Tag: muzika za popodne

Za Kraljicu i Otadžbinu

Posle velikog uspeha albuma Aqualung (1971) i Thick as a Brick (1972), činilo se da grupu Jethro Tull ništa nije moglo da zaustavi da ide napred. Pored hvalospeva kritike, publika je pronašla nove, otkačene ljubimce, tako da je sve išlo kao podmazano. Po rečima Iana Andersona: “Više nismo svirali koncerte pred manje od 10.000 ljudi”. Inspiracije mu nije nedostajalo, pa je A Passion Play (1973) trebalo da zacementira njihovu poziciju velike grupe koja savršeno funkcioniše u studiju i na koncertima.

No, kritika je mislila drugačije.

Nastavite sa čitanjem… “Za Kraljicu i Otadžbinu”

Mutna voda

Sve do pred kraj sedamdesetih, The Doobie Brothers su bili savršeno uspešan proizvod. Generalno rečeno, retko ko je u to doba uspeo da stvori takav amalgam muzike koji je u sebi sadržavao toliko različitih uticaja – klasični rock, soul, južnjački boogie & swamp rock prekriven tako ispoliranom glazurom da mu je teško bilo odoleti. Naravno da su bili i više nego uspešni. Šta god da mislimo o njima, oko 40 miliona prodatih nosača zvuka slikovito govori o komercijalnom potencijalu.

O tome koliko su bili velika koncertna atrakcija i da ne pričamo. Na njihovim nastupima sve se pušilo.

Nastavite sa čitanjem… “Mutna voda”

Mislim na Karolinu

Svako ko je bio malo duže i malo dalje od granica koje omeđuju ovu našu malu, nesrećnu državu, susreo se ponekad sa osećajem koji je teško opisati. Kada imaš utisak da ti je neko zavalio pesnicu u stomak i ne možeš da dišeš, ne znaš šta ti je i šta je bio okidač. Znaš samo da ti je nelagodno, u bunovnoj glavi ti se svašta mota i imaš osećaj da će se sve srediti ako bi se vratio u neko svoje okruženje u kome se osećaš bezbedno.

Nostalgija i pomalo zaboravljeni mirisi mesta i ljudi koji nam znače imaju mnogo veću moć od svetlosti tuđih velegrada i ugodnog života kojima težimo.

Nastavite sa čitanjem… “Mislim na Karolinu”

Dobro je da sam živ

Letnje pospremanje doma ne spada u moje omiljene sportove, jer kada stignem do ploča, knjiga i diskova sa kojih treba da se oduva prašina, već sam toliko umoran da bih od svega toga rado digao ruke. No, prebiranje po njima mi uvek da neku novu energiju kako bih izdržao do kraja – po ko zna koji put ponovo otkrivam naslove za koje sam i zaboravio da ih imam.

U rukama mi se našao album Long Johna Baldryja za koji zaista ne znam kako je došao do mene i kada sam ga poslednji put stavio na gramofon.

A kada je već tu, nije zgoreg ni da se zavrti…

Nastavite sa čitanjem… “Dobro je da sam živ”

Nemoj da me otkačiš

Čekajući na koncert grupe Talking Heads, moj brat i ja smo smo se zezali sa dve beogradske “mačke”. A onda se ispred nas zaustavila limuzina. Iz nje je izašao očito dobro raspoložen, nasmejani crnac i učtivo upitao gde ulaz u halu. Razmenili smo par rečenica, vratio se u auto i otišao. Ivana me je upitala:

– Zoćo, ko je ovaj čovek?
– Pa… Bernie Worrell.
– A zašto se nismo slikali sa njim? Imam fotoaparat u torbi…

Tek tada sam shvatio da je još jedna “once in a lifetime” prilika zauvek izgubljena, kao da je nije ni bilo.

Nastavite sa čitanjem… “Nemoj da me otkačiš”

Logika pereca

In memoriam: Walter Becker (1950-2017)

Došli smo, odavno, do tačke na kojoj se vest o odlasku nekog dragog umetnika na Neko Bolje Mesto čuje sve češće. Priroda je neumitno drska i neselektivna prema svetu oko nas, pa ponekad poneko i požuri. Juče mi je nedeljno popodne upropastila vest da je istim putem otišao i Walter Becker, jedan od dva mozga koji su stvorili, oblikovali, vodili i svetu ostavili veličanstvenu grupu Steely Dan.

Veoma sebično, iskoristio sam nedeljno veče, a i celog ovog dana mi vibrira nešto u glavi na istoj frekvenciji, da preispitam svoj stav o toj za mene veoma posebnoj grupi.

Nastavite sa čitanjem… “Logika pereca”

Pastir

Život u betonskim zgradama i nije preterano zanimljiv. Al’ uz dobra komšiluk lakše se podnosi. S. i M. su stariji bračni par koji spada u one retke kod kojih navraćam i sa kojima volim da ćaskam. Naše sedeljke su obično maratonske jer me S. uvek natera da probam njene kulinarske specijalitete, a M. mi održi zanimljivo predavanje iz istorije koju ne poznajem.

Kao provereni hedonisti, ovoga puta smo počeli sa aperitivom.

Nastavite sa čitanjem… “Pastir”

Kada se kockice slože

Jeste li ikada čuli za grupu Upp? Njihovi snimci spadaju u kategoriju “hard to find” jer u vreme dok je grupa delovala diskografska industrija nije pokazivala neko naročito interesovanje za rock jazz ili nešto tome slično, što se danas opisuje širokim pojmom fusion. Čak i kada je produkciju odradio i gitaroški Bog lično. I svirao tu i tamo. 🙂

A priča je više nego zanimljiva.

Nastavite sa čitanjem… “Kada se kockice slože”

Obećavala si mi čuda

Dok slušam novi album jedne od perjanica američkog indie rocka, nikako ne mogu da se otmem utisku da sam ono što sviraju već čuo. Kritičari su po već ko zna koji put pali na teme naglašavajući njihov grandiozan zvuk koji je u stanju da oduva sve ispred sebe, a kako pesme odmiču meni postaje sve dosadnije – čini mi se da su se članovi grupe smestili u preveliki studio za sebe i da tehnologija i ispolirana produkcija prevladavaju nad sadržajem pesama.

Bavljenje formom nije moj omiljeni sport.

Nastavite sa čitanjem… “Obećavala si mi čuda”