Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ovaj video-zapis vam puštam u čast Branislava Brajana Rašića, fotografa iz Londona, a rodom iz Beograda, nakon što je osvanula vest da će on biti jedan od dvojice zvaničnih fotografa na koncertima grupe The Rolling Stones… Prvi koncert je upravo večeras.
Bravo, majstore! Znam da ćeš biti na visini zadatka. Želim ti barem jednu posebno dobru fotku. Što se tiče “samo” dobrih i odličnih fotki, ne brinem se uopšte: već znam da će ih biti puno.
…iliti: Leb i Sol u timskom izdanju
Makedonska narodna muzika je, pre svega kroz rad grupe Leb i Sol, dospela do slušalaca mnogo ranije nego što se etno histerija raširila ovom našom malom planetom. Nažalost, praktično sva izvođenja ove grupe pratila je spoljašnja bleštavost i unutrašnja ispraznost. Kako se ovaj posao radi bez greške obznanićemo u narednim nastavcima serijala.
Danas predstavljamo pesmu Bolen mi leži Mile Pop Jordanov, makedonski tradicional netipično blage, nenametljive teme, pre svega u klasičnom narodnom izvođenju Nine Spirove:
Naslov je prepisan iz naslova jedne poruke u grupi ‘pasijans’. A nije bez razloga, jel’te, jer je reč o Habaneri…
Sve, sve, ali balon i “klarinet”! 
Hvala, Igore! 
P.S. Ah, da… Mislio sam da je muppet verzija Habanere najbolja… Nije više. 
…Da li zaista postoji čovek koji se zove Žikica Simić?
Današnja obrada je prilično netipična. Retko se kada može čuti toliko energije uložene u sistematsko razobličavanje originala.
Iron Maiden, štitonoša jedne epohe, bio je bend hronično tanak sa baladama. Pošto je sam bend tipičan odgovor na prethodnike (čitaj: ABBA), na njihovom klasičnog albuma The Number of the Beast, našlo se mesta za, opet klasičnu, krljačinu Gangland:
Postoji posebna vrsta obrada, kada pesma svoju novu snagu crpu iz ličnosti koja je izvodi. Ovoj situaciji ćemo se vraćati (neka se pripremi Joe Cocker… 
)
Danas je na programu Ball ‘n’ Chain, pesma koju je originalno otpevala Big Mama Thorthon:
Standardan, i dobar, bluz. Ali…
Lično nalazim kako su obrade fantastičan način za upoznavanje sa džezom i klasičnom muzikom.
Osnovni problem sa tim muzikama (za čije se dublje razumevanje mora u školu ići) je strukturalni. Dok smo u pop muzici (kojom smo svakodnevno okruženi) naviknuti na uvod–strofa–refren–strofa–refren–solo–refren–kraj strukturu, ozbiljne muzike imaju svoju logiku, i to zavisnu od perioda ili podvrste kojima pripadaju. Ta različitost ume da odbije, uplaši.
I tu uskače dobra obrada. Pri sudaru sa nesvakodnevnim muzičkim oblicima mnogo pomaže poznavanje melodije, a upravo nju obrade ne diraju (previše). Tako možemo da raspoznamo šta je melodija, a šta je stil, struktura.
U tom smislu, danas maltretiramo jedan klasik iz Lenon-Makartni opusa, sjajnu She Loves You:
Da li znate ko je Ricky Hopper? Naravno da ne znate; nisam znao ni ja dok nisam zagnjurio prilično duboko u ovu priču. To je kućni prijatelj Roberta i Hannah Bush, u čijoj ćerci je prepoznao muzičkog genija i otkrio je svom drugom prijatelju. Aha, sad već zvuči poznato?…
Sredinom sedamdesetih, simultano u Njujorku i Londonu, čitava generacija je upala u kovitlac negacije imperijalnog kapitalizma. Bilo je to mnogo romantičnije nego što se dešavalo u jesen 2011. godine po Americi, a onda i po nekim drugim mestima na svetu: ti mladi ljudi su ikonografiju svog inata pronašli u raznim modalitetima panka. Ideja je uspela: u muzičkoj sferi je narasla do te mere da je bilo teško nametnuti neku drugu ideju najmasovnijoj publici. Valjalo je da se novajlije makar prikriju u pank ikonografiju ako su imale nameru da plasiraju svoje radove.
Novajlijama iz drugih priča je bilo teško tih godina. Među takvima je bila i jedna devojka kojoj je na vreme skrenuta pažnja na opasnost od tržišta čiji kapacitet za novajlije je apsolutno zavisio od odabranog žanrovskog izraza. Tako se desilo da je ona svoju intelektualnu nadmoć vešto upakovala u postmodernistički art-rock, sve sa baletom u mizanscenu. Odnos sa medijima je bio pragmatičniji: na televiziji i na naslovnim stranicama časopisa pojavljivala se obučena kao pank-zvezda, sve sa neverovatnim višebojnim frizurama, iako to realno nije bio njen stil. Da nije tako učinila, tržište bi je verovatno odbacilo, onalo stidljivu kakva je bila, i većina nas ne bi nikad ni saznala za nju… Eventualno bi se pridružila predugom spisku patetičnih stvaralaca koje danas nazivamo one hit wonders. Ulučilo se u jednu tačku mnogo veštine, solidno znanje, kao i zrno sreće da pomogne neko ko ima uticaj: bila je to formula početka jedne veličanstvene karijere.
Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 4: Beskonačno dugi san o Organonu”
Visokopoštovana zajednico Suštine Pasijansa, osobita mi je čast sa elementima zadovoljstva predstaviti vam novi serijal: Obrada u 13.
Direktno isprovociran televizijskim najavama velikog koncerta Pink Floyd tribute benda, rešio sam da laganim tempom, svakog petka u 13h, predstavim po jednu dobru obradu (eng. cover) koja ima sposobnost nasmejati, zbuniti, iznenaditi, naučiti… zainteresovanog slušaoca.
Prva na redu je I Will Survive, legendarna disko numera iz 1978, originalno objavljena kao B strana singla, u izvođenju Glorije Gajnor.
Stvar je eksploatisana (spomenuću samo jednu od boljih američkih romantično-sportskih komedija The Replacements) do iznemoglosti i nazad. Mnogi su je odpevavali, od Dajane Ros do gospođice Piggy, glavne mapetovske zavodnice. Ali…
Početak je tamo gde je kraj. Može i obratno, ali neka o tome brinu oni čije su čaše vazda poluprazne.
Ove godine (možete misliti, petog oktobra) navršilo se 50 godina kako su Bitlsi objavili prvi singl. Meni je danas bitno da izjavim kako je tog dana, od strane onih koji su to radili bolje i lepše od drugih, urbi et orbi objavljeno da praviti bilo kakvu muziku možemo, ali da je to zaludan posao ako ne umemo da napravimo melodiju.
Nastavite sa čitanjem… “Pola veka muzike iz ugla ljubitelja”