Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
S vremena na vreme, naiđem na poneki materijal za koji ranije nisam znao, a koji dodaje argument na činjenicu da Amerikanci nikako nisu mogli da podnesu Orsona Wellesa. Bio je previše direktan da bi sveopšte licemerje moglo da ostane neprepoznato. Iritirao je establišment čak i kad je bio narator u običnim dokumentarcima ili crtaćima.
Tako i ovde.
Najtužnije od svega je to što oni kojima je ovaj film iz 1971. godine namenjen nemaju kapacitet da prepoznaju sebe.
Boktemazo, nisam ni znao da je još živ. A ne samo da je živ i aktivan, nego i ubada dobitke…
Ima jedna scena u filmu Godfather III: slavi se to što je Michael Corleone kupio dobio viteško zvanje i orden od Vatikana. Među prisutnima je, dakako, i Johnny Fontane, pevač (ili, kako Ameri vole da kažu za takve: crooner) kome je Vito Corleone pomogao više od jedanput u karijeri po metodi “made them an offer they couldn’t refuse“; pride, setite se glave trkačkog konja u krevetu onog producenta u prvom delu, to je taj… Uglavnom, dužan familiji za sve što ima, čuveni pevač se pojavljuje na svim svečanostima i peva za njih… U jednom času u sceni te proslave u trećem filmu, Michael odlazi nekud, a Johnny ga pita:
– Pa dobro, kuda ćeš sad? Taman sam hteo da otpevam tvoju omiljenu pesmu!
A Michael mu kaže:
– Idem u kuhinju, našao sam tamo neke ploče Tonnyja Bennetta…
– * –
Danas sam pročitao da je Tonny Bennett postao najstariji muzičar čiji album je dosegao prvo mesto na Billboardovoj top listi top 200 albuma. Za njega je to prvi put da osvoji prvo mesto – a već mu je 85 godina.
Album Duets II se posrećio matorom keši: reč je o dobrom produkcionom planu za interpretaciju standarda sa mnogim VIP gostima. I, vala, uspelo je: Lady Gaga, k.d. lang, Aretha, Sheryl Crow, Norah Jones, Natalie Cole…. i Amy Winehouse.
I tako čovek, ni kriv ni dužan, ispade najsrećniji lešinar ove godine. Taj duet vas čeka na vrhu jutjub kanala Tonnyja Bennetta. Sticaj okolnosti je hteo da tako ispadne; priznaćete, to je fenomenalan duet.
Ja ću ipak da se pozabavim nečim drugim.
Citat dana je prvi put zabeležen narandžastom pisaćom mašinom “Olimpija” na 23. spratu Beograđanke jednog dana pre tridesetak godina. Došao je iz glave čoveka koji nije dozvoljavao da menjaju njegove misli. Radije je dozvolio da mu ih prekinu.
Mi koji nikad nećemo umreti moramo govoriti da ćemo svi umreti, iz obzira prema onima koji će umreti.
Duško Radović
Ovo je sažimanje u tačku. Ovo je tužna sudbina jednog velikog čoveka, iskazana u prvom licu da bi pokazao da se ne boji onog komunističkog govneta koje je došlo u redakciju Studija B da mu oduzme narandžastu “Olimpiju” i zavrne regler mikrofona. To je jedino što su mu zavrnuli; drugo nisu smeli. Ali, bilo je kasno.
Posle toga nije više bilo emisije “Beograde, dobro jutro”. Beograđani su se tog prepodneva 1984. godine odlučili za “laku noć”. Trebalo im je nekoliko godina da se probude. Ali, bilo je kasno.
Ajd’ se prisetimo jednog krasnog monologa.
U šta se pretvori simpatično debelo dete, suncetižareno, u nesimpatičnog debelog filmskog kr(i)tičara koji liči na Bombura.
A dobro, sad… Valjda nije svima suđeno da ostanu ono što su bili u ranoj mladosti… 
Neka njega. A neka i nas.
Ne znam da li ste čuli: umrla je Vasilija Radojčić, istaknuta umetnica, sjajna pevačica izvornih i komponovanih narodnih pesama. Nisam pohodio vesti ni na TV ni online tokom dana i tek mi je komentar druga na fejZbuku doneo tu vest.
Da ne ponavljam informacije koje portali ada prenose metodom copy+paste; nađite vest sami negde, pa je pročitajte. Koliko (ne) vidim, samo je RTS izvestio. Tanjug – ništa!
Citat dana dolazi od nepoznatog autora. Zapravo, autor je možda i poznat nekome, ali ja nisam uspeo da ga lociram. Citat toliko kruži društvenim mrežama da sad živi neki svoj sopstveni život, pa autor zapravo više nije ni bitan.
Prihvati svaku stresnu situaciju kao pas. Ako to ne možeš pojesti ili se time igrati, popišaj se na to i kreni dalje.
Neko će se već naći da kaže da je takva postavka u realnom životu nemoguća. Ja sam, pak, uveren da i te kako jeste moguće postaviti se tako. Istina, postoji taj jebeni problem savesti koji predstavlja smetnju i pri jednostavnijim socijalnim konstrukcijama. Iz tog razloga, ova životna filozofija nije primerena svakome.
Šteta.
(Tnx Tibi via FB)
Valjalo bi da upamtite ovaj znak.
Od sada, ovo je univerzalni znak za ljudska prava. Tako su odlučili glasači u finalnoj etabi etapi izbora za znak koji će predstavljati pojam ljudskih prava. A autor znaka je iz naših krajeva: reč je o Predragu Stakiću, dizajneru iz Beograda. On je pobedio u konkurenciji od 15.000 priloženih simbola koji su poslati na konkurs nakon što je otvoren 3. maja.
