Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Na prvi pogled zanimljivo, banalno govoreći. A zapravo poezija pokreta.
Komentar uz ovaj video je glasio da taj čiča često pušta zmajeve u tom parku u Vankuveru. To je Ray Bethell, nekad višestruki svetski šampion u puštanju zmajeva. Navodno, on je sasvim gluv, ali očigledno ume da razgovara sa vetrom. Mnogobrojni posmatrači drže ruke u vazduhu dok mu tapšu, jer žele da on vidi koliko su oduševljeni.
A duet cveća iz opere “Lakme” je čist bonus…
Nismo odavno pogledali nijedan flash mob nastup. Evo jednog jesenašnjeg.
U mojim dolce vita snovima, flash mob se dešava svugde i svakodnevno. Eh, ko zna da li ću ikad doživeti nešto slično, U varoši u kojoj živim nema ni bioskopa, a kamoli filharmonije. 
Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт је спазио на пушкомет како му се примиче Мелентије Салашевић, девојачки шпицнамет Салашев, и упутио се право мимо њега, све меркајући хоће ли овај покушати да се претвори да га није приметио и као случајно прећи на другу страну улице. Овај се, пак, задубио у своје мисли, нешто причао сам са собом.
Да није шенуо? – помисли Зен. Јер зна се, ко прича сам са собом (а и кухињом), или је луд или зида кућу. Кућу је довршио… оно, можда прича на мобилни, ал’ не држи ниједну руку на увету.
– Добар дан, Салашевићу!
Салашевић се примаче, прочепрка прстима по џепу и нагло показа да је приметио Зена.
– О, добар дан, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту, куд смо се то запутили овако недељом пре ручка?
Као што је Зен крајичком ума и посумњао, један од Мелентијевих зуба је био плав. Аха!
Zapravo, nije solo, nego je trio, ili je možda kvartet, nisam baš sasvim siguran. Poenta je u – čemu? U instrumentu ili u izvođaču?
Kako izgleda kad on solira po njima, pitam se.
Nije da nemam tih priča. Zapravo, imam ih mnogo. Nego, nerado ih pričam. Razlozi za to su razni. Ne morate vi baš sve da znate, uostalom. No, ova priča mora iz mene, između ostalog i zato što je ostala nedovršena.
Do vremena kad sam počeo da osvajam novosadske kafane i restorane, lepi Jovica je već otišao da svira Svetom Petru na uvce. A kao zalog na ovom svetu, preostala ekipa lepog Jovice i moj stari drugar Peđa, čovek koji me je u te derneke i vodio, ostali su na jebsimater i to je išlo na duge staze, uz česte susrete…
Novembar 1998, Novi Sad. Zadesi se moj 33. rođendan (hobitsko punoletstvo!) usred sajma informatike koji je tada suorganizovala Peđina firma, u kojoj sam tada radio, kao partner novosadskog Sajma. Romantična vremena… Uglavnom, dođe Jasna iz Kikinde, pa ona i ja zajedno sa Peđom i njegovom suprugom, na moje insistiranje, pravac restoran „Niš“ na Telepu, da se malo obločemo uz tamburaše čiji sitan vez već dobro poznajemo…
Četvrtak, levi dan za tezgu, ali dogovor je dogovor. Matori Brataš i njegova ekipa, ukupno njih sedam ubica tamburaških, sedi i dosađuje se. Kad su nas snimili na vratima, bilo je jasno šta će da se desi…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna (sasvim intimna) priča iz kafane”
Kao što smo već nekoliko puta do sada zaključili, tradicionalnim oblicima muzike bi moglo da odzvoni u eri potrebe za prostom zabavom. Međutim, ima i onih koji se ne predaju: pronalaze načine da muziku privedu svakome, ponekad sasvim očekivano. Pogledajte ovu ekstravagancu i biće vam jasno.
E, sad sami sebi odgovorite na jedno pitanje: kad biste inače pogledali neki video-zapis limenog orkestra?
Ko zna, zna. 
A šta bismo u belo božićno jutro, nego da zapevamo!
Veselo, veselo! 
Zašto gradnju mostova nazivaju niskogradnjom, nikad neću shvatiti.
Uglavnom, tema dana je zviždukanje, a meni je na pamet palo najpoznatije filmsko ćijukanje baš po volji ovog časa.
Ama, mogao bih da vam usput preporučim i da se snađete nekako i ovih dana pogledate “Most na reci Kvaj“, jedan od najboljih filmova o ratnom zarobljeništvu°. Najzad, budimo ozbiljni, jer u filmu glumi i Obi van Kenobi lično.
Kako god, ovaj vrlo zarazni pesmičuljak ostaje jedan od najbolje ikada odzviždanih motiva.
________
°A to što su srušili most… Čudna mi čuda! Veljko Bulajić je srušio gvozdeni most, i to samo zato što mu se nije dopalo kako je izgledao snimak rušenja makete. Doduše, IMDB to tvrdi drugačije (pogledaj na dnu liste činjenica).
Svaki tekst koji sam ikada napisao sadržavao je samo lične stavove. Ali nijedan tekst koji sam do sada napisao nije sadržavao toliko ličnih stavova kao ovaj.
Celokupan prostor SFRJ iznedrio je pristojan broj izvanrednih muzičara koji se sa pravom mogu porediti sa svetskim veličinama. No, gledano po dužini trajanja, mogućnosti da održe koncert sastavljen isključivo od zaista dobrih pesama bez ijednog trenutka gubitka kvaliteta, ogromnoj, i širokoj bazi potpuno fanatizovanih ljubitelja, ali i sistematskoj neprofesionalnosti glede svega van kreiranja muzike, Smak predstavlja fenomen. Taj se fenomen može opisati veoma kratko, poznatom krilaticom: svetsko, a naše. Šta je šta, i zašto, sledi u nastavku.
Svetsko…
Muzički opus grupe Smak je potpuno ravnopravan sa bilo kojim svetski priznatim muzičkim b(r)endom. Koncert u Beogradu trajao je preko dva sata, sa dva bisa, tokom koga su sve vreme izvođene vrhunske kompozicije, kojih se niko na svetu ne bi postideo, dok su iza kulisa ostale neodsvirane mnoge pesme koje bi se mirne duše mogle naći i na repertoaru. Kako god, koncert je bio presek impresivnog četrdesetogodišnjeg rada.
Svako ko je obratio pažnju na odjavnu špicu filma Povratak džedaja primetio je da tri osobe glume lik Darta Vejdera – David Prowse (telo pod maskom), Sebastian Shaw (faca bez maske) i James Earl Jones (glas i svakako najjači deo ovog trojstva).
Kod spota ove pesme situacija je još luđa. 
Dva Rodžera (Cook & Greenaway) su napisala pesmu, John O’Neill ju je odzviždao, a Billy Moeller (potpisan kao Whistling Jack Smith) veselo skakutao i pokazivao loš play back. 