Tag: muzika za popodne

Hoćeš li me i sutra još uvek voleti?

Carole King je, još od početka šezdesetih, sa svojim tadašnjim mužem Gerryjem Goffinom vredno radila. Ovaj autorski dvojac je zaslužan za mnoge poznate pesme, ali je uvek bio nedovoljno prisutan u medijima. Mali broj ljudi zna da su oni autori takvih velikih pesama poput “The Loco-Motion” ili “(You Make Me Feel Like) A Natural Woman“. Kingovu mnogi smatraju najuspešnijom američkom songwriterkom s kraja XX veka jer je statistika na njenoj strani. Naime, preko 120 njenih pesama se našlo na top listama, uglavnom na samom vrhu, a o broju prodatih nosača zvuka niko nema preciznu evidenciju – meri se desetinama miliona.

Jedan od onih 10 albuma koje bih poneo na pusto ostrvo je i njen Tapestry (1971).

Nastavite sa čitanjem… “Hoćeš li me i sutra još uvek voleti?”

Bleja

Konzumiranje halucinogenih supstanci je bilo jako popularno u Americi u drugoj polovini šezdesetih. Danas je malo poznato to da se LSD u to vreme mogao kupiti u apotekama “na recept”, a država se osvestila tek par godina kasnije kada je hipi pokret uzeo maha, muzika stvarana pod uticajem halucinogena postala popularna, a broj korisnika LSD-ja se popeo od očekivanih nekoliko desetina hiljada na nekoliko miliona.

Ubrzo je dospeo na crnu listu.

Nastavite sa čitanjem… “Bleja”

Zahvalan sam ti

Kada su novinari upitali Alison Krauss, aludirajući na njenu više nego uspešnu saradnju sa Robertom Plantom, ko joj je omiljeni pevač, dobili su neočekivani odgovor – Paul Rodgers. I odmah pojasnila: “Kada ga slušate, njegov glas podseća na nabildovanog muškarca – puca od snage.” Ne znam šta je Plant rekao na ovo, ali žena je u pravu. Rodgersov glas, uprkos godinama, nije ništa izgubio od svojih kvaliteta.

Jedino što je Rodgers u poznoj fazi svoje karijere počeo da pravi neočekivane poteze.

Nastavite sa čitanjem… “Zahvalan sam ti”

Odoh da lalam

Hteli mi to da priznamo ili ne, društvene mreže su nam se potpuno uvukle pod kožu. Kao zgodna alatka za reklamiranje narcisoidnosti, počele su da nam menjaju svest, pa je od moje početne ideje otvaranja profila na Facebooku “da vidim šta mi rade deca u slobodno vreme i dok sam na poslu”, do pitanja “šta ja radim ovde, među ljudima koji prepisuju tuđe mudrolije i ocvalim ribetinama” prošlo malo vremena. Dileme nije bilo – nestao sam iz tog paralelnog univerzuma na pet godina.

Vratio sam mu se prošlog leta, na nagovor nekih od ovdašnjih Samuraja, da malo i tamo reklamiram Suštinu pasijansa.

Nastavite sa čitanjem… “Odoh da lalam”

Jednog plavog jutra

Pominjao sam već više puta kako mi je trebalo mnogo godina da dosegnem – najpre saznanjem o postojanju, a potom i apsolvirajući materijale – manje-više svu muziku do koje mi je naročito stalo. Odrastao sam u ne baš savršenim uslovima za taj posao: nisam imao uzore koji bi mi skrenuli pažnju na prave vrednosti, pa sam se uhvatio samo najvećih imena za koja znaju svi i onih koje sam mogao da dosegnem na preporuku malobrojnih. Ono što se zaista moglo saznati puštalo se na Studiju B kod Slobe Konjovića i na Beogradu 202. Ali, avaj: uslove za slušanje tada mršavih FM talasa nisam imao, a na srednjim talasima nisam dosezao te radio-stanice. Dvaput godišnje, kad bih otišao u posetu rođacima u Zemun, vratio bih se sa po dve-tri audio kasete sa muzikom koju bih ulovio slušajući radio i to bi mi bila jedina referenca.

Lakše promašiti nego uhvatiti.

Mnogobrojne rupe u poznavanju muzike sam zakrpio mnogo kasnije. Krpim ih i dalje, mada ih nije mnogo ostalo.