Alal vera autoru! A nama, opet i po ko zna koji put, predstavljen dokaz da genijalne ideje skoro uvek nose u sebi ideal jednostavnog.
(Via)
Jedno je govoriti, a drugo je reći. Jedno je gledati, a sasvim drugo videti. Jedno je slušati – ali, šta zapravo čujemo i kako to poimanje utiče na ličnu svest o svetu oko nas?
Julian Treasure je specijalista za zvuk. On je jedan od onih čudnih i svetu potrebnih stručnjaka koji strpljivo saopštavaju očigledne stvari zato što mi sami nismo u stanju da ih razumemo pravilno. Obraćajući se putem jednog vrlo sažetog, ali celovitog i inspirativnog predavanja u okviru konferencije TED, mr Treasure nam predlaže pet jednostavnih vežbi koje će nam pomoći da bolje slušamo i poimamo svet oko sebe.
Ovo predavanje ima titl i transkript na srpskom, pa nećete imati problema ukoliko vam engleski jezik predstavlja teškoću.
Moram da podvučem jedan detalj, jer mi se posebno usekao u pamet:
…Na početku sam rekao da gubimo sposobnost slušanja. Zašto sam to rekao? Pa, postoji mnogo razloga. Prvo, izumeli smo načine snimanja: prvo pisanje, zatim zvučno snimanje, a sad postoji i video snimanje. Nagrada za precizno i pažljivo slušanje je jednostavno nestala.
Nagrada za precizno i pažljivo slušanje je jednostavno nestala. Površnost kao princip, nesposobnost slušanja drugih kao socijalna kategorija. Dodaj toj klin-čorbi zrno asocijalnosti i prstohvat egocentrizma: eto recepta za raspad kulture.
Bilo bi korisno kada bismo ponovo naučili da slušamo: to je esencija poruke sa ovog predavanja. Oni koji su to već naučili odavno razumeju suštinu pasijansa.
(Via TED.com; tnx Igor via FB)
Kada se pojavio onaj spot, ispao sam kriv što sam ga podržao. A sad, izjava Ivana Tasovca tačno dovodi taj slučaj na mesto za koje sam se nadao da će predstavljati razrešenje. Stpljen, spašen.
Počelo je sa spotom “Hvala što ne dolazite” u kojoj je kvintet limenih duvača iz Beogradske filharmonije izašao na raskrsnicu ulice Strahinjića Bana, odsvirao jedan diksi standard, a zatim razvukao transparent “Hvala što ne dolazite”.
Tog spota više nema na jutjubu, ali je preostao jedan divlji snimak prolaznika.
EDIT: a onda se klip vratio.
A onda se sve izvrnulo. Dušebrižni su svašta govorili; mene su napucali govoreći da je to autogol. Najgore od svega, to mi je govorio čak i drugar koji dobro zna da ja podržavam cinizam protiv gluposti. Pa dobro, šta da se radi, pomislio sam, valjda ne možemo svi uvek da mislimo isto. Uvažio sam druge stavove, odmahnuo rukom i nastavio dalje.
A onda je večeras na jutjub okačen sledeći klip, otvoreni odgovor Ivana Tasovca, direktora Beogradske filharmonije. Ne znam koliko će preživeti, ali evo ga sada ovde za vas:
Eto.
Moram da prenesem jedan komentar, jer taj sve govori:
Što se tiče negativnih komentara… Ako u bašti od kad znate za sebe imate samo korov, na njega ste navikli i ne znate da osim korova bilo šta drugo postoji, kad u njoj izraste cvet onda vam to deluje čudno, nakaradno i smeta vam. E, zato vam smeta Tasovac. (u potpisu: TheProkletnik)
Ostaviću bez zaključka, jer, pošteno: gadi mi se da polemišem sa onima koji ne nalaze za shodno da razdvoje lične animozitete od suprotstavljene ideje. Iz nekog razloga, postoje ljudi kojima se Tasovac ne dopada. Mene zabole patka za to; vidim da se čovek bori za opstanak kuće koju vodi i nekako ne uspevam da razumem šta je loše u tome.
Ipak, imam završnu poruku za sve koji ne misle da je svirka u Silikonskoj dolini bila dobra ideja, a pozajmiću je od samog Ivana Tasovca. Evo je ovde.
Hvala na pažnji.
Već duže vreme, Vladimir Putin koristi svaku moguću priliku da se predstavi svetu kao planetarni, svemogući alfa primerak ljudskog roda. Ovaj egzibicionizam je nešto čemu niko ne može da parira… Prosto i jednostavno: niko. A zašto? Zato što je prilično dobro utemeljen.
Ako ste živeli iza nekog kamena u dnu neke špilje, možda niste primetili kako funkcioniše ekipa za odnose sa javnošću Vladimira Putina (da ne kažem: public relations). Ne prođe pola meseca, a da ne vidimo nekakvu reportažu tipa “Putin vozi Ladu po Sibiru”, “Putin se vozika sa bajkerima oko Kremlja”, “Putin prebrojava bele medvede”, “Putin pije čaj sa aktivistkinjama kluba za izradu narodnih rukotvorina iz Novosibirska”, “Putin šiša travu na aerodromu, a zatim seda u MIG-29 i provoza se do Barencovog mora i nazad”… O sviranju klavira i pevanju pesme Fatsa Domina da i ne govorimo… 
Nema tome kraja. Čak je Volođa angažovao Janu Lapikovu, bivšu Mis Moskve, da ga stalno prati i fotografiše… I nije da nije, ima tu rezultata. Pogledajte link koji se nalazi ispod ove slike (i ovde), vodi vas na kolekciju od preko 30 fotki Najvećeg Alfa Mužjaka Današnjice. 
