не ваља методологија!”) и за дугу рововску борбу (зато поодавно немамо локалне податке – сад ми је најближа станица 100 км од куће, у прошлом веку је била на 6км и погађали су много боље – а зашто су укинуте локалне станице, сметао вишак података?). Nastavite sa čitanjem… “Псиндром”
Valter ponovo jaše
Danas u pola devet uveče, u centru Sava se održava premijera filma “Valter”. Ako sam dobro razumeo suštinu, reč je o dve paralelne priče. Jedna o Vladimiru Periću Valteru, čoveku o kome svet zna manje nego što je uobičajeno za heroje. Druga priča je o Bati Živojinoviću, čoveku kojeg je cela jedna dalekoistočna nacija pretvorila u mit zbog uloge u filmu “Valter brani Sarajevo”, koji je u toj zemlji najpopularnije kinematografsko štivo već četrdeset godina.
Ne pitajte me kako znam… Bata je u razgovoru tokom snimanja odvalio epsku izjavu:
– Ne poznajem nijednog heroja. Prema tome, ne poznajem ni sam sebe.
Kakva legenda! 
Supergrupa u studiju
Jes’ reklama, ali perfektna.
Sad sam ostao da se pitam da li je Ajlin tu negde… 
Bio jednom jedan oblak
Ali to nije oblak iz pesme “Bio jednom jedan lav”, nego jedan veoma poseban oblak. Oblak iz reklame koja je jedna od najboljih koje sam u poslednje vreme video.
Auh.
Najgori dah na svetu
Ne morate znati francuski da biste razumeli šta se ovde dešava.
E, pa najzad neke nove metode viralnog marketinga preuzimaju. Flashmob predstave nisu novost: verovatno ćete se setiti onog cirkusa “pritisni dugme i dodaj dramu” priređenog u maloj belgijskoj varoši – e, pa to je to, ovog puta u malo blažoj, ali jednako efektnoj formi.
Klasična reklama je dosadila i bogu i đavolu. A pošto se reklame možemo odreći samo tako što ćemo odabrati neki od vidova autističnog ponašanja, preostaje makar da navijamo za dobre ideje.
(tnx poZZdravljač)
Nova andrmolja u desnoj šlajfni
Pažljivi posetilac će primetiti da se u desnoj šlajfni Suštine pasijansa nalazi nova sličica na mestu gde smo donedavno agitovali protiv sporazuma ACTA. Dva su razloga tome. 
Prvo, letos sam čuo vest, ali zaboravio da reagujem: sporazum ACTA je odbačen pred Evropskim parlamentom 4. jula ove godine. Tako je taj sramni akt odbačen i pitanje zaštite autorskih prava, bar privremeno, vraćeno na kolosek rasprave o normalnim, a ne totalitarističkim metodama te zaštite. Još uvek se vodi diskusija o ekvivalentnom sporazumu SOPA u Americi, ali o pravima u Americi neka brine neko drugi. 
Drugi razlog je prozaičniji: navikli smo se na neki sadržaj na tom mestu i od sad će se tu nalaziti fotka meseca. U akutnom nedostatku dobre ideje, sad sam tu stavio jednu od svojih fotki iz serijala “jedna na dan“, onu koju sam slikao kad sam ušao u kupolu balona koji se upravo naduvava. 
Uz malu pomoć svojih saradnika, naći ću neke fotografije koje će vam biti po volji… Da l iće to biti ritam od baš mesec dana ili možda 11 ili 17 ili 47, to sad ne bih znao da vam kažem, ali mislim da to nije baš toliko ni bitno. 
Pride, uskoro bi na Suštini pasijansa mogli da osvanu i neki drugi, mali sadržaji koji pomažu da se snalazite sa arhivom… 
Nego, red je da vas pitam: imate li kakvih primedbi na rad Suštine pasijansa, na sadržaj, na objavljene ili neobjavljene materijale?… Budite slobodni da date svoju reč. 
Смислио сам виц… овај, нисам… тетки лек…
У време док су се вицеви још препричавали уместо да се преводе са интернета, били смо јако брзи да их измислимо и раширимо. Дешавало се да се догађај још не заврши, а виц о њему већ стигне свуда. Например, “што је Авдо моро д’иде у Италију”, добре три недеље пре него што су нашли леш Алда Мора.