Nastavite sa čitanjem… “Jednog plavog jutra”

Zlikovac

Onomad sam po ko zna koji put naišao na naslove u kojima se pominje Sinead O’Connor. Više nemam stomak da čitam tekstove koji se nalaze ispod njih jer mi je muka od prepisivanja gluposti koje se množe neverovatnom brzinom i tabloidiziranja njenog nesrećnog života i zanimljivog muzičkog opusa.

Nije ona nesrećna zbog toga što pravi gluposti, već pravi gluposti zato što je bolesna.

Nastavite sa čitanjem… “Zlikovac”

Potrebna si mi

Jedan od najboljih izdavačkih poteza koje je nekadašnji Jugoton povukao bio je izdavanje debitantskog albuma Elvisa Costella. Iako su novine Costellu pravile imidž novotalasnog momka, My Aim Is True (1977) je album koja je posveta engleskoj pub rock sceni i momentalno asocira na snimke Davea Edmundsa, Nick Lowea ili Brinsley Schwarz. Od početka do kraja to je prava rokerska vožnja koja pomenutima nije previše bliska po zvuku već po, u to vreme pomalo zaboravljenom duhu zapisanom u savršenim pesmama, i ciničnim Costellovim stihovima prepunih humora.

U tom trenutku nikome na pamet nije padalo šta će Costello vremenom postati.

Nastavite sa čitanjem… “Potrebna si mi”

Alternativa, improvizacija i pogled koji je mogao da ubije

– …A umeš li da odsviraš “Ciganku”?
– “Ciganku”?
– Ma znaš, onu od Hozea Felisijana!
– Šanji, čoveče, to je pesma o Ciganinu, lutalici sa gitarom, a ne o Ciganki!
– Ma dobro, pusti sad to, ja to uvek pamtim kao “Ciganku”. Umeš ili ne umeš?
– Umem. Ali ne mogu da odsviram baš onako onaj furiozni solo na kraju, nego drugačije, a moj glas nije ni blizu Felisijanovog pevanja.
– To što možeš je dovoljno za ono što planiram. Sviraćeš i pevaćeš to u predstavi, između dve celine. Vidi ko će sa tobom da svira, treba mi i taj solo, pa zato spremi to u dve gitare.

Kad se samo setim… Od tog razgovora je prošlo skoro 35 godina. Bio sam tad skoro-pa-triput mlađi nego danas.

Nastavite sa čitanjem… “Alternativa, improvizacija i pogled koji je mogao da ubije”

Srećni zajedno do kraja života

Poslednjih nedelja nikako ne mogu da se sastavim sa novim izdanjima. Valjda je to zbog hiperprodukcije, jer je očito da mnogi od današnjih izvođača pate od nedostatka stvarne inspiracije, pa kada dođe vreme za snimanje novog albuma kako bi se ispoštovale ugovorene obaveze prema izdavačima, ne zna se kome je strašnije – njima ili publici. Tako dobijamo sklepana dela čije preslušavanje predstavlja muku, a kritičari se utrkuju da pronađu barem nešto u svemu tome, kako bi uopšte imali o čemu da pišu.

Gde su nestala ona vremena kada se za album snimalo po 30 pesama da bi tek trećina od toga završila na njemu?

Nastavite sa čitanjem… “Srećni zajedno do kraja života”

Reč-dve o istoriji Pilećeg ranča

Rumour spreadin’ ’round in that Texas town
About that shack outside La Grange
And you know what I’m talkin’ about
Just let me know if you wanna go
To that home out on the range
They got a lot of nice girls

Gospođica Edna je vodila pansion u gradiću La Grange u Teksasu, smeštenom otprilike na sredokraći između Ostina i Hjustona. Taj pansion je bio klub za ugledne klijente: tamo se odlazilo isključivo u ispeglanim, uštirkanim košuljama, reda se znalo, ružne reči su bile zabranjene, napijanje nije dolazilo u obzir. Taj klub je, zapravo, bio kupleraj vrhunskog nivoa, od one vrste gde su očevi odvodili sinove da postanu muškarci, jer osim čistoće osnovnih sredstava, dame koje su tu boravile i radile pazile su i na visok zanatski stil.

Malo je reći da je “Pileći ranč” (Chichen Ranch), kako se to mesto zvalo u kasnijim godinama postojanja, stekao veliki ugled među pripadnicima muškog pola tokom duže od jednog veka poslovanja.

Nastavite sa čitanjem… “Reč-dve o istoriji Pilećeg ranča”