Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Vredne ruke, malo ideje, malo veštine, malo alata… I dok dlanom o dlan, nastane delo sa dušom. Pazi sad.
Govorili bismo o predmetu koji je pred vama stvoren, ali vi već znate šta je to. Podsetilo vas je, verovatno, na onaj predmet što na tim šuškavim listovima ima i nekakve znakove, što bi kod nekih možda izazvalo podozrenje. Ne treba se plašiti: knjiga je plemenita stvar, pa taman bila i bez slova.
I tako… Voziš bicikl po šumarku, uživaš u dobroj rekreativnoj aktivnosti, pa si još aktivirao nedavno kupljenu GoPro kameru, jer nije zgoreg da malo uvežbaš njeno korišćenje, valjaće… Da pokažeš da je istina ono što večeras budeš pričao društvu, jer nema šanse da bi ti inače poverovali.
Kada čujete reč “trač”, obično u glavi formirate negativan predznak. A ne znate, kako biste i znali, da je to nekada bio tehnički jedini dostupni vid društvenog angažovanja koji je danas poznat pod engrpskim imenom “čat”. Sadržaji tih, jel’te, čatova nekada su bili od presudne važnosti u kreiranju društvenih veza. Ovako nekako:
Ne potcenjujte snagu trača.
Alfred Hičkok nije propuštao priliku da se pojavi u nekom svom filmu na nekoliko sekundi. Nikad ništa nije govorio, jer kako je sam govorio, “onda bi me to učinilo glumcem, pa bih morao da ponižavam i samog sebe kao što to već uvek činim sa glumcima”.
Evo kolekcije tih pojavljivanja.
Dobro de, neke žene idu na pecanje, neki muškarci ne idu, pa dođe svejedno. Ali, šta se to ovde dešavalo?
Ovde ima materijala za debatni klub.
Dobar uzor ne može to biti ukoliko nije plodotvoran, tvorac nečega. Loš uzor ne stvara ništa pozitivno ni vredno. Nije istinski umešan, niti mudar, pa čak ni dobar. Onaj ko ima nameru da bude dobar u očima drugih, nije to uistinu. Vidite kako je namera da se bude uzoran, u samoj svojoj suštini, oličenje nemorala. Jalovost lažnog uzora neumitna je posledica njegove namere. (…) Lažni uzor nije svetac, već svetac na kvadrat. (Vesna Pešić)
Danas nam valja ići neravnim putem rekapitulacije jedne domaće afere u nastajanju. Novinar Vremena Muharem Bazdulj tekstom Hronika najavljene praznine podseća na godinu dana od smrti Srđe Popovića i Aleksandra Tijanića i tim povodom analizira njihovu zaostavštinu. Rezultat analize je intrigantan:
Bez njih dvojice Srbija [je] mnogo više divlje društvo nego što je bila.
Bazdulj do ovog zaključka dolazi velikom analizom koja zahteva koncentraciju i višestruko čitanje (kako sam kaže u tekstu: u političkom novinarstvu ne bi trebalo da bude larpurlartizama (…) u žanru komentara, za razliku od kolumne, važnije [je] šta kažeš nego kako to kažeš). Pogledajmo stoga detaljnije šta Bazdulj govori i otkud takav zaključak.
Nikada nije dobro kada tokom intervuja inteligencija proviri samo sa jedne strane mikrofona. Srećom, tu je Džon Oliver koji nanovo dokaže kako nije dovoljno biti duhovit: potrebno je biti i Britanac.
Da li je intervju namešten ili ne (ostaje pitanje da li je Hoking bilo kada bio sposoban za ovakva uličarska nadgornjavanja) zapravo uopšte nije bitno. Džon Oliver i bez pokretanja sjajnog serijala People Who Think Good (dodatka odličnom i analitičkom Last Week Tonight – konačno zbog nečega da budem ljubomoran na HBO pretplatnike), u čijem prvom delu danas uživamo, uporno ukazuje da se zdrav razum isplati – pre par nedelja je izrekao par ozbiljnih kritika svog prvog posla, The Daily Show With Jon Stuart (i republikanskoj alternativi, The Colbert Report). Zamislite, recimo, kako u Srbiji… zapravo, ništa nemojte za zamišljate. Uživajte u komendiji! 🙂
Ponedeljak je, a gde ćeš bolji dan da proverimo šta ima novo u svetu ekstremnih sportova, polusportova i ostalih kvazisportskih delatnosti. Dakle, ovog puta je reč o metodi vožnje bicikla koju je jedan moj komšija pre četrdesetak godina prijavio mojim roditeljima rečima “kao muva bez glave”.
Rado bismo rekli da je brzina navedena u naslovu postignuta vožnjom bicikla, ali to ne bi bilo baš sasvim tačno. Zato možemo da kažemo da je brzina od 333 km/h postignuta na biciklu.
Suština pasijansa se oprašta od velikog intelektualca.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Jovan Ćirilov (1931-2014)”