И увек се нашао неко да пита “ко ли измишља све те вицеве”.
За већину умотворина је пожељно да се зна чије су. Чувене изреке остају запамћене по ауторима, аутори по њима. За позоришне комаде се зна ко их је писао, за слике се плаћају скупи стручњаци да утврде да ли их је стварно насликао онај на ког су набедили, скоро све књиге имају писце. Једино јадни вицеви немају ауторе (са изузетком оног што смисле усправљени комичари, али овде је реч о бесплатним вицевима).
Ко се пита зашто је то тако, нека смисли виц и нека проба да га протури. Јемчим неуспех ако почне са “е, што сам смислио један”. То се никад не ради. Сопствени виц се протура са “е, што сам чуо један”, са можебитним ојачањем “на пијаци” или “у аутобусу” или “у кафани, за суседним столом”.
Народни уметник, изумитељ вица, мора да остане непознат. Он је нека врста незнаног јунака, митско створење, коме се верује само док остане у миту, док га не познајемо. Чим се испостави да је виц смислио неко кога знамо, одједном више није тако смешан. Још горе ако унапред знамо, пре него што га чујемо.
Зашто је то тако, немам појма. Немам теоријску основу да проникнем у суштину тога, а о теоријама које се упињу да објасне људско понашање баш и немам неко високо мишљење. Могу да га опишу, као ја сад.
За разлику од већине таквих теоретичара, који живе у обмани да постоји неутрални посматрач па као изводе неке опите на људима све се претварајући да заморци не примећују да су стављени у ненормалан положај па онда закључују о некаквом нормалном понашању – ја ово пишем у првом лицу. Јавно признајем да сам смислио и протурио бар десетак вицева, од којих је можда чак половина прошла мајсторски испит: неко их је после мени причао.
Она прва два, која сам покушао да протурим као своје, су прошла неславно. Испрва. Онда сам их, негде другде, неку годину касније, протурио као “е што сам чуо један”, и све је било како треба. И, као што треба, не знам који су то. Заборавио сам. Јер и ја верујем у митског незнаног јунака, и питам се ко ли измишља све те вицеве.
Traktat o licemerju
Tamo gde se nalazi nevidljiva granica između saosećanja i razumevanja, nalazi se i jedan puteljak kojim idu ljudi koji se odriču dostojanstva zarad zarade, a možda i nekih daljih, još manje časnih ciljeva…
Dugo sam se pitao gde je kvaka sa onim likom koji je iskoristio svoj fizički hendikep i svoju očiglednu blagoglagoljivost i usmerio ih na naplatu mehanizma verbalne estrade. A onda sam tek jutros naišao na ovaj opravdano besni tekst. Pogodio me je iz više pravaca: najpre zato što je to napisala osoba koja je i te kako pozvana da kaže nešto o tom pitanju. A zatim zato što nisam odmah nastupio sa sopstvenim mišljenjem, a imam ga od samog početka. Kada bih znao zašto sam oklevao, objasnio bih to najpre sebi samome. Ne, nije nikakva gužva posredi; verovatno je reč o tome da sam u određenom trenutku zažmurio na jedno oko i sad sam zbog toga ljut na sebe.
Naivnost je sve lakše zloupotrebljavati što je lakše predstaviti se svetu kao mučenik. A još bolje – kao bivši mučenik. A još bolje i od toga – kao neko ko je u svom mučeništvu, tačnije posle njega, doživeo nekakvo nazovi-prosvetljenje, pa sad ima šta da kaže ostalima. Znate, verovatno, o kome pričam.
Da se razumemo: u redu je to što je taj lik našao model za zaradu. Nije u redu to što je taj model postao predložak za egzibicionizam koji se svetu predstavlja kao univerzalna pobeda nad nesrećom. Ne, ta slika je ipak višedimenzionalna. Taj Vujičić je našao svoj mir, što je dobra stvar za sve. Usput je našao i početni kapital za motivaciono govorništvo kao izvor čestite zarade, što je dobro za njega. Međutim, on je to podigao na nivo koji je najnoviji vid hipnotisanja gomile u najgorem maniru new age ideologije, što nije nešto što ću prihvatiti.
Isti sam kao i vi, rekao je Nik Vujičić na početku svog predavanja. Odlično. To mi daje pravo da napišem ovo što ću napisati